Reči na slova C Č Ć
Na slovo C
Cenzura – Centriranost – Ciklus kontakta – Celina
*u pripremi*
Cenzura
Cenzura, odnosno autocenzura je pojam koji je u psihoterapiju na velika vrata ušao sa psihoanalizom. Ne želimo sebi da priznamo da osećamo seksualnu privlačnost prema vlastitoj majci i zgroženi smo kada se ovakav doživljaj pojavi u našem snu. Ili, ne želimo sebi da priznamo impuls da ubijemo vlastito dete. I tako dalje.
Centriranost
Biti centriran znači nalaziti se u centru u smislu ravnoteže ili balansa.
U geštalt žargonu ponekad čujemo da je terapeut za vreme seanse bio dobro centriran. Ali šta to zapravo znači, teško je reći. Pođimo od ideje da je terapeut bio prisutan, što bi moglo značiti da pažljivo sluša, usredsređen je, podjednako je otvoren za svoje i za klijentove doživljaje, koristi sve tri zone svesnosti i tako dalje. (…)
Ciklus
Reč ciklus znači krug. Ciklično je kružno, ono što se ponavlja. Tako u prirodi govorimo o ciklusu dana i noći, godišnjih doba, plime i oseke, punoće meseca na nebu itd.
Čitav svet kreće se kroz cikluse, koji nude prepoznatljivost, predvidljivost, koji znače ritam života. Dakle, kada govorimo o ciklusu, mi govorimo o ritmičnom ponavljanju. Na primer, možemo govoriti o ciklusu budnosti i spavanja. O ciklusu kontaktiranja i povlačenja. O ciklusu punjenja i pražnjenja, sitosti i gladi, udaha i izdaha. O menstrualnom ciklusu. O disanju kao ciklusu. (…)
Celina NOVO
Osnovna ideja koncepta celine u teoriji geštalt psihoterapije je da je celina organizam, organizacija delova, koji postavljeni u određene relacije nisu prosta suma delova, već nešto mnogo više. Celina je živa, interakcivna zajednica u kojoj svaki deo ima svoje mesto i svoju ulogu.
Celina kao organiacije znači da je celina na neki način prsutna u svakom delu, samim tim što određujue njegovu funciju. Ovo učenje nkada se zaniva i holizmom ili holografskim pristupom. U hologramu, naime, celina slike koje se prijektuje sadržana je u svakom delu hologramske ploče. Kada hologamsku ploču koja, recimo projektuje jabuku, polomima na pola, idalje ćemo imati projeciju cele jabuke, samo će ona biti bleđa. Slično tome naš čitev DNA prosuitan je u svakoj našoj ćeliji. Svako element celine, na neki način sadrži i reprezetuje celinu. Sve je povezano.
Ovaj način razumevanja polja, koji svoj osnov ima i u savremenoj ziyiyi, daje mogućnost da se fenomeni rezoniranja, projetivne identifikacije, atmosfere, objasne na nov nov način. Naime, newgde u sebi, svako od nas poseduje sva iskustva i ona su baza za kokreaciju, razumevanje, a samim tim i kontakat i zajedništvo.
Reč geštalt, nekada se prevodi kao celina, upravo u smislu organizacije ili konfiirguracije delova.
Blicki pojmovi: Geštalt; Teroija polja.
Reči na slovo Č
Čežnja – Čekanje – Čikn Šit – Čula
Čežnja
Čežnja je složen doživljaj prilikom koga nam nedostaje nešto što ili neko koga jako želimo. Čežnja, dakle, podrazumeva da smo snažno identifikovani sa nečim što nam nedostaje i tom prilikom verujemo da je baš to ono što bi nas učinilo srećnim. Čežnja je skopčana sa doživljajem da nam nešto ili neko nedostaje. Fenomenološki, javlja se tako što o nečem ili nekom mnogo mislimo, sanjamo, govorimo, istražujemo.
Rečnikom psihoanalize, čeznemo za objektom u koji smo se snažno emotivno investirali. Za čim ćemo čeznuti zavisi od naše individualne životne situacije, ali i od sistema vrednosti koji smo usvojili ili koji delimo sa našom zajednicom. Obično čeznemo za nedostižnim, teško dostižnim, ili za nečim od čega smo privremeno ili trajno odvojeni protiv svoje volje. To znači da je prava akcija gotovo nemoguća, odnosno da postoji malo ili nimalo toga što možemo učiniti da bismo došli do onoga za čim čeznemo.
Klijenti nam na terapiju neretko donose temu čežnje. Dinamika psihoterapijskog rada slična je kao rad na žalovanju.
Fenomenološki iz svekodnevnog iskustva
Čeznem za morem na koje nisam otišao već dve godine. Za plivanjem u bistroj slanoj vodi. Za veselim jastralom. Za jakim suncem. Za mirisom soli u vazduhu i vrelim stenama.
Guši me siva beogradska zima pa čeznem za toplim dugim danima kada ću ponovo voziti bicikl negde na planini.
Čeznam za zagrljam voljene osobe koju već dve godine nisam video uživo.
Čeznem za dugim odmorm.
Moje čežnje pretvraju se u fantazije. Maštam o dugom letovanju na moru sa valjenom ososbem. Zamišljam vreli pesak, talase koji meko zapoljskuju obalu, zalaske sunca, raspukle smokve i oči viljenog bića na mom telu.
Šta je čežnja?
Čežnja je složemo osećanje blisko tugi, koje se javlja kada nemožemo imati, raditi ili dostići nešto što želimo i za šta verujemo da nam je potrebno i da bi nas učinilo srećnim. To je obično nešto što smo na neki način već imali u iskustvu, nešto privremeno ili trajno nedostupno, ili izgubljeno.
Stoga čežnja nagoni na sećanja i zamišljenje kako je ono za čim čeznemo ponovo tu. Nekada čak sanjamo ono za čim čeznemo (po Frojdu san ispinjava želje).
Kako je život sastvalje iz nastojanja da otvreimo svoje želje, nedostak i samim tim čežnja za nečim, sastvni je deo iskustva egzistencije.
Psihoterapsiji značaj
Nakon petnajstak minuta otvorenog istraživanja i čekanja, klijentkinja Sanja i ja osećamo kako nemao enegije i kako brzo napuštamo sve čega se uhvatimo. Osećamo da smo nezantereosvani i tupi. Pitam se gde je enegrija. Sanja tada odjednom kaže kako joj je dosta i zime, i posla i porodice i ozbiljnih tema i kako bi radi negde otputovala. Odjednom počinjem da osećam enegiju i Sanja i ja narednih petnajstak minuta maštamo u putovanju u tropske kraja i dugom odmoru. Nakon toga osećamo se odmornijim i svežijim i počinjemo razgovor o tome kako se Sanja odmara, kako ne dozvoljava sebi da se odmara i kako može da unese više kreativnog i aktivnog odmora u svoj život.
Psihoterapiji je, stoga, važno priznati nepotpunost života kao fakt egzistencije. Teraput i klijent mogu naći da polje čežnje ima mnogo negeije i vibrantnosti. Psihoteraput može iskosrititi fantaziju kako bi sa klijentom otplovijo tamo gde ih čežnja nosi.
S druge strena ima klijenata koji ponavalju donošenje čežnje na psihoterapijske sense, pa se postavlja pitanje šta je u pozadini i koji je smisao ove repetitivnosti.
Čežnja je takođe osećanje koje se prordno javlja u procesu žalovanja.
Filozofske perspektive
Tomas Mor, u svojoj knjizi Nega duše govor o čežnji i seti za straim dobrim vremenima, kao važnom stanju korz koji je manifestuje duša i saturnovom kvelitetu koji je važno negovati i ispoljavati. Ona osećanja su po njemu deo naše vezanosti za naš život i ovaj svet, vezanosti i ljubavi koja je po njemu glvna osobesnost duše.
Na ovaj način Mor razvija egzisncijelističu pozijsu po kojoj svako anše osećenje ima smiala, i prkosi celokupnoj filozofskog tradiciji koje je vekovima govorila o čežnji kao vezanosti duše i potrebu za oslobađenjem duše od vezanosti i čežnje.
Čekanje
Terapeutovo čekanje, koje se može manifestovati i ćutanjem, važan je deo terapije. Po mom mišljenju, posredi je intervencija. Zovem je intervencijom nečinjenja, pa sam sve intervencije i podelio na intervencije činjenja i intervencije nečinjenja.
Intervencije nečinjenja predstavljaju intervencije jer podrazumevaju da se terapeut, dok ništa aktivno, spolja gledano, ne čini, zapravo nalazi u nekom stanju. Ovo stanje ili stav može imati razne vrste uticaja na terapijsko polje (na ono što se između klijenta i terapeuta događa).
Izgleda, naime, da način na koji je terapeut pasivan (spolja gledano) u seansi nije ništa manje važno od načina na koji je aktivan. Čekanje je ipak jedan specifičan vid neaktivnosti. Geštalt terapeut u terapijskoj seansi obično čeka intuitivno, bez jasne ideje ili predstave, obično podržan samo iskustvom. Ipak, naknadno možemo reflektovati o smislu čekanja od strane terapeuta.
Čekanje nije obična pasivnost. To nije obično ćutanje. U čekanju mi u izvesnom smislu očekujemo. Dajemo prostor da se nešto dogodi. Na primer, da se pojave osećanja. Ili da se završi neki klijentov proces koji ne želimo da prekinemo. Ili da klijent preuzme inicijativu. Ili da vidimo šta će da se desi. I tako dalje.
Čekanje je, dakle, stanje u kojem smo manje ili više u očekivanju. Obično usmereni na drugog. Ova usmerenost na drugog, ili na nešto drugo (šta čekamo), može biti intenzivna ili slaba. Kada je intenzivna, rekli bismo da iščekujemo. Kada je slaba, terapeut obično prosto oseća da nema pokreta. Da se pokret još nije formirao. Slabo čekanje je tada više kao prisutnost bez iščekivanja, jednostavno otvorenost za to da se nešto dogodi, ma šta to bilo.
Savremeno polje je polje nestrpljenja, žurbe, iščekivanja, odlaganja i nastojanja da se procesi skrate i ubrzaju. Iz tog, ali i iz drugih razloga, klijenti na terapiji mogu osetiti da su snažno frustrirani čekanjem terapeuta. Stoga smo često pozvani da im objašnjavamo iskustvo ili fenomenologiju našeg čekanja. Kada ih pitam kako se osećaju dok ja čekam, ili prosto nisam aktivan, često mi kažu da prosto nisu želeli da me prekinu. Drugim rečima, kada terapeut čeka, neretko se desi da i klijent počne čekati terapeuta.
Čikn šit
– Kako ste?
– Veoma dobro, hvala na pitanju. Kako ste Vi?
– Odlično. Mnogo mi je drago da ste ovde. Bilo bi nam veliko zadovoljstvo da u našem hotelu provedete prijatno vreme. Važno nam je da budete zadovoljni.
Chicken shit se može prevesti kao pileća kaka, pileće govno, govance ili proseravanje. Koristio ga je Fric Perls, otac geštalt psihoterapije, kako bi opisao jedan od načina na koji se distanciramo od drugih. Od drugih se, naime, često udaljavamo izjavama koje su izraz neiskrene, usiljene ljubaznosti.
Na primer, ta haljina vam prelepo stoji, vi zaista imate izuzetan ukus, mnogo mi je drago što sam vas video, svakako ćemo se čuti i slično, ponekad mogu biti neautentične, neiskrene izjave, žargonski rečeno, sitna proseravanja. Ova proseravanja veštačke ljubaznosti predstavljaju oblik dvoličnog pojavljivanja. Samim tim što pojavljivanje nije iskreno, nije ni moguć autentični kontakt, niti razmena.
Pileće proseravanje (chicken shit) deo je trijade u koju još spada i bull shit (volovsko govno) i elephant shit (slonovsko govno). Umesto da se direktno pojavimo na granici kontakta sa svojim potrebama i izražavanjem autentičnih doživljaja, mi seremo.
Na primer, moja koleginica našla je zgodnog i interesantnog partnera. Kako se koleginica i meni sviđa, ja osećam ljubomoru. Umesto, međutim, da izrazim svoja osećanja simpatije i/ili ljubomore prema njoj, ja joj kažem: “Baš mi je drago zbog tebe. Ti si to apsolutno zaslužila. Niko od mene ne bi bio srećniji da vaša veza uspe.” To je primer pilećeg proseravanja.
Ako, umesto da izrazim svoja osećanja ljubavi i ljubomore, kažem koleginici kako smatram da nije u redu da se zabavlja sa čovekom koji je toliko stariji od nje i kako znam za mnoge primere u kojima takva veza nije funkcionisala, jer su potrebe ljudi u različitoj starosnoj dobi različite, Perls bi rekao da serem kao vo.
Ako u istoj situaciji koleginici objašnjavam kako je greh stupiti u odnose sa čovekom koji je bio oženjen, jer bog ne prihvata razvod, Perls bi rekao da serem kao slon.
Čula
“Natrag čulima” bila je jedna od glavnih deviza oca geštalt psihoterapije, Frica Perlsa. Šta je ovaj kredo zapravo imao da znači?
Pod uticajem filozofije Istoka, Perls je gajio nepoverenje prema mišljenju, prema mislima i stavovima, uverenjima. Uverenja nas često sabotiraju kod kontaktiranja sredine. A mislima se često udaljavamo od svojih doživljaja. Ono što vidimo skloni smo da interpretiramo u skladu sa svojim željama, strahovima, interesima, očekivanjima, nadanjima. Kako onda uopšte umaći ovoj opasnoj kopreni, kako se vratiti u kontekst sa stvarnošću? Odgovor glasi – natrag čulima. Čula ne lažu. Lažu naše interpretacije. Fenomenološka metoda uči nas kako da, u psihoterapiji, ali i u svakodnevnom životu, budemo svesni svojih predrasuda i pretpostavki, i kako da ih proveravamo.
U samoj geštalt psihoterapiji od suštinske je važnosti da umemo da gledamo, slušamo, osećamo, možda više nego da umemo da razumevamo i interpretiramo. Geštalt je psihoterapija očevidnog, govorio je Perls.
Osim toga, mi živimo u oblacima svojih misli, naša čula su otupela, pa je povratak senzacijama, kao jedinom pravom, organizmičkom početku procesa kontaktiranja sredine, značajna strategija na putu uceljivanja. Naše klijente ponovo učimo da gledaju, sa slušaju, da opipavaju, osećaju.
Veoma mi je drago što se u poslednje vreme u terapiju vraća dodir kao intervencija i način kontakta.
Aisthesis su čula, pa je od velikog značaja i blizak konceptu estetske dijagnostike.
Biologistička perspektiva
Živi organiam ne može da opstane bez sredine. U sredini se nalaze resursi koji mogu zadovoljiti naše potrebe (voda, hrana, vazduh, toplota itd.) Preko čula organiam dobija informacije o tom šta se događa u svetu oko nas (sredini), odnosno šta se u njoj nalazi. Čula su naša veza sa spoljanjim svetom (sredinom). U geštalt žargonu čula se još nazivaju i kontakt funcijama. U njima počinje naš kontakat sa vetom.
PHG insistiraju na ideji da se organiam razvijo kao neotuđivi deo sredine, kao rekacija na sredinu. Naše oči razvile su se kao rekacija na svetlost, naša koža kao rekacija na dodir, naš njuh kao rekcija na miris, sluh kao rekacija na telese zvuka, receptori ukusa kao rekacija na ukus. Štaviše Stimuluse koji dolaze iz čula mozak prepoznaje kao nejprijate i kao prijatne, u zavisnosti od toga da li podržavaju ili ugrožavaju opstanak.
Na primer, neprijatan miris pokvarenog mesa nas odbija, jer je opasno po zdravlje, a prijatan miris meda nas privlači. Mladunče privlači miris melka i majke. Miris vlage podstiče slona da kopa po pustinjskom pesku kada je žedan. Prijatno rumenilo i sladak ukus voća privlači nas da ga jedemo, a neprijatan ukus truleži da ispljunemo zalogaj. U čulima dakle počinje proces identifikacije (privlačenja) i alijenatcije (odbijanja).
Osim o resursima koji mogu zadovoljiti naše potrebe, čula nas obaveštavaju i o opasnostima. Vidim rupu ili granu na mom putu tako da mogu da je preskočim. Vidim da mi se probližava medved i u meni raste impuls da bežim. Čulo dodira upozorava me da se po meni kreće insekt, kako bih ga odstranio i tako ga sprečio da me eventualno ujede. I tako dalje.
Mi smo senzo-motorna bića. To znači da infeomacije o sredini koje do nas dolaze preko čula imaju potencijal da se pretvore u pokret. Privlačno ili odbojno čini da u nama raste uzbuđenje, energija koja se ralaksira akcijom približavanja i privlačenja kod identifikacije, odnosno odbijanja ili odaljavanja kod alijenacije. Zaustavljanje procea pretvranja energije u pokret (retrofleksija) povećava unutrašnju tenziju.
Osim o “spoljašnjim”, možemo kovoriti i o “unutrašnjim” čulima (percepcija i propriocepcija). Dok nas “spoljašnja” čula obaveštavaju o tome šta se događa u sredini, “unutrašnja” nas obaveštavaju o tome šta se događa u našem telu. U izvesnosm mislu i o svom telu možemo govoriti kao o sredini “iz koje” dolaze prijatne i neprijatne senzacije.
Ciklus kontakta
Ciklus kontakiranja sredine od stran eorgnizma započinje fazom senzacija. Osećamo prijatnost ili neprijatnost (Zinker). Kada senzacije probije prag sevsnosti, gotovi smo za akciju.
Možemo međutim reći da u čulima počinje, ali i završava kontaranje sredine. Na primer, počinjem da osećam žeđ i moja usta su suva (faza senczacije), i na kraju se prepuštam uživanju u vodi (faza punog kontakta). Naravno, čula su aktivna i tokom mobilizacije i akcije, ali s različitim figurama u osnosu na fazu senaczije i punog kontakta. Na primer, pošto sam osetio žeđ, počinjem da gledam uokolo u potrazi za vodom (mobilizacija), a zatim odlazim do vode, prekačući prepreke koje vidim i izbagavajući druge opasnosti i sl. Na kraju, kada je akcoja gotova, ponovo se vraćam uživanju vode, tj. prijatnim senzacijama koje “ukus” vode izaziva u mojim ustima.
Čula: psihoterapijski značaj
“Natrag čulima!”, glasi čovena Perlsova dedviza po kojoj je geštalt psihotewrapija postala poznata. Ali šta to znači u prakis?
To znači da preko čula dolazimo u kontekt sa stvrnošću, umesto sa svojim projekcijama, očekivanjima, tumačenjima. Jer čovek je sklon da stvrnost zameni projakcijom.
Na primer, osobu koja kaže da sada i ovde, u grupi, oseća ankioznost, Persl poziva da gleda. Kada osoba počne zaista da gleda osobe u grupi, tada vidi njihova lica. Neko sme smeši, neko izgleda zaintersovano, neko izgleda smirano (istraživači razvoje psihologije svedoče da ček i bebe prepoznaje bazična osećanja na licima). Kada je osoba na ovaj način, kako bi Perls rekao, povratila svoje oči, može se desiti na njena uznemiranost nestane.
Dalje, upotreba čula na terapjiji ima svrhu pretvaranja senzacije u akciju, čime se, kao što smo rekli, rasterećuje energija uzbuđenja koja se u nama javlja kada vidmo ono što želimo ili ne želimo. Na perimra, kada “uključi” svoje oči, klijent oseti želju da mi priđe, da mi pruži ruke, da me zagrli.”
Filozofske perspektive
S Sokratom i Platonom u zapadnu filozofiju uselila se ideja da su čula opasna, do te mere da prljau dušu i izvor su svakog zla, jer navode na prepuštanje čulnom uživanju. Ova tendencija nastvila se korz hrišćansku filozofiju i protezala se sve do modernizma.
Takođe, čilni svet je svet mena, prolaznog i propadajućeg. Sve što čulima možemo zahvatiti menja se nekad iz trenutka u trenutak.
Bliski koncepti: estacka dijagnostika, granica kontakta,
Reči na slovo Ć
Ćutanje na terapiji – Ćaskanje – Ćorsokak
Ćutanje
Na psihoterapiji se ponekad ćuti. Možda se ni u jednom drugom terapijskom modalitetu ne ćuti više nego u geštalt i u psihoanalitičkoj terapiji. Čini mi se da je osnovna svrha ćutanja ista.
Psihoanalitičar nikako ne bi smeo da vodi ono što se događa. Klijent i njegov proces imaju apsolutno prvenstvo. Ideja o horizontalnosti, svojstvena geštalt psihoterapiji kao humanističkom modelu, drži do istog razloga. Ako je geštalt psihoterapija kokreacija klijenta i terapeuta, onda bi idealno bilo da i klijent i terapeut ponekad pokažu inicijativu. Dok se čeka da se inicijativa pojavi, da se pojavi figura koja će pokupiti energiju i dati pravac toku rada, klijent i terapeut mogu ćutati.
Ćutanje se obično javlja u predkontaktu, zatim tokom mobilizacije i akcije pre nešto što će nastupiti promena pravca, dakle pre nego što će se polje reorganizovati. Dalje, ćutanje se obično javlja kako akcija jenjava, a pun kontekst napreduje dok strane stvaraju doživljaj zadovoljstva. Dalje, ćutanje se javlja u povlačenju, upravo kao negov vidljivi znak. U svim ovim varijantama, ćutanje je prirodna pojava, koja je u funkciji procesa kontaktiranja.
Ako ne dozvoljavaju ćutanje, klijent i terapeut žure u akciju ili akcijom prekidaju druge faze kontakta (mogu prekinuti bilo koju fazu kontakta, čak i fazu akcije, ako je posredi neproduktivno produžavanje faze).
S druge strane, dakle, neki geštalt terapeuti, slično kao analitičari, ćute na početku seanse. I sam sam eksperimentisao otvaranje seanse s tom intervencijom. Moje iskustvo pokazuje da klijenti to neretko doživljavaju kao povredu horizontalnosti. Ako je na njima da počnu, onda, makar gledajući samo to, nismo horizontalni. Više puta je to bio sadržaj dijaloga koji se javljao nakon čekanja, kada sam sa klijentom reflektovao doživljaj koji je tekao za vreme tog početnog ćutanja.
Ćaskanje
Da li danas previše ćaskamo ili je usled pojave android telefona i ćaskanja sve manje, bar ako ne računamo dopisivanje porukama? U čemu leži potreba za ćaskanjem?
Na prvom mestu, ćaskanje ne obavezuje. Ono je lagano, opušteno, neopterećeno ciljem, a izgleda da smo u današnjem svetu stalne angažovanosti svi toga željni. Pošto smo mnogo angažovani i aktivni, na terapiju često dođemo umorni. Potreba za ćaskanjem tada možda ima istu svrhu.
Eksperimentišući sa ćaskanjem u psihoterapiji, prvo sam primetio da često rado učestvujem u ćaskanju kada se ni meni ne radi. Tada možemo govoriti o kokreaciji. Ostaje otvoreno pitanje kako je to u interesu procesa koji se odvija u terapijskom polju.
Drugo što sam primetio je da mi je, kada sam raspoložen da radim, vrlo lako da kroz ćaskanje nađem figuru, koja će pokupiti energiju i pretvoriti se u ozbiljan pravac.
Najzad, važna je energija ćaskanja. Ako je ćaskanje živo i ako se u njemu osećamo vedro i lako, i ako iz ćaskanja izađemo sa osećanjem da smo se ipak sreli, onda je ovaj ćaskajući način rada sasvim pozvan i briljantna adaptacija kokrecije. S druge strane, ćaskajući možemo osećati dosadu, prazninu, ili se na ćaskanje možemo prisiljavati, nasilno mobilišući energiju, uopšte na mnogo načina može biti neispunjavajuće i ne baš prijatno. Kao i u običnom životu tako i u terapiji, ćaskanje je tada zapravo popunjavanje praznine koja bi ostala kada bismo sebi priznali potrebu za povlačenjam, možda odmorom, ili tišinom itd.
Tada naše ćaskanje nema baš mnogo psihoterapijskog smisla.
Katkad klijenti ćaskaju da ne bismo otpočeli razgovor o važnim stvarima. Tada je ćaskanje vrsta otpora, i verovatno će, takođe, s vremenom gubiti energiju uzbuđenja.
Ćorsokak
Može li se išta u GT smatrati ćorsokakom? Ćorsokak je ulica ili put koji se završava tako što nema dalje, tako da se moramo okrenuti i ići nazad. Ako je ćorsokak put kojim nema napred, onda bi se u izvesnom smislu moglo reći da takvo iskustvo postoji i u geštalt psihoterapiji. Štaviše, kada preispitujem svoju praksu, vidim da neretko potpuno menjam pravac, jer mi se učini da način na koji smo krenuli nikud ne vodi.
S druge strane, sve što se između nas i klijenta desilo u terapiji, može biti od interesa, naročito ako izgleda kao ćorsokak. Najzad, ne postoji mesto u psihoterapijskoj seansi sa koga nije na bilo koji način moguće otići dalje. Ako bi ćorsokak bio greška u putovanju, onda on uvek ima nekog smisla, barem ako je društvo na putovanju dobro. Štaviše, greška u psihoterapiji se događa, ali ona je gotovo uvek terapijski plodna. Ako ćemo tako, onda u GT pravog ćorsokaka i nema.