Setimo se priče o Guliveru u kojoj je rat između Liliputanaca izbio zbog spora između dva kralja o tome kako treba razbijati barena jaja, s vrha ili od pozadi. Drugim rečima, skloni smo da suprotstavimo procedure zadovoljavanja naših potreba i da se sa njima snažno identifikujemo, smatrajući ih jedino ispravnim.

Ove procedure izražene su kroz niz imperativa izrečenih u „treba da“ formi. Treba prati ruke pre jela, treba jesti escajgom, ne treba žuriti, ne treba govoriti punim ustima, treba se školovati, treba poštovati starije, treba da se oslonimo na iskustvo drugih, ne treba da se suprotstavljamo drugima, ne treba lagati, treba voditi računa o drugima itd. Ove „treba da“ sadržaje koje smo usvojili još nazivamo i introjektima.

Mi imamo sliku o sebi, kakvi jesmo, kakvi bismo želeli da budemo, kakvi bi trebalo da budemo. Naravno, na formiranje te slike uticala je sredina, odnosno ona je u velikoj meri određena našim vaspitanjem, kulturom, sistemima vrednosti itd. Želimo sebe da vidimo na određeni način i želimo da verujemo da imamo određene poželjne osobine. To je ono što se u psihoanalizi naziva ego ideal.

Svoje doživljaje i potrebe mi procenjujemo u odnosu na tu sliku o sebi. Ako se naše potrebe, doživljaji, stanja, ne uklapaju u onu sliku koju želimo da imamo o sebi ili koju želimo da održimo kod drugih, mi tada svoja stanja, osećanja, potrebe, doživljaje možemo blokirati i potiskivati tako što ističemo da ne treba da se sećamo, ponašamo, doživljavamo tako i tako, već treba da se osećamo ili treba da doživljavamo ili se ponašamo na taj i taj način.

U složenoj simbiozi naših isprepletanih interesa „treba da“ sadržaji nekada su sasvim malo ili nimalo u našem stvarnom interesu i tada govorimo o introjektu, o delu spoljašnje sredine koji je na silu ili nekritički prihvaćen i prisvojen i koji se u nama ponaša kao strano, neprijateljsko telo.

Stoga ovaj koncept ima snažno mesto u tradicionalnom geštaltu koji je insistirao na osvešćivanju, slobodi i odgovornosti.

Šudizam je manir da pred sebe postavimo zahtev koji, kako nam izgleda, moramo ispuniti da bismo došli do onoga što želimo. O šudizmu, u širokom smislu te reči, govorimo svaki put kada izgovaramo rečenicu: „Da bi dobio to i to, treba da uradiš to i to ili treba da se ponašaš tako i tako, odnosno, ne smeš ili ne treba da radiš to i to.“

U kompenzaciji sa sredinom organizam dakle mora ponuditi ili dati sebe i svoje aktivnosti. Pišem knjigu da bih zaradio za život. U toj kompenzaciji, sredina pred organizam postavlja svoje zahteve. Moj šef traži da budem na poslu svako jutro najkasnije do devet sati. Treba da se pokorim volji svoga šefa da bih opstao kao deo njegovog tima. Moja porodica očekuje od mene da je izdržavam. Treba izdržavati svoju porodicu.

Iako želimo da ispunimo mnoge od ovih zahteva, to za nas može biti tegobno ili naporno. Drugim rečima, od suštinske je važnosti balans između mojih potreba i potreba ili bar očekivanja sredine (drugih).

Kada identifikacija sa sredinom pretegne (nasuprot identifikaciji sa sobom), može nam se desiti da izgubimo predstavu o tome šta stvarno nama treba i šta želimo, prekrivajući ili maskirajući svoje potrebe potrebama ili zahtevima drugih (sredine), odnosno raznim „treba da“ konceptima.

Ona nastojanja da odemo od svoj autentičnog doživalja i nateramo sebe na nešto što nismo, pokenad se u GT literauri naziva i šudizam (od engl. should – treba). Uverenja pomoću kojih nastjimo da nametnemo sebi šta je to što trebalo da mislmo, osećamo i radimo nazivamo introjektima, proces njihovog sticanja nazivamo introjekcijom, a zaustavljenje naših originalnih impulsa retroflesijom.

U izvornoj GT bilo je “zabranjeno” početi rečenicu sa rečima “treba da” ili “trebalo bi da”.

Tradicionalni geštalt tako poziva klijente da na mesto „treba da“ stave reči „želim, hoću ili biram da“. Identifikovanjem sa svojim izborima klijent, prema tradicionalnom GT dolazi ponovo sebi, svojoj slobodnoj volji, a to mu pruža mogućnost da redefiniše svoje odluke, da, ako je potrebno promeni balans između zadovoljavanja svojih potreba i zahteva sredine.

Ako idemo za idejom da je puno izražavanje našeg doživljaja naša suštinska potreba, onda pada u oči da nam klijenti na terapiji, upravo umesto izražavanja autentičnih doživljaja nude „treba da“ iskaze. Na primer: „Treba da budem srećna, jer imam sve što želim.“, izgovara klijentkinja želeći tim iskazom da prekrije ili potisne iskreni doživljaj frustriranosti, straha i tuge. „Ne treba da osećam tugu.“, kaže drugi klijent. „Treba više da učim.“, obaveštava nas treći.

Ako dakle „treba da“ izjave koristim da bih prekrio svoje autentične doživljaje, strategija psihoterapijskog rada tada se sastoji u supresiji (Naranho, Geštalt terapija – stav i praksa neteorijskog učenja o iskustvu) ove „treba da“ odbrane i podršci klijentu da se bez cenzure pojavi sa celinom svog doživljaja, bez obzira da li je neprijatan ili neželjen.

Strategija se sastoji u identifikovanju i dekonstrukciji, da tako kažem, introjekata ispod kojih smo sakrili svoje potrebe i doživljaje.