S protokom vremena ću ogladneti. Umoriću se. Moja zainteresovanost za rad najbolja je u jutarnjim časovima dok sam svež. S protokom vremena moja volja slabi. Pitam se da li ću imati dovoljno vremena da uradim sve što sam želeo. Imam utisak da nikad nema dovoljno vremena ili da vreme ne koristim na najbolji način.

Naša psihoterapijska seansa traje tačno sat vremena. Da li će to biti dovoljno ili možda previše? Klijenti često na početku terapije veruju da je efikasnost terapije direktno proporcionalna dužini trajanja psihoterapijskih seansi (što je seansa duža, biće delotvornija, veruju). Ovo je u skladu sa životnim iskustvom savremenog čoveka da je život kratak i da vremena nikada nema dovoljno. Ovo je takođe u vezi sa našom pohlepom i gramzivošću koja kaže, što više, to bolje, ili kako reče jedna moja klijentkinja: „Samo previše je dovoljno.“

Iskustvo terapije međutim pokazuje da sve ima svoje optimalno trajanje iza koga je važno da nastupi povlačenje. Život se odvija u ciklusima i ritmovima. Za kontaktom, koji se u terapijskoj seansi desi, važno je da nastupi povlačenje. U suprotnom, efekti kontakta se eroziraju.

Terapija je spor proces. Terapeut bukvalno može osetiti kako mu vreme visi nad glavom. Ako dovoljno brzo ne bude počeo osećati blagotvorne efekte terapije, klijent je može prekinuti. Kao terapeut nalazim se u makazama između imperativa da budem efikasan i verovanja da će me svaki prerano napravljeni korak, svako žurenje, vratiti nekoliko koraka unazad. Pritisak vremena važan je doživljaj sa kojim se terapeut nosi, naročito u današnjoj eri brzih rešenja i efikasnosti.

Klijenti koji dolaze na terapiju često misle kako u životu gube vreme, kako su već mnogo vremena protraćili ili će ga protraćiti zaglavljeni u svojim psihičkim problemima.

Najzad, doživljaj protoka vremena je subjektivan. Kada se događa nešto što mi je zanimljivo, osećam kako je vreme kratko. Kažemo da nam je vreme proletelo. Kada sam u iščekivanju ili mi je dosadno, vreme se „usporava“ i može delovati beskrajno dugo. Ko je god imao iskustvo iščekivanja važnih rezultata u nekoj oblasti, može da posvedoči kako vreme ume da bude beskrajno.

Terapijski sat nekada mi proleti brzo, neprimetno, a nekada gledam na sat i pitam se da li će se ikada završiti. Nekad mi taj sat nije dovoljan, a nekada je to i previše vremena. Nekada se smenjuju ovi doživljaji u istoj psihoterapijskoj seansi.

U tom smislu tradicionalni geštalt bio je sklon da prepričavanje događaja iz prošlosti, tako važno u psihoanalizi, smatra terapijski neefikasnim zaobilaženjem aktuelnog doživljaja (abautizam), otporom bivanju na granici kontakta sa sredinom u sada i ovde, begom u sećanja (kao svojevrsnu simboličku reprezentaciju (oblast misli)). Preovladavalo je stanovište da se sve što je psihoterapijski potrebno događa u realitetu sadašnjosti.

Tako se depresija definiše kao stanje zaglavljenosti između prošlosti i sadašnjosti, a anksioznost kao zaglavljenost između sadašnjosti i budućnosti.

Jedno od pravila tradicionalnog geštalta bila je zabrana na pričanje priča, što se posebno odnosilo na priče o prošlosti. Klijent je imao da svaku svoju rečenicu počne rečima: „Ja sam sada i ovde svestan…“

Mi, međutim, u sadašnjost donosimo posledice prošlosti. Sada mogu osetiti ljutnju zbog nečega što se desilo juče, čim se toga setim. Naša prošla iskustva su nas oblikovala čineći da smo sada to što jesmo (ličnost ili persona). Na primer, traumatizacija kojoj sam bio izložen u prošlosti čini da moje telo automatski reaguje odbrambeno kada situacija liči na onu iz prošlosti, mada toga uopšte ne moram biti svestan. Izgleda da se čitava stvar događa na predsvesnom, intuitivnom, predsimboličkom, predverbalnom nivou. Počnem da drhtim, iako pojma nemam zbog čega.

Takođe u sadašnjost donosimo anticipaciju budućnosti. Naše nade, želje, očekivanja, procene, strepnje i strahovanja usmereni ka budućnosti, menjaju način na koji sam prisutan u sada i ovde. Moje očekivanje sutrašnjeg ispita čini da se sada osećam nervozan. Osećam prisilu da mislim o tome šta me čeka.

Terapija u sada i ovde, tako, ne isključuje uticaj prošlosti ili anticipaciju budućnosti, već prošlost i budućnost upravo donosi u sada i ovde. U dijaloškom modelu rada, terapeut bi mogao pitati klijenta: „Kako se osećate sada kada mi pričate o tom prošlom iskustvu?“

Dijaloški geštalt otišao je i korak dalje, zapažajući da za odnos terapeuta i klijenta, ali i za klijenta samog, može biti od velikog značaja da terapeutu ispriča važne događaje iz bliske ili čak daleke prošlosti, čim terapeut i klijent nađu da su ti događaji prisutni u sadašnjosti, da i dalje utiču na klijenta. Neki relacioni terapeuti smatraju da je ova vrsta pronalaženja izvornog konteksta onoga što se događa u sada i ovde, događaja u prošlosti koji su još uvek živo prisutni, ima nužan ukorenjujući efekat.

Odsustvo svesti o dimenziji vremena kao ograničavajućem faktoru može biti u vezi sa razvijenošću (odnosno nerazvijenošću) selfa kao diferenciranog. Na primer, odsustvo svesti o vremenu u adolescenciji može biti u vezi sa teškoćama selfa da se orijentiše u granicama realnosti i uzročno-posledičnom sledu (da na vreme anticipira posledice svojih postupaka (McConville Adolescencija: psihoterapija selfa u nastajanju, 1959.)). Doslovno, adolescent odbija da „postoji vreme“ za spavanje ili ustajanje. Simbolički adolescent, koji živi za zadovoljstvo u sada i ovde, rukovođen principom zadovoljstva, odbija da se potčini planovima i projektima i da sadašnje zadovoljstvo odloži, kako bi se investirao u svoju budućnost.

Kod depresije govorimo o vremenu koje je stalo ili koje ne postoji. Depresivna osoba odustala je od budućnosti i za nju orijentacija u vremenu može nemati nikakav značaj.

U organizmičkom smislu, isto kao i u fenomenološkom, vreme je ograničenje, granica.

Kada ciklus kontakta između organizma i sredine predstavljamo u Dekartovom koordinatnom sistemu, na abscisnoj osi nalazi se vreme a na ordinatnoj intenzitet kontakta ili uzbuđenje. Kako se potreba javlja kroz senzaciju, tako u vremenu raste uzbuđenje, odnosno intenzitet kontakta.

Na psihosocijalnom planu, za koji je Perls smatrao da se odvija po istom principu kao i biološki, ne mogu večno trpeti potrebu za kontaktom sa drugom osobom, kao što postoji trenutak kada je vreme za povlačenje, odnosno kada sam kontakta sit.

Na primer, možda možemo reći da je jedna od uobičajnih tema adolescencije doživljaj izgnanstva iz samorazumljivog, „bezbrižnog“ sveta detinjstva, sveta spontanosti u kome se pitanje identiteta i ne postavlja. Zatim borba za autonomiju u odnosu na porodicu i društvo, potreba za individualnošću koja se potvrđuje naglašavanjem različitosti od odraslih. Shodno tome, recimo da je ovaj period orijentisan na otpor odraslima, pripadanje vršnjačkoj grupi i momentalno zadovoljavanje potreba (adolescentni hedonizam).

Uobičajna tema mladih ljudi u ranijim dvadesetim godinama je razvoj profesionalnog identiteta, uloge u društvu i budućem životu. Ovo je u tom smislu period snažno orijentisan na budućnost, pun anksioznosti pred uklapanjem, novim ulogama i dužnostima, testu sposobnosti za opstanak u svetu odraslih, pun anksioznosti osamostaljivanja i nezavisnosti.  Ovo je obično i period u kome prijateljstva iz detinjstva i adolescencije slabe, tako da osoba traži novi društveni milje kome bi pripadala. Teme zrelih godina su teme borbe za napredak i obezbeđivanje egzistencije sebi i svojoj porodici. Teme srednjih godina često se vezuju za tzv. drugu mladost, kada osoba na novi način postaje svesna da stari i da se bliži kraj najboljim godinama.

Drugi osnovni način kako je vreme relevantno u psihoterapijskom smislu je naša potreba za predviđanjam i planiranjem (projektovanjem budućnosti). Teme kasnih srednjih godina mogu biti umor, rekapitulacija, razočarenje životom koji je već protekao svojim najboljim delom, prolaznosti, ali i sindrom praznog gnezda, potrebe za okretanjem sebi i/ili svom partneru na novi način, a kao naročito značajna javlja se tema novog životnog projekta (još uvek imamo energije i potrebno nam je da je u nešto investiramo, da se nečemu posvetimo na nov način, sa novom zrelošću).

Činjenica da naša klijentkinja nema partnera i porodicu imaće potpuno različit značaj u dvadesetoj, trideset petoj, četrdeset petoj, šezdesetoj ili sedamdeset petoj godini (dobi) života.

Geštalt zauzima stanovište da lični rast i razvoj traje čitavog života s relativnom specifičnošću svake velike faze, pa je po tome geštalt blizak teorijama psihoanalitičara Erika Eriksona.

Na primer, prekratka faza pretkontakta, prekratko ili preskočeno senzitiziranje za kontakt, za rezultat može imati slab kontakt sa terapeutom. Osoba koja kreće u akciju, a da ne pravi kontakt sa svojim senzacijama, verovatno će završiti terapijsku seansu iscrpljena neprekidnom akcijom koja nije dala razmenu. Umesto da sačeka pojavljivanje originalne potrebe u sada i ovde, klijent akciju otpočinje iz introjekta da na terapiji treba da priča ili da će terapeutu biti dosadno ako bude čekao. Kako se to ne bi dogodilo, klijenta koji „s vrata“ puno priča s energijom nižeg, nepromenljivog intenziteta, terapeut može zaustavljati, usporavati, vraćati na telo, na čula, na činjenicu da nije sam.

U trenutku punog kontakta neki klijenti se uplaše i beže nazad u akciju. Prekratko ostajanje u punom kontaktu terapijski je interesantno. Terapeut može podržati klijenta da ostane sa njim u oblaku zadovoljstva koje su kreirali došavši u kontakt, kada primeti da klijent ovo vreme pokušava da skrati.

Predugo ostajanje u fazi punog kontakta, kada se i klijent i terapeut zapravo osećaju nahranjeno i dotaknuto i kada bi prirodan pokret bio potreba za povlačenjem sebi i ostatku sveta, može se smatrati konfluencijom (prekidanjem povlačenja). Terapeut tada može podržati klijenta da oseti da mu je dovoljno i da zapravo ima potrebu da se povuče, spusti pogled, uživa u „varenju“.

Dakle, kao i u običnom životu, vreme je u psihoterapiji sistem orijentacije, sistem podrške i sistem ograničenja (frustracije).

Razni autori ove faze opisuju na različite načine. Faza orijentacije, ljubaznosti (klišea), valja da bude korišćena za izgradnju poverenja. Neki idu i dalje i smatraju da je ovo faza detekcije glavnih terapijskih ciljeva itd.  Sledi faza igara ili istraživanja introjekata i nezavršenih poslova, eksperimentisanja sa novim načinom pojavljivanja i tako dalje. Najzad, tu je faza otvaranja ka egzistencijalnim temama (smisao, prolaznost, ropstvo, sloboda…) Na ove načine vreme bi u psihoterapiji moglo biti sistem orijentacije.

Pojedinačna seansa ima početak i kraj. Frustrira nas strah da za nas neće biti dovoljno vremena. Istovremeno, ovo ograničenje u vremenu podržava našu fokusiranost. Imamo tačno sat vremena da se pojavimo, sretnemo, razmenimo, povučemo.

Drugim rečima, iskustvo vremena i konačnosti (ograničenosti vremenom) u psihoterapiji je u vezi sa našim procesom (ili teškoćama) prihvatanja ograničenja u svetu. Naš terapeut ne može nam biti na raspolaganju dvadeset i četiri sata, sedam dana u nedelji. Na taj način ograničenost vremenom u psihoterapiji uči nas da je iskustvo ograničenosti, odlaganja i izbora izdrživo, štaviše potrebno, organizujuće.

Napor da razmišlja o vremenu, odnosno da anticipira učinke svojih izbora, može biti značajno u radu sa adolescentom (Mark McConville, Adolescencija: psihoterapija i self u nastajanju). Na taj način, adolescent u jednom novom odnosu (sa psihoterapeutom) koji mu pruža priliku da oseti sebe uz pomoć granice kontakta, može napraviti novi izbor, da poštuje drugog tako što će zarad odnosa odložiti neka zadovoljstva.

Kada govorimo o psihozi, možemo govoriti o devalvaciji vremena i sledstveno tome kauzalnog razmišljanja (uzrok – posledica). Povlačenje iz stvarnosti karakteristično za psihozu znači i napuštanje dimenzije vremena.

Kod depresije govorimo o vremenu koje je stalo ili koje ne postoji. Depresivna osoba odustala je od budućnosti i za nju orijentacija u vremenu može nemati nikakav značaj. Ako psihoterapeut uspe da ostane prisutan u odsustvu klijenta, moguće je da će klijent biti podržan da ponovo prihvati postojanje dimenzije vremena. Umesto da odbija budućnost zbog neprihvatljive prošlosti (zbog gubitka u prošlosti), moguće je da će u jednom trenutku (kada prođe dovoljno dugo vremena) početi da se okreće budućnosti u ime onoga što je u prošlosti izgubio. Npr. umesto da ostaje fiksiran u prošlosti zbog gubitka (smrti) voljene osobe, klijent se sada okreće budućnosti u ime tog gubitka. (Gianni Francesetti, Depresija kao most između nas)

Narcistično organizovan klijent može probijati granice vremena. Može kasniti na terapijske seanse, jer daje prednost svojim željama i aktivnostima i sebi na taj način pribavlja privilegovani status. Može biti uvređen kada mu terapeut ne može izaći u susret ili produžiti seansu, jer to remeti njegov doživljaj da je poseban i da zaslužuje poseban tretman.

Nepoštovanje granica u smislu vremenskih ograničenja može biti sredstvo da narcistički klijent osvesti da želi poseban tretman na račun drugih, uključujući terapeuta. Na taj način, vreme kao ograničenje ili granica kontakta može biti onaj faktor preko koga se klijent sreće sa frustracijom i razvija iskustvo da može podneti frustraciju.

Kada svoj doživljaj zastoja (gubitak budućnosti) poveže (ukoreni) u svom porodičnom polju, klijent može novi osećaj ukorenjenosti iskoristiti da se na novi način okrene budućnosti. Slično, kao u porodičnim konsultacijama, kada na primer, klijent prepozna i prizna da je njegov gubitak budućnosti u stvari duboka lojalnost majci, koja nije imala vremena ni za sebe ni za njega, klijent taj novi osećaj pripadnosti može iskoristiti da se okrene budućnosti. Ovo možemo nazvati ukorenjivanje doživljaja u istorijskom polju.

Tek kada, priznavanjem onoga što jeste, isceli svoje pocepano porodično polje, kada ponovo dozvoli osećaj pripadnosti, paradoksalno, klijent može krenuti dalje, nastaviti proces separacije. Tek kada se sretne sa nezavršenim poslovima u prošlosti, klijent može „osloboditi“ energiju koja je „tamo“ fiksirana, i tako krenuti ka budućnosti. Dok god to ne uradi, on će biti u zastoju, izvan vremena, vezan negde „u prošlosti“, neprisutan za sadašnjost i samim tim za budućnost. Bez toga, okretanje ka budućnosti klijent će nesvesno doživljavati kao izdaju svojih lojalnosti (npr. ako je moja majka provela život u patnji, a ja se okrenem ka budućnosti, ja je izdajem i napuštam).