Reči na slova I – J
Reči na slovo I
Inficiranost – Impuls – Istaživanje – Intencija, intencionalnost – Interpersonalni i intropsihički pristup
Impuls
Impuls doživljavam kao spontani pokret ka nečemu ili od nečega. Osećam energiju koja se sama od sebe javlja kao težnju da nešto učinim. Iako je impuls spontana težnja, deo prirodnog ciklusa kontaktiranja sredine je da smo svojih impulsa svesni. Svesnost nam omogućava izbor da impuls pratimo ili gušimo. Praćenje impulsa donosi osećaj radosti i olakšanja, dok gušenje impulsa stvara osećaj neprijatne tenzije i unutrašnje borbe sa samim sobom. (…)
Istraživanje
Geštalt psihoterapija može se istraživati na razne načine, kvanititivno i kvalitativno, nomotetski i idiografski. Ovde se međutim nećemo baviti istraživanjem geštalt psihoterapije već istraživanjem u samom psihoterapijskom procesu. U tom smislu možemo reći da je geštalt psihoterapji blisko kvalitativno, idiografsko, fenomenološko, relaciono istraživanje, odnosno da je geštalt psihoterapeut, u tom smislu istraživač.
Šta znači ta rogobatna formulacija? Pojam kvalitativno znači da se, u radu sa jednim klijentom, istražujući iskustva svog klijenta, terapeut ne usmerava na veći broj ljudi s ciljem da zadobije statističku validaciju. Slično tome njegovo istraživanje je idiografsko a ne nomotetsko. On se bavi svojim klijentom kao specifičnom, neponovljivom individuom (idio – pojedinačno ?). Njegov cilj nije da u svom istraživanju otkrije zakonitosti koji važe za sve (što bi bilo nomotetsko istraživanje; nomos – zakon). Kao što to Irving Jalom divno opisuje u svojoj knjizi Čari psihoterapije, psihoterapeut u izvesnom smislu za svakog klijenta otrkiva posebnu, njemu prilagođenu terapiju.
Istraživanje unutar GT je fenomenološko upravo u tom smislu što je usmereno na doživljaj. Terapeut traži način da pomogne klijentu da osvesti i iskomunicira svoj doživljaj u što je moguće većoj meri. Možda možemo reći da je terapeut u ovome uspeo kada sebi u potpunosti može da predoči doživljaj svoga klijenta, kada može za sebe da kaže da je ušao u njegove cipele, da tačno zna kako mu je. Takođe možemo reći da je ovo istraživanje fenomenološko i po tome što terapeut koristi fenomenološku metodu, najpoznatiju po tome što terapeut nastoji da svoje stavove i uverenja stavi u zagrade.
Za istraživanje u GT seansi još kažemo i da je relaciono, jer je u mnogome bazirano na prirodi i kvalitetu odnosa koji se između terapeuta i klijenta stvara. Kao u savremenoj fizici, geštalt psihoterapeut stoji na stanovištu da on kao istraživač utiče na istraživanje. U tom smislu u istraživanju događa se fenomen kokreacije, a samo istraživanje u mnogome se odvija u medijumu ekspresije i njegov cilj nije suvo znaje već susret (kontakt).
Ipak, ili uprkos tome, važno je naglasiti da je nekada veoma važno da terapeut postavi konkretna, činjenička pitanja ili primeni tehniku konkretizacije. Kao što dobrom detektivu činjenice omogućavaju da shvati kontekst i pronikne u motive aktera određenog doživljaja, tako i terapeutu činjenice omogućavaju da iskustvo svog klijenta smesti u kontekst i učini ga shvatljivim, pojmljivim, logičnim. Osim ovog činjeničkog, ili kontekstualnog istraživanja, u kome terapeut nastoji da istera na čistinu stvarnost, da tako kažemo, on je usmeren i na sebe (relacioni aspekt istraživanja), na sopstvena stanja, doživljaje, osećanja senzacije, pretpostavljajući da ona mogu biti kokreirana u polju terapeut/klijent, i relevantna, ne samo za odnos klijent/terapeut, već mogu kroz rezoniranje i atmosferu, nositi važe informacije u polju klijentovog života.
Radoznalost, otvorenost, kreativna nezainteresovanost, prisutvo, u tom slučaju biće važni elementi onoga što zovemo relacionim istraživanjem.
Intencija – intencionalnost
Intencija ili intencionalnot, pojam je koji je u geštalt psihoterapiju stigao iz fenomenološke filozofije, koja za svog najpoznatijeg predstavnika ima Edmunda Huserla. Husrel je, naime tvrdio da je svesnost intencionalna. To treba da znači da je svesnost uvek svesnost o nečemu, da ne postoji prazna svesnost ili svesnost kao takva. Svesnost, kao jedna dimenzija naših doživljaja uvek je svesnost o senzaciji hladnoće (kažemo svestan sam da mi je hladno ili prosto, hladno mi je), svesnost o osećanju tuge, svesnost o bolu, svesnost o radosti koja mi ispunjava grudi toplom razdraganošću, čineći da sam svestan da želim da zapevam ili da zaplešem. (…)
Interpersonalni i intropsihički pristup
Sa razvojem relacionog pristupa u GT ova dva pojma kose se sve češće. Fokus se sa onoga što se događa u nama (intropsihički) pomera na ono što se događa između nas (interpsihički).
Ključna terapijska pitanja, koje terapeut postavlja sebi, a katkad i klijentu, a koje treba da dovede do utelovljenja iskustva u graundu odnosa, tako postaju: “Kako sam ja deo ovog polja, kako mu doprinosim, kako sam deo plesa koji se između nas sada odvija, kako želim da doprinesem promeni toga plesa?”(Margherita)
Tradicionalni geštalt bio je usmeren na prepoznavanje i ispitivnaje ličnih potreba (kroz akciju), te se verovalo da ta vrsta intrapsihičkog usmerenja, iskustva prepoznavanja i izražavanja sebe donosi nova iskustva samopodrške, što rezultira samostalnošću i nezavisnošću koje je Perls tako visoko cenio. (Perls, Geštaltistički pristup psihoterapiji).
Iako je geštalt od samog početa na polje orjentisana paradigma, dakle u biti relaciona, Perls u svojim radovima ne koristi i ne nudi sebe na onaj način koji se danas razvija u okviru relacione interpsihičke paradigme.
Značajni koncepti za ova pomeranja paradigme su estetski pristup, estetska dijagnostika ili estetičnost kontakta. Ovi alati, koji svoj začetak i jedan oblik korišćenja imaju već kod Perlsa, danas se razviju i koriste na nove načine.
Smisao promene paradigme geštalt psihoterapiji, u relacionom pravcu, je da se ponovo omogući iskustvo odnosa, da se naša iskustva utemelje i isceljuju u odnosu, dakle interpersonalnom, koji je u doba individualizma i fluidnog društva savremene tehnologije i potrošačke, hedonističke filozofije sve više deficitaran (Margherita). Umesto sa živim, responzivnim roditeljem ili drugim detetom, deca danas sve više žive “u odnosu sa” ekranom ili androidom koji im ne može dati responzivnost emotivnog rezoniranja, niti estetsku (čulnu) toplinu dodira. Osmeh koji nudi ekran nema kvalitet majčinog osmeha i njegovu toplotu (vibraciju), ne može se opipati, niti nas poziva u bezbrižno polje roditeljskog zagrljaja i krila, ne omogućava telesnu akciju, pokret posezanja niti kompletno čulno iskustvo, jednom rečju ne nudi interpersonalno iskustvo istog kvaliteta, već sakato, svedeno, hladno, prazno.
Osnovna ideja interpersonalnog pristupa (za razliku od intrapsihičkog koji je bio više karakterističan za tradicionalni geštalt) nije više insistiranje na ličnoj odgovornosti i snazi našeg ega (psihologija uspeha), već na postavljanju naših iskustava u šire interpersonalno polje zajednice. Moja depresija, na primer, tada nije moj lični problem i odgovornost već se razumeva u depresivnom polju savremenog čoveka koji sve više gubi iskustvo pripadanja, prepoznatosti u pripadanju, odnosa i kontakta. Tako su odnos, dodir i kontakt, odnosno obnavljanje interpersonalnog iskustva, prema ovom shvatanju, danas lek više nego pozivanje na ličnu odgovornost i razvoj ego funkcije, samostalnosti i nezavisnosti (Margherita).
Intervencija – Identitet – Interpretacija – Introjekt/introjekcija – Intuicija
*u pripremi*
Intervencije
Već nekoliko godina bavim se istraživanjem i klasifikacijom intervencija u geštalt psihoterapiji i ovde ću izneti deo radnih rezultata.
Da bismo odgovorili na pitanje šta su intervencije u GT, potrebno je postaviti pitanje šta sve u GT može izvršiti uticaj na klijenta i odnos psihoterapeut/klijent (ako izuzmemo „spoljašnje“ faktore, kao što je seting i slično).
Najšire možemo reći da uticaj može izvršiti sve ono što terapeut učini ili čak ne učini u odnosu na klijenta i u odnosu sa klijentom, uključujući i psihoterapeutove „unutrašnje“ procese i stanja, osete i osećanja, raspoloženja, neizgovorene misli, nade, očekivanja i tako dalje. (…)
Identitet
Ja sam Nikola, sin Dragiše i Biljane. Ja sam neko ko je rastao i živeo bez majke. Ili ja sam neko ko je sa šest godina izgubio majku. Ja sam neko ko je od oca naučio mnoge korisne stvari. Moj otac bio je slikar, grafičar, fotograf, filmmaker.Ja sam neko ko se često osećao usamljenim. Snažno se vezujem za ljude. Ja sam niko ko se plaši napuštanja.Učitelj sam i supervizor GT. Psihoterapeut. To je više nego moj profesionalni identitet. To je nešto što volim i želim biti. Osnivač sam i upravnik psihotetapijske škole. U zavi sa tim često osećam brigu i teret odgovornosti.Ja sam stanovnik planete zemlje. Ja sam neko ko želi dobro drugim ljudima. Ja sam neko ko voli životinje, posebno pse.Ja sam neko ko voli prirodu. Nekim ljudima sam psvetu, mnogo više nego druge. Ljubav prijatelj, nekima brat. Ja sam neko ko voli neke ljude na ovom prema nekim ljudima važan je deo mog identiteta.Identitet se u GT još naziva personom ili ličnošću. Identitet je sve što dobijemo odgovorima na pitanje ko sam ja i kakav sam. Identitet je slika koju imamo o sebi.Identitet je sve ono sa čim sebe identifkujem. Povezivanje sebe sa šitim entitetima. Porodicni, nacinalni, rasni, vreski, polni, saksualni, uzrasni, generacijski.
Interpretacija
Interpretacije je tumačenje. Nekj pojavi, dogadjaj, umecnicko delo, mentalno stanje itd. dajemo reči da bi ih razumeli i objasniji.Time nekad peodiremo u suštinu fenomena. Ipak u nekim slučajevima time se udaljavamo od fenomena, predpostavlajući mu našu sliku ili viziju istog.Koncept interpretacije dolazi iz nasledja psihoanalize i danas se u mnogome oslanja na teorije afektivne vezanosti. Na primer, klijentu koji ima teskoca da uspostavi stabilnu i dugotrajnu emotivnu vezu, terapeut bi mogao objasniti da je po sredi strah od napuštanja koji se razvio jer su ga roditelji, okupirani poslom, emotivno zanemarivali.Perls je smatrao da je “svaka interpretacija terapijska greška”, jer se kroz nju terapeut meša tako što unosi svoje fantazije i projekcije. Takodje, interpretirati znači udaljiti se od neposrednog dozivljaja, sto je suprotno glavnoj GT strategiji (ekspresiji dozivljaja).S druge straje mi volimo da razumemo sebe i to je vazan sistem podrske za nas. Moje, i svakako ne samo moje iskustvo pokazuje da dijalosko traganje za dobrom interpretcijom moze ciniti da se klijent oseca vidjenim i uvazenim, kao i zadovoljim novim nivoima razumevanja sebe. Dobra interpretacija takodje moze aktivirati snazno, katarzicno dozivljavanje onoga sto jeste a sto se krilo u pozadini, pa verujem da nije negestaltisticki terapijski manevar.S druge strane nema sumnje da interpretiranje sa sobom nosi i razne zamke. Rec je dakle o mocnoj i potencijalno zavodljivaj terapojskoj tehnici.
Introjekt/introjakcija
Introjekt je naš uverenje koje nije integrisano. Prihvatamo da nekritički, zdravo za gotivo. Obicnim jezikom mozemo reci da su introjekti predrssude. Ili čak uopšte nismo svesni da ga posedujemo i da se ponasamo u skladu sa njim.Introjekt često ima oblik kondicinala. Na primer, ako misliš negativno, ništa nećeš postići. Ako pokazuješ slabost, ljudi te neće poštovati. Ako pokažeš tugu, ljudi će te izbegavati. Ako se ne trudiš preko svojih granica, nećeš napredovati. Ako činiš dobro, dobro će ti se i vratiti. Ako budeš iskren, ljudi će te izbegavati. Ako se ne moliš bogu, tvoja duša neće biti spašena. I tako dalje. Ako se sam ne pobrineš za sve, stvsri će krenuti naopako.Kao što ste vrv već primetili. Introjekti su sastavni deo vaspitanja i mnoge takve poruke dobijamo od roditelja tokom odrastanja.Introjekte mozemo cesto prepoznati i tako sto imaju oblik univerzalne istine. Svi ljudi su zli. Sve zene su slabe. Svi muskarci su neverni. Sve majke su brizne. Sva deca su mastovita. Svi profesori su grubi. Svi bogatasi su surovi. Sve devojcice su saosecajne. Sve decaci su grubi. Svi narkomani su neizlečivi. I tako dalje. Introjekcija je proces nastajanja introjekata. Npr. kada nas terapeut ubedjuje da moramo sebi biti najvažniji da bi smo drugima bili važni, on nas introjektuje. Intojekcija je ubedjivanje, indoktrinacija. U tom smislu mozemo reći da je svaka doktrina skup introjekata.Na nivou teorije selfa intorkejte dovodimo u vezu sa funkcijom persone. Kada je reč o introjektima, postavlja se filozofsko pitanje, da li je moguće funkcionisati bez pretpostavki i predrasuda.