Ipak u tom i takvom društvu mogu govoriti o onome što činim da bih obezbedio svoju egzistenciju, da bih podržao svoj opstanak. Takođe mogu da govorim o osposobljavanju mene (školovanju i svakojakom učenju) kao pripadnika društva da samostalno obezbedim svoju egzistenciju. To osposobljavanje traje od najranijeg detinjstva pa tokom čitavog života. U obezbeđivanju egzistencije ili osposobljavanju možemo govoriti da izvodim mnoge aktivnosti i savladavam mnoge prepreke. Mnoge te aktivnosti mogu izvesti sam. Mnoge prepreke mogu savladati bez ičije pomoći. Mnoga osposobljavanja mogu izvesti samostalno, oslanjajući se na podršku samoga sebe, sopstvenih veština.

Važi i obratno. Radi mnogih aktivnosti, radi savladavanja prepreka i radi mnogih osposobljavanja potrebna mi je, često i neophodna, podrška drugih. Iako umem da radim na njemu, ne umem sam da napravim kompjuter. Takođe mi je potrebno da me neko obučava za rad na njemu, ili mi je bar tako lakše i brže postižem cilj.

Prevazilaženje prepreka, odgovaranje na frustraciju u načelu ima potenciju da podigne moje veštine i razvije moje kapacitete. Dovoljna mera podrške prilikom suočavanja sa preprekama i frustracijom ima tendenciju da me ojača, kada mi je ta podrška zaista potrebna. Odsustvo podrške u tom smislu me slabi.

Na primer, držanje za ruke starijih pomaže detetu da prohoda. Hodanje uz podršku ruku starijih ga ojačava. Odsustvo tih ruku ga slabi i bez njih ono će prohodati mnogo kasnije ili nikad.

Profesor ispravlja učenika dok ovaj pokušava da govori engleski. Odsustvo ove podrške bi ga slabilo. Planinar će se uz pomoć konopaca i ostale opreme odvažiti na osvajanje visokog vrha u steni i snegu. Bez ove podrške takav poduhvat ne bi bio moguć.

Posmatrajmo konflikt deteta (5) i bake koja ga čuva u parku. Dete ima jaku cirkulaciju i stalno je u pokretu, trči, penje se na tobogan i spušta. Njemu nije hladno. Baka ima slabu cirkulaciju i stoji, njoj je hladno. Stoga ona uporno pokušava da detetu nametne jaknu, koju dete, kome je sa jaknom pretoplo, uporno skida. Baka se ljuti i grdi ga, govori mu kako će se razboleti, preti mu kako će ga smesta odvesti kući, kako će ga tužiti majci, kako ga više nikad neće izvesti napolje.

Na ovaj način baka uči dete da se ne oslanja na sebe, na svoju unutrašnju podršku, na senzacije (u ovom slučaju toplote) koje dolaze iz njegovog tela, već mu šalje poruku da zbog lojalnosti i pripadanja baki i njenoj brizi (sredini) mora da se odrekne od sebe i svog sistema samoregulacije i da sluša nju a ne sebe. Na ovaj način baka ga slabi.

Na primer, majka koja ne dozvoljava detetu da se samo obuče, da samo postavi sto, da samo pripremi obrok, da trči, penje se, padne itd. zapravo ga slabi, podržavajući njegovu nefunkcionalnu zavisnost, odnosno čini ga nesposobnim za život. Majka koja podržava dete da se samo pomuči, da se suoči sa frustracijom pokušavanja, svojom nespretnošću i izazovnošću vežbe, koja ga podržava samo kada zapne tako da ne može samo da se izbori, zapravo ga ojačava.

U tom smislu možemo govoriti i o frustraciji kao podršci, i o podršci kao frustraciji. Time što podržava dete da trpi frustraciju i da se bori, ta frustracija postaje podrška detetu da se razvija. Drugari koji ga frustriraju nemilosrdno u igri (takmičenju) kažnjavajući njegove greške, tom frustracijom ga podržavaju (potencijalno ga ojačavaju, ako frustracije nije previše).

Naravno važna je mera. Preko određene mere podrška ili frustracija počinju da nas slabe. Ako nekoga učimo da igra stoni tenis u kome smo mi vešti, nećemo mu mnogo pomoći ako ga ubijemo u pojam smečujući svaku loptu koju prebaci, kao što mu nećemo mnogo pomoći ako ga puštamo da nas stalno pobeđuje.

Metafora Roberta Resnika slikovito govori o podršci koja nas slabi. On je poredi sa supicom kojom hranimo osobe koje su bolesne. Ako hranimo drugog supicom, umesto da je jede sam, to hranjenje ga podržava da ostane u poziciji nemoći i uživa sve privilegije te pozicije (tzv. sekundarna dobit). Takvu supicu Resnik je simbolično nazvao otrovnom. Kada god su nam pomagali da bi podržali našu zavisnost i nemoć, hranili su nas otrovnom supicom.

Lakše je, međutim, dobiti upecanu ribu nego pecati, pa je moguće da bi klijent radije ostao zavistan. Moguće je dakle da će terapeut morati da spreči manipulacije kojima klijent pokušava da ostane trajnije zavistan.

S druge strane, terapeut može biti toliko ponešen svojim osećajem moći kada je neophodan klijentu, da sa svoje strane može nesvesno opstruirati klijentovu nezavisnost, kao što roditelji često umesto svoje dece rade ono što bi i ona sama mogla pokušati.

Psihoterapeutu se može sviđati klijentova zavisnost, ne samo jer mu daje osećaj nadmoći, već i zato što mu donosi novac. Tada bi psihoterapija mogla biti u zastoju, a terapeut će morati da radi na svom kontratransferu zaštićujućeg roditelja sa skrivenim motivom koristoljublja.

U GT literaturi govori se o zonama podrške, o unutrašnjoj i spoljašnjoj (sredinskoj) podršci. Kada govorimo o unutrašnjoj podršci, govorimo o našim veštinama, navikama, telesnom zdravlju, i svemu drugom što bi se moglo razmatrati i pod konceptom persone (ličnosti).

Kada govorimo o spoljašnjim sistemima podrške, govorimo o zdravoj prirodnoj i socijalnoj okolini, porodici, prijateljima, kolegama, socijalnim mrežama, itd.

Iako organizam ne može da opstane izvan sredine, odnosno bez podrške sredine ili spoljašnje podrške, prema Perlsu (Geštaltistički pristup psihoterapiji, 19..), cilj geštalt terapije je razvoj zrelosti, što znači razvoj unutrašnje podrške ili podrške u sebi.

Kada smo dovoljno podržani da osvestimo svoje aktuelne potrebe, da procenimo da li su nam važnije naše potrebe od potreba sredine (kada su u konfliktu), kada smo dovoljno podržani da idemo za svojim potrebama, da ih izražavamo i preduzimamo akcije koje nas vode obnavljanju homeostaze, kada smo dovoljno podržani da idemo u kontakt kada nam je potreban i da se povlačimo kada nam je dovoljno, mi smo podržani u sebi, zreli, samostalni.

Jer potrebe su u nama, izvor naših akcija je u nama, odluke su naše, kontakt je naša potreba kao što je i povlačenja naša potreba. Niko osim mene ne može znati (osetiti) šta mi treba, da li mi je hladno ili sam gladan ili mi je dosadno, da li želim zagrljaj ili želim da budem sam. Niko umesto mene ne može disati, jesti, grliti, voleti, radovati se, odlučivati, misliti, osećati, preuzeti odgovornost, biti kriv i zaslužan. Stoga kažemo da je ključ podrške u nama samima, odnosno da je cilj terapije razvoj samopodrške i unutrašnje podrške.

Ako s druge strane težimo da drugi preuzmu odgovornost za nas, da nam kažu šta nam treba, šta osećamo, šta treba da radimo, šta je dobro a šta je loše, govorimo o nesamostalnosti i nezrelosti.

Beba u materici u potpunosti je zavisna od majčinog tela, za hranu, toplotu, kiseonik, detoksikaciju. Kada se rodi beba diše, guta i vari sama. Kada je gladna, kada joj je hladno ili vruće, kada je žedna, ona plakanjem doziva pomoć.

Setimo se primera bake i deteta (5), gde baka insistira da dete obuče jaknu jer je njoj hladno. Iako detetu nije hladno, baka misli da bolje od njega samog zna šta je njemu potrebno. To je klasičan primer kako nismo u stanju da se oslonimo. Baka nije u stanju da veruje detetovoj samoregulaciji, već njegovim, nesvesno, pretpostavlja svoje potrebe (potreba za bezbednosti unučeta, briga, odnosno strah).

Dete koje odbija da se obuče i koje ulazi u konflikt zapravo instiktivno zna da se osloni na sebe. Ono ima impuls da se bori protiv sredine, da alijenira ono što mu ne prija (jaknu).

Da bi dete počelo da žvaće hranu, prvo mora da jede pasiranu hranu (sažvakanu za njega). Da bi dete naučilo da hoda, neko ga prvo mora držati dok razvija osećaj ravnoteže. Isto će se ponoviti nekoliko godina kasnije kada uči da vozi bicikl itd.

Da bi dete naučilo da razume sebe, da ima poverenja u svoju sposobnost ekspresije, da bi naučilo da traži šta mu je potrebno, prvo mora da razumevanje i podršku dobija od roditelja. Da bi dete osećalo da je sebi dovoljno vredno i važno i da voli sebe, potrebno je da bude važno majci, da bude voljeno od majke.

Da bi dete naučilo da svoje greške doživljava kao prirodan deo procesa učenja, prethodno je potrebno da greške na taj način doživljava njegava majka. Da bi naučilo da se nosi sa svojim strahovima, prethodno je potrebno da je majka u stanju da nosi svoje strahove.

Najzad i možda najvažnije, da bi dete razvilo stabilnu afektivnu vezanost, da bi verovalo u stabilnost svojih emotivnih veza, potrebno je da od majke stabilno dobija ljubav i podršku.

To znači, veruju ovi terapeuti, da će osobi koja ima vrlo slabo razvijene kapacitete za artikulaciju i izražavanje svojih doživljaja, za nošenje svojih strahova, za razmenu, za poverenje u odnos, biti od velike važnosti podrška terapeuta da artikuliše i izrazi svoje doživljaje, podrška da prizna i nosi svoje strahove, podrška da se oseti sigurno u odnosu, da veruje da će odnos biti stabilan i da će trajati dok god mu bude potrebno, nekad godinama ili čak decenijama.

U tom smislu kažemo da je nekim klijentima potrebna velika podrška, naročito kada je nisu dobili u prvim godinama života, da im je čak potrebno da razviju snažnu emotivnu vezanost za terapeuta. Prerana separacija i odbijanje može učiniti da klijent nikada ne razvije obrazac sigurne afaktivne vezanosti. Klijent sa ranom i velikom separacionom traumom može biti toliko blokiran strahom da će ponovo biti napušten da nije u mogućnosti da sa svojim razvojem krene dalje, ako terapeut nije u stanju da dugo trpi veliku vezanost i da se pokaže kao stabilan objekat (psihoanalitičkom terminologijom rečeno). Ova vrsta podrške ponekad se u psihoterapiji naziva i reparacija. Terapeut je neka vrsta trećeg roditelja (Josif Berger, Treći roditelj, 19..).

Frustracija, veruju neki, dolazi kasnije i ako previše ostavljamo klijenta da radi sam, može se desiti da dugo tapka u mestu, odnosno da nikad ne razvije podršku u sebi.

Za klijenta koji gotovo da ne diše, psihoterapeut gotovo da diše dubokim udasima i izdasima na karakterističnim mestima (Đani Frančezeti, Depresije su mostovi između nas, 20..).

S druge strane, Filipson (Self u odnosu, 19..) svedoči kako je važno da veruje u kapacitet svojih klijenata i da nekada uvide ostavlja sirove, nedorečene i neobrađene, ostavljajući klijentu da se sa njima dalje nosi sam. Terapeut koji nije u stanju da pruži klijentu dovoljno stabilnu efektivnu vezanost, ne treba ni da pokušava.