Koji je smisao depresije?

Uznemirenost duha smenjuje se sa epizodama praznine i bezvoljnosti. Bol promašenosti i gnev bezizlaznosti koji svojom crnom senkom nadkriva čitav život.

No da li ste se ikada zapitali ima li vaša depresija neki dublji smisao? Ne čudi me ako niste jer šta može biti više udaljeno od smisla nego mrak depresije. Nije li osećaj promašenosti i odsustva smisla upravo sama njena suština. Ne čudi me ako ste pitanjem o smislu depresije zatečeni i zbunjeni. Najzad trend u kome živimo čini da pitanja o smislu nisu u modi.

Svrha ovog teksta je da vas ohrabri na drugačiji, dublji pristup depresiji. Po sredi je pristup koji ne pokušava da leči simptome depresije, već pokušava da leči dušu otkrivajući istinske uzroke i skriveni smisao ovog tmurnog stanja duha.

Savremeni svet je svet otuđenosti. Otuđili smo se jedni od drugih i što je možda još važnije, od sebe, od svog života, od svojih osećanja.  Tako na depresiju gledamo kao na negativnu pojavu koju treba iskoreniti. Tražimo joj spoljašnje uzroke i spoljašnje lekove, kao da depresija nema nikakve suštinske veze sa nama, nikakve veze sa našim životima i nikakve veze sa nama samima. Kao da je depresija neko strano telo koje bi trebalo neutralisati hemijom ili nekom mentalnom hirurgijom.

Ovaj spoljašnji, otuđeni pristup u lečenju depresije, kao što je poznato svima nama čije živote depresija nagriza, daje loše rezultate. Iako potrošnja antidepresiva vrtoglavo raste, depresije je sve više. Moje lično iskustvo i moje dugogodišnje psihoterapijsko iskustvo, koje iznosim pred vas, pokazuju da tek drugačiji pristup depresiji nudi svetlost smisla. Ako je depresija odsustvo smisla, onda je baš smisao (u ovom slučaju smisao same depresije) baš onaj protiv otrov koji nam je potreban.

Depresija i ja smo stari znanci. Sklon sam depresivnom raspoloženju još iz detinjstva. Još kao dete okusio sam razoran duševni bol, kada se moja porodica raspadala. Bio sam povučen, sklon tišini i razmišljanju. Kako se moja porodica u više navrata burno raspadala, poneo sam sa sobom mnogo strepnje i neizvesnosti, mnogo usamljenosti i uvelih nada. I možda su me baš ta rana iskustva odredila. Svoj put morao sam da klešem kroz trvdi kamen bola i bezizlaznosti.

Depresija kod dece, međutim, je posebna tema i njom ću se baviti na drugom mestu.

Ovde je dovoljno da kažem da je teško detinjstvo, kako to obično biva učinilo da sam već u adolescenciji skliznuo u ozbiljnu depresiju. Moja porodica se, kako sam već nagovestio, upravo raspala po drugi put, ostavljajući u mom srcu gorku prazninu.

Spas sam pokušao da pronađem u spiritualnom. Strasno sam čitao filozofiju istoka i težio prosvetljenju – stanju blaženstva bez patnje. U obećanoj zemlji prosvetljenja video sam spas od bola koji se u mojoj duši nakupio.

Ovo međutim baš i nisu bile teme koje bi zanimale moje vršnjake. Gajio sam jednu vrstu gnušanja prema svojoj generaciji i njihovim neozbiljnim interesovanjima orjentisanim na zabavu i provod. Nasuprot njima, bio sam sklon čitanju, pisanju, razmišljanju. Jednom rečju nisam se uklapao jer je uklapanje za mene bilo ravno gubitku osećaja ličnog identiteta koji je tek nastajao. Posledica toga bila je snažan osećaj usamljenosti na koji sam, čudne li slučajnosti sam sebe osudio. Jednostavno osećao sam da ne pripadam svetu u kome sam živeo.

Naša civilizacija i vreme u kojem živimo zaljubljena je u mladalačka osećanja. Entuzijazam, polet, radost, avanturistički duh veoma su na ceni. Doživljaj da je život pred nama, pun obećanja i prijatnih iznenađenja, da nas svet želi i očekuje, da širi ruke i trči nam u susret promoviše se kao ideal mladalačkog duha. Cilj mladalačnog života pre svega je zabava. U životu treba uživati. Nek žurka nikad ne prestane! Ovo je period u životu kada treba biti najsrećniji. Nameće nam se stanovište da će nas drugi prihvatiti i voleti samo ako smo vedri i dobro raspoloženi. U suprotnom naš život neće imati smisla.

Mladi duh, slomljen pod naletima života nema šta da traži na toj pozornici šarenila i radosti. Osećaj čežnje za pripadanjem, međutim time nije umanjen, već je žeđ još jača a očaj još gorči.

Osećaj da sam drugačiji, svoj i ničiji činio je da su se u meni smenjivala manična osećanja ponosa sa osećajima velikog bola i potpune poraženosti. U maničnim stanjima grčevito sam čitao i pisao hrabreći sebe mislima kako stvaram neko, za čovečanstvo važno delo. Hrabrost i ponos, međutim ustupao je mesto očaju. Svako je imao najboljeg druga, samo sam ja cunjao okolo sam, družeći se sa drvećem, psima i pticama. Ceo svet je bio tu za mene, i trava i cveće i oblaci, samo ne ljudi, vršnjaci, dečaci i devojčice glatkih lica i vitkih tela. Sve je bilo uz mene osim mog sopstvenog roda. Bio sam vuk među ljudima.

Drugi su jednostavno pripadali ovom svetu. Osećali su se u njemu kao kod kuće. A ja sam se osećao kao vanzemaljac. Kao da sam zalutao negde gde nije moje mesto i moj dom. I jedino što me je vezivalo za moje pleme je želja da ih prosvelim i preobratim, što beše jalova i uzvišena zamisao koja mi je čas pričinjavala radost i davala snagu, čas osećaj uzaludnosti i pukog razočarenja. Jer teško onom ko, da bi iole bio srećan i da bi osetio pripadnost mora promeniti svet.

Razočarenja svetom i životom uskoro je dobio oštrinu ljutog očaja i težinu olovnog bola, jer sam se, skladno godinama zaljubio, naravno, u osobu koja na mene nije davala ni pet para. Jer ko bi među blistavim i mirisnim dečacima punim ponosa i ljubavi primetio i odabrao odrpanka i isposnika koji se loži na Hesea i jednako mašta da pobegne od sveta, da ode za Indiju kako bi život posvetio isposništvu i meditaciji. 

 Da stvari budu gore, ja i moja nadasve tajna ljubav pripadali smo istom odeljenju pa sam mogao tiho i danima da patim, kradući sasvim malo od njenog mirisa u prolazu, krijući duge i čežnjive poglede, utišavajući uzdahe.

Veoma je teško biti prijatelj nekome u koga si zaljubljen. Gubio sam težinu, moje telo se naprosto topilo u odrpanim trenerkama koje sam, za inat svetu nosio, bio sam poražen, utučen i bezvoljan, odan maštanjima i dugim tajnim plakanjima u mračnoj samoći moje sobe.

Problemi sa školom su se gomilali, a ja nisam video nikakvog izlaza. Nikoga nije bilo tu da vidi šta se sa mnom događa, niti bi moj adolescentski ponos to dozvolio. Nikoga nije bilo da pokuša da mi pomogne. Svoju muku nisam imao kome da ispričam. Bio sam brodolomnik koji plovi uplakanim noćima osećajući se kao najusamljenije biće na svetu. Osećao sam se potpuno bezizlazno. Moja koncentracija je bila slaba. Svi simptomi depresivne epizode bili su tu. Smisao moje depresije u tim danima nije se nikako nazirao.

U psihoterapiji se smatra da smo skloni da ponavljamo iste šeme. Tako imamo osećaj da smo “magnet” za neku vrstu situacija ili za neku vrstu osoba. Taman što isplivamo iz jedne nevolje, nađemo se u novoj koja je vrlo slična. Veruje se da je uzrok ovom ponavljanju to što duboko u nama vladaju i dalje iste nesvesne dinamike.

Lično mogu da potvrdim ovo uverenje. Čim bi se malo oporavio ista stvar mi se ponavljala. Ponovo i ponovo zaljubljivao bi se u osobe koje su svim srcem pripadale i težile svetu koji sam ja duboko prezirao. Bio je to svet parfema i skupe, nove odeće, svet sjaja i popularnosti, svet lepote i glamura.

Godine su prolazile i moje osećanje usamljenosti  i nerealizovanosti, pre svega na emotivnom planu nije se smanjivalo. Tražeći spas i prateći trag ličnih interesovanja upisao sam čistu filozofiju. Nadao sam se da ću tamo pronaći srodne misli i, što je možda bilo još važnije, srodne ljude sa kojima bih se konačno razumeo.

Sve je, međutim ostalo uglavnom isto. Zanos studiranja i želja da ideje najmudrijih među ljudima do kraja shvatim i prožmem svojim duhom stajala je nasuprot ogromnoj materiji koju je trebalo savladati, stotinama knjiga koje je trebalo pročitati, hiljadama pojmova koje je trebalo zapamtiti. Našao sam se zamršen u bezbroju nedovoljno shvatljivih i do krajnosti apstraktnih puteva, misli i ideja, dok su se ispiti približavali a vreme prolazilo.  Osećaj misije i snažne ispunjenosti smenjivao se sa tvrdim sivilom okrutne stvarnosti jedne visokoobrazovne institucije, slepe i neosetljive u svom narcizmu. Jer kad bih god nešto razumeo i sebi objasnio postao bih svestan da je to samo jedna misao i samo jedna ideja u bezobalnom moru šifriranih misli koje valja raščivijati i zapamtiti, dok vreme neumitno prolazi. 

Periodi zanosa i inspiracije te jake volje smenjivali su se sa osećajem poraženosti i padom volje i energije.  Mnogo vremena prolazilo je u mojim ispisivanjima sopstvenih svezaka u kojima bih sebi do kraja tumačio sve te velike misli, krčeći ih svetlošću sopstvenog ramišljanja i kritičkim opaskama. Mnogo vremena prolazilo je u mom sanjarenju i patnji. Nisam uspevao dovoljno da učim i obnavljao sam godine, drugu, pa treću, pa treću drugi put…

Usput sam se ponovo zaljubio i ta ljubav ponovo je bila neuzvraćena. Sa ove distance jasno mi je da sam osobe za zaljubljivanje birao tako da kod njih nemam nikakve šanse. Poslednja takva zaljubljenost, pošto smo uspeli da postanemo neka vrsta prijatelja, trajala je više od 6 godina. Mislim da sam tih šest godina gorko plakao svaki dan. Ta moja epopeja još uvek je trajala kada sam se, pred kraj studija, iznemogao i na ivici ludila našao na psihoterapijskoj edukaciji.

Jednog leta, samo što sam upisao fakultet, konačno sam se izborio za pravo na majčinu penziju i dobio regres od koga sam kupio bicikl koji sam godinama žarko želeo i bukvalno se vratio u detinjstvo. Bio je sjajan, metalik žute boje, marke pežo i s novim modelom kočnica. Nazvao sam ga Žuti vetar i počeo prašiti njime po beogradskim ulicama.

Bile su to devedesete, godine oskudice i sankcija i novi bickl bio je pravo bogatsvo. Morao sam nešto da učinim sa sobom i ovo je bio moj izlaz. Proveo sam leto jurcajući po suncu i kiši, na svežem vazduhu, ponosan i brz. Velika količina fizičke aktivnosti učinila je da se osećam bolje. Uživao sam u vožnji, imao načina da utrošim vreme, proveo mnogo vremena napolju i napunio mozak serotoninom.

Fizička aktivnost, boravak u prirodi, religiozni zanos (u to vreme bio sam veoma religiozan), povećava nivo serotonina u krvi i ponaša se kao antidepresiv.

Nisam uzimao antidepresive jer nisam znao da treba da ih uzimam, ali sam se tog leta spontano napunio serotoninom, jer mi je prijalo da se sebi dokazujem u beskrajnim vožnjama. Borio sam se sa naporom, osećao sam se jakim i zdravim.

Sve do decembra biciklom sam odlazio čak i na fakultet, prelazeći svakodnevno relaciju Petlovo brdo – Knez Mihajlova, biciklističkom stazom pored reke koja povremeno beše zaleđena. Tako sam sebe štedeo užasne atmosfere u pretrpanoj pedeset šestici a ostajao mi je i novac koji bih potrošio na kartu.

Pao je sneg, studije su se zahuhtale i bicikl je morao u podrum. Prostranstvo ulice i parkova zamenile su zagušljive učionice kojima su gospodarili mrzovoljni i nepristupačni profesori. Turobni svet ponovo je došao po mene, nameran da me zarobi svojim sivilom.

Ipak sam uzvratio. Osećajući koliko mi fizička aktivnost nedostaje počeo sam ponovo da treniram tekvondo, koji sam već kratko trenirao u detinjstvu, tako da sam imao izgrađene osnove. Tekvondo je postao važan deo mog života i mnogo sam kroz njega dobio. Nakon toga, tekvondoom sam se efektivno bavio više od deset godina. Ako mi je išta spasilo život u bukvalnom smislu, onda je to taj sport. Upoznao sam nove ljude, sklopio nova prijateljstva. Novom okruženju sam bio zanimljiv i osećao sam se prihvaćeno. Imao sam gde da izbacim svoju negativnu energiju. Učio sam i napredovao, razvijao jednu veštinu. I koliko god bih se loše i tužno osećao pre treninga, posle sat i po vremena iscrpljujuće fizičke aktivnosti koja se mahom izvodi u paru, osećao sam se povezano i dobro!

Prirodno smo obdareni energijom i agresijom. Energija života svakodnevno pulsira u nama i podstiče nas da je upotrebimo gradeći svoj životni put. Ovo je energija koju koristimo da bi koračali kroz život i da bi savladavali prepreke. Kada su prepreke velike počnemo da osećamo ljutnju. Agresija je oblik životne energije takođe. Ona je tu da bismo savladali prepreke. Veruje se da depresija nastaje tako što nam prepreke izgledaju (ili za nas u tom trenutku jesu) nepremostive. Kada su prepreke nepremostive osećamo se frustrirano i očajno. Pošto nema načina (ili ga mi ne vidimo) da savladamo prepreku, mi životnu energiju, agresiju i ljutnju počnemo da okrećemo prema sebi.

Energija mora da teče, pa ako ne može da teče napolje, mi je okrenemo ka unutra. Na primer osećamo se bezvredno i očajno. Gušimo sebe ljutnjom koju ne pretvaramo u akciju. Fizička aktivnost i osećaj da se razvijamo makar na jednom planu, način je da barem deo te energije ponovo okrenemo spolja. Sport je idealan način da se utroši fizička agresija i da se izbaci nezadovoljstvo koje se nakupilo, pogotovo za osobu u dvadesetim godinama čije telo prosto vapi za fizičkom aktivnošću.

Da nisam bio depresivan, verovatno se nikad tako ozbiljno ne bih posvetio sportu i studijama. U životu običnog mladića koji se tek rascvetava teško da ima mesta za istinsku posvećenost bilo čemu izuzev druženja i izlazaka.

 Kasnije sam počeo da radim kao pomoćni trener. Oduvek sam voleo decu i deca su to osećala i uzvraćala mi. Ovaj hobi koji je postao mali posao doneo mi je puno zadovoljstva i radosti. Konačno sam i ja nekome bio idol i važan. Moja depresija počela je da se uobličava u jedan novi put. Ta druženja sa decom i iskustvo koje su mi donela kasnije su mi bila od koristi u psihoterapijskom radu sa decom. Prosto sam bio iniciran u njihov svet i siguran da ću, pristupim li im otvorenog srca pobrati njihove simpatije.

Moje stanje i dalje je bilo dosta loše. Sa kratkotrajnim poboljšanjima vrteo sam se u krug  i dalje bio veoma nezadovoljan i ponovo, kako rekoh, nesrećno zaljubljen. Trening, bilo u ulozi vežbača ili trenera, bio je samo kratkotrajan beg u jedan drugačiji svet u kome bih se osećao dobro, u kojem sam imao svoje mesto, svoj zadatak i svoj smisao.

Nema boljeg leka za depresiju nego pronaći ili izmisliti područje života u kojem imamo svoje mesto, svoj zadatak i svoj smisao. Osećaj smislenosti i korisnosti, makar i u malim dozama leči slomljeno srce i diže klonuli duh. Imao sam depresivne klijente koje je od suicida spasila jedna jedina okolnost, što su nabavili neko kuče ili mače o kome bi brinuli. Te krznene mrvice bukvalno su im znale spasiti život.

Deca su me volela a njihovi roditelji prepoznavali su moj trud i ukazivali su mi poverenje. To mi je veoma značilo. Ipak sutra bih se probudio sa poznatim bolom u grudima i ne bih znao šta ću i kuda ću. Bio sam zaglavljen na fakultetu a moj način rada prosto nije bio ni približno efikasan onoliko koliko je program studija zahtevao. Sate i dane provodio sam pokušavajući da protumačim i razumemem najapstraktnije ideje pisaca koji kao da su se trudili da retkim putnicima kroz uske staze njihove misli još više otežaju i onako teško i mukotrpno putovanje.

Upravo ovo je mesto gde je smisao moje depresije počeo da se uobličava na novi način. Da nisam godinama patio od umerenog do snažnog depresivnog poremećaja, da nisam bio ogorčen i duboko razočaran u ljubav, život i fakultet, da nisam bio uplašen pred neizvesnom budućnošću (filozofija, pod uslovom da je nekako završite, ne daje baš sjajnu perspektivu), verovatno nikada ne bih završio na psihoterapijskoj edukaciji.

Bio sam zaglavljen i očajan, još uvek jednako emotivno neostvaren i preplašen dužinom puta koji me je čekao do eventualnog završetka studija a na kome su stajale, kako mi se činilno nesavladive prepreke u vidu planina knjiga ispunjenih najapstraktinijim idejama.

Možda sam tada iskusio da božija pomoć dolazi onome ko se hrabro bori protiv nesrazmernih teškoća uprkos svojoj beznadežnosti, onom ko i dalje korača kroz bespuća očaja, uprkos gorkoj samoći i strahotnom bolu. Naime potpuno neočekivano dobio sam skromno nasledstvo od babinog brata za koga nisam ni znao da je postojao. Bilo je to, ako se dobro sećam, hiljadu i po evra, što je tada bila basnoslovna suma.

Već dugo želeo sam  da odem na psihoterapiju za koju nisam imao para. Stvari su se sada promenile. Palo mi je na pamet da bih mogao spojiti potrebno i korisno i da bih mogao da otpočnem psihoterapijsku edukaciju. Filozofijom sam već bio prilično razočaran a moje duševno stanje iz dana u dan postalo je sve gore. Ipak verovao sam da bih u tom poslu psihoterapeuta mogao biti dobar i da bi baš tu do izražaja mogle doći neke moje vrline. Iako sam novca imao samo za prvu godinu, odlučio sam da rizikujem.

Još jedan smisao depresije leži upravo u takvim, neverovatnim događajima. Kada smo potpuno očajni i ne znamo kuda dalje, kada mislimo da nema načina da se izvučemo, obično se dogodi nešto novo i neočekivano da nas podrži. Ovakvi događaji obnavljaju naša spiritualna osećanja. Izgleda da neki bog, kosmos, ili neko univerzalno polje ipak postoji i vodi računa o nama. Ništa tako ne obnavlja veru i ne krepi duh kao kada nas na dnu depresivnog bunara odjednom, neočekivano obasja milost sunca.

Tako ja pojma nisam imao da sam naslednik babinog brata koji je imao kućicu u blizini Beograda, koja se upravo sada prodavala. Iznenada bio sam pozvan i dobio sam novac. Sada sam konačno mogao nešto da preduzmem. Da nisam bio ozbiljno depresivan ne verujem da bi se ikad posvetio psihoterapiji.

Ovo je veoma bitno mesto. Smisao depresije je takođe u tome da nas natera da pokušamo nešto sasvim novo i sasvim drugačije. Kada nam tuga i bol dozlogrde i kada više nemamo kud, u nama se mobilišu snage za koje nismo imali ni pojma da ih imamo. U meni se rodila nova posvećenost, a spremnost duha da se nečemu posveti gotovo je najbolji protivotrov za depresiju.

Kao i kod drugih psihijatrijskih poremećaja, suština depresije je u usamljenosti. Stoga je kada osetimo depresivne simptome od suštinskog značaja da ne čekamo dugo, već da tražimo nove sisteme podrške i nove izvore smisla. Ponekad mače, koje smo upravo pokupili sa snegom okovane ulice može biti onaj faktor zbog koga ćemo odoleti suicidalnom impulsu. Razvoj novih sistema podrške i izvora životnog smisla, međutim nekada može biti veoma težak. Smisao našeg postojanja u svetu koji je ispunjen samoćom i patnjom zaista je upitan.

Ako su se suicidalne misli razvile veoma je važno da nađemo načina da u tome ne budemo sami. Psihoterapeut i saradnik u lečenju (najčešće član porodice ili prijatelj) tada moraju biti upoznati sa našim suicidalnim sklonostima. Moraju biti dobro informisani i spremni da budu tu za nas tako da možemo da ih pozovemo u svako doba dana i noći, ako osetimo da nam je jako teško i da ne znamo da li ćemo uspeti da kontrolišemo svoje postupke. Ovakav hitan poziv i spremnost osobe koje je saradnik u lečenju ili psihoterapeuta da momentalno bude sa nama, lično ili makar preko telefona ili skajpa, u sto od sto slučajeva sprečiće suicid ili pokušaj suicida u toj prilici. Važno je da je osoba kojoj šaljemo SOS već unapred upoznata sa situacijom, spremna i voljna da nam se nađe kada dođe do najtežeg i važno je da poziv u pomoć ne zloupotrebljavamo već da zovemo samo u odsudnim situacijama.

Za deset godina, koliko sam prolazio kroz ozbiljno depresivno stanje, ja sam ga iskoristio jednom. Pozvao sam jedinog prijatelja kojeg sam imao i on se našao uz mene. Uvak ću pamtiti taj trenutak i osećati zahvalnost.

Ovo je međutim, često teško izvodljivo jer su nezdravi socijalni odnosi, često u kombinaciji sa materijalnim teškoćama često deo suicidalnog polja.

Prolaženje kroz lični proces psihoterapije sastavni je i centralni deo svake dobre psihoterapijske edukacije. Na psihoterapiji počeo sam da razmotavam slojeve svoje depresije i ona je počela da nudi svoje skriveno blago. Smisao moje depresije počeo je da se pomalja i moje lično iskustvo počelo da dobija celovitost i značenje.

Otkrio sam da se zapravo užasno plašim bliskosti, intimnosti i ljubavi. Kada god sam u detinjstvu a i kasnije zaista voleo, bio sam na razne načine napuštan ili povređivan. Biti intiman sa nekim za mene je, nesvesno, značilo da ću ponovo biti napušten i da ću patiti gorko. Zato moje emotivne veze i nisu mogle da traju. Zaljubljivao sam se u nepristupačne osobe da bi se ponovo povezao sa ogromnim bolom u sebi. S druge strane zaljubljivanje u nepristupačne osobe trebalo je da me zaštiti od intimnosti koja je za mene bila opasna. Paradoksalno, sam način na koji sam nesvesno”pokušavao da se zaštitim” nanosio mi je beskrajni bol. Moje iskustvo da nisam dovoljno vredan da bih bio prihvaćen se time ponavljalo i učvršćivalo.

Nesvesni mehanizmi koji u nama deluju, najčešće dovode do pojačavanja onog iskustva od koga bismo želeli da pobegnemo. Nosimo u sebi puno potisnutog bola. Nismo u stanju da ga izrazimo tako da on dobije smisao. Nismo ni svesni koliko je taj bol dubok (u mom slučaju bio je u vezi sa nekim vrlo ranim tragičnim događajima u mom životu o kojima sada ne želim da govorim). Pošto pokušavamo da ga potisnemo i da pobegnemo od njega, on nalazi načina da nam se vrati. Moj način bile su pogrešne ljubavi.

Pogrešne ljubavi imale su dvostruki smisao. Da me zaštite od intimnosti i da me ponovo povežu sa bolom. Psiha je protivrečna i u nama vladaju razne dinamike koje nas vuku na razne strane i daju protivrečne rezultate. Ono od čega, makar i nesvesno pokušavamo da pobegnemo vraća nam se. Ono čime nesvesno pokušavamo da se štitimo čini da se ponovo sudarimo sa onim od čega smo se štitili.

Tek na psihoterapiji počeo sam da otkrivam koliko je moj bol dubok, koliko je moj strah da ću biti odbačen veliki, koliku sam količinu agresije i nezadovoljstva okrenuo prema sebi, koliki  je moj osećaj neadekvatnosti, koliko je ogroman moj strah pred životom i koliko sam zavidan, alav i pohlepan.

Zavist, alavost i pohlepa prirodna su reakcija ako osećamo da smo uskraćeni za nešto što nam po prirodi pripada. Zavist, alavost i pohlepu stvara glad, kako emotivna tako i materijalna a u mom životu bilo je previše i jedne i druge.

Psihoterapija je postala mesto gde sam počeo da se osećam prihvaćeno. Drugi su skrušeno bili tu za mene sa puno poštovanja za moja osećanja, pa čak i za moju depresiju. Bili su svesni da je depresija bila moj način da preživim.

Kada je nemoguće delati jer nam okolnosti ne idu na ruku, depresija je tu kao naš način da preživimo. Tada se utišavamo i tonemo u apatiju (bezvoljnost i bezosećajnost), što su takođe likovi depresije. Ovako bezvoljni i apatični u stanju smo da sačekamo promenu klime.

Psihoterapijska grupa je bila zadivljena bogatstvom mog unutrašnjeg iskustva. Tako, ovako izranjavljen, dobro sam poznavao unutrašnje tamne prostore i bio vrlo empatičan prema drugima. Grupa je prepoznavala i moje kvalitete takođe. Analitičnost, preciznost izražavanja, jasnoću, sposobnost da se stvari vide duboko i do suštine. Dobijao sam puno pozitivnog fidbeka i sve je to zajedno učinilo da se osećam mnogo bolje. I što je možda najvažnije moji učitelji su od početka verovali u mene!

Psihoterapeut radi svojom ličnošću. Naša ličnost, naše životno iskustvo, naša osećanja od radosti do bola, naša sposobnost da se identifikujemo i saosećamo, da budemo iskreni i autentični, da verujemo, to su naši instrumenti. Svaka dobra psihoterapijska edukacija podrazumeva veliki broj sati rada na sebi i svojim procesima. Prorađivanje unutrašnjih nesvesnih dinamika i iznalaženje unutrašnjih oaza, te zaokruživanje života u smislene celine, ovo su značajni procesi za terapeuta koji svoje biće posle nudi svojim klijentima kako bi i njima pomogao da iznedre slična iskustva. Samo onaj ko je već prolazio te puteve ima kapacitet da na tim putevima bude adekvatan pratilac drugima.

Moje veliko depresivno iskustvo tako je dobilo smisao velikog unutrašnjeg bogatstva. Kada je prva godina prošla bog me je opet pogledao. Počeo sam da radim u školi na mestu nastavnika i tako dobio novac za nastavak edukacije.

Kada učinimo ono što je do nas, kada stvari okrenemo naopako, kada tragamo za svojim putem ma koliko bili očajni, tada i bog uradi svoj deo posla.

Vođen mojim lošim iskustvom u školovanju, razvio sam poseban pristup i od svojih učenika dobio puno podrške i ljubavi. Odjednom sam ja, ružno pače, bio blistavi beli labud koga su voleli, poštovali i divili mu se. Sumnjam da bi ovakav preokret bio moguć bez mog velikog depresivnog iskustva.

S druge strane pojavili su se novi izazovi. Imao sam sve više klijenata i nekoliko godina radio od jutra do mraka. Oba posla su mi bila važna. Klijenti su bili zadovoljni, učenici takođe. Odjednom sam bio sa svih strana obasipan poštovanjem, ljubavlju, poverenjem, pažnjom, novcem. Moje samopouzdanje se popravilo, iako sam imao još mnogo unutrašnjih konflikata i priličan problem sa asertivnošću.

Ko je bio gladan pažnje, ljubavi, materijalnih dobrobiti, kada jednom počne da ih zadobija ne zna šta je dosta, ne prepoznaje kada mu je dovoljno, a strah da bi mogao da ih izgubi toliko je jak da stalno hoće još i više. Tako ponovo dolazimo u nesklad sami sa sobom i potreban nam je podsticaj da ponovo rizikujemo ne bi li se vratili na put harmonije. Upravo takav podsticaj može se pojaviti u vidu depresije.

Počeo sam da osećam veliki umor i u meni je počelo klijati bezbojno seme nezainteresovanosti. Ja, koji sam bio navikao da provodim vreme u tišini i čitanju, u sanjarenju i maštanju, u samopreispitivanju i meditaciji, već nekoliko godina živeo sam potpuno spolja, stalno okružen ljudima, bilo da su to bili moji klijenti ili moji učenici ili moje kolege i prijatelji. Tako se moja stara prijateljica depresija ponovo pojavila. Počeo sam da, uprkos svemu osećam prazninu i bezvoljnost.

Kada je oko nas sve kako treba a mi se ipak osećamo depresivno, to znači da smo se uljuljkali i da ne čujemo tanane glasove naše duše. Smisao depresije tada je u tome da se smirimo i stišamo kako bi napravili prostor da se ponovo povežemo sa sobom i da osluškujemo sebe.

Tek pošto su depresivna osećanja preovladala postao sam svestan da zapravo zlostavljam sebe, radeći više nego što je zdravo i potrebno i na način koji zadovoljava samo jednu stranu moga bića. Tada sam smogao hrabrosti i posle pet godina napustio školu. Želeo sam da se ponovo potpuno posvetim psihoterapiji.

Zatim sam shvatio da ni to nije dovoljno. Došao sam bio do ivice i morao značajno da smanjim broj klijenata. Nisam bio ni svestan da već sedam godina radim sa sve većim brojem klijenata, od kojih su neki bili u veoma teškom stanju. Nisam bio dovoljno svestan koliko me je to iscrpelo. Zapravo sam se dokazivao sebi i tako dokazujući  naprezao se preko svojih granica u svakom smislu.

Manjak samopouzdanja lako učini da izgubimo sebe dokazujući se. Depresija je tada tu da nas opomene i podseti da ponovo ne vodimo računa o sebi, da smo zaboravili da volimo sebe, da nismo naučeni da verujemo sebi.

Smisao moje depresije sada je bio u tome da napravim još odlučniji korak. Da dam sebi priliku da se dobro odmorim i da ponovo preispitam svoj život i šta želim od njega. Bilo je leto i ja sam odlučio da dam sebi dugačak odmor. Tako sam zadobio vremena i za lični život i u meni su se ponovo pojavila osećanja, samo što su sada bila usmerena prema osobi koja je želela i mogla da ih uzvrati. Postao sam srećan na jedan potpuno nov i do tada neiskušen način. Tako mogu slobodno da kažem da su te poslednje godine najsrećniji period moga života.

Maksimalno sam smanjio broj klijenata da bih dobio na vremenu za čitanje, pisanje, duge šetnje, druženje, sve ono što mi je tako dugo nedostajalo. Ovo što sada pišem plodovi su tog vremena. Sada mogu da kažem da sam zaista zadovoljan jer i druge moje sklonosti i potrebe imaju prostora da dođu do izražaja. Nastalo je mesta za osnovanje psihoterapijske škole, što je bio moj dugogodišnji san. Na taj način spojio sam svoju ljubav prema psihoterapiji sa ljubavlju i darom za podučavanje drugih, što me je povezalo sa velikom energijom. Naša škola, Geštelt akademija sada raste i dočekuje nove putnije po čudnim stazama života, nudeći im okrepljujuće utočište.

Kada ponovo zalutam, znam da će se depresivna osećanja ponovo pojaviti da me opomenu.Piše: Nikola Krstić

Kontaktirajte nas…