Impuls doživljavam kao spontani pokret ka nečemu ili od nečega. Osećam energiju koja se sama od sebe javlja kao težnju da nešto učinim.

Iako je impuls spontana težnja, deo prirodnog ciklusa kontaktiranja sredine je da smo svojih impulsa svesni. Svesnost nam omogućava izbor da impuls pratimo ili gušimo. Praćenje impulsa donosi osećaj radosti i olakšanja, dok gušenje impulsa stvara osećaj neprijatne tenzije i unutrašnje borbe sa samim sobom.

U GT na impuls se gleda kao na manifestaciju intencionalnosti. Mi smo intencionalna bića. Potreba je intencionalna. Šta to znači? Potreba je uvek potreba za nečim. Impuls je spontani, prirodan ili čak nameran, svestan ili nesvestan pokret našeg bića ka nečemu, ili makar ka izražavanju sebe. U tom smislu impuls može biti u funkciji zadobijanja nečega (identifikacije).

Vaspitanje i emancipacija naše nagonske prirode podrazumevaju međutim brojna prekidanja naših originalnih impulsa. Dete koje ispoljava svoj impuls, majka mora često da zaustavi da ne bi istrčalo na ulicu, palo sa visine, opeklo se itd. Praćenje impulsa može biti opasno za naš život, pa vaspitanje i nije ništa drugo nego učenje da se impuls obuzda i da mu se da bezbedan ili manje opasan, društveno prihvatljiv oblik.

Previše iskustva prekidanja ili previše iskustva da je spontano praćenje impulsa opasno po nas dovodi do odsustva spontanosti, lakoće i slobode u ponašanju. Dovodi do okoštavanja u šeme, fiksirane načine doživljavanja i pojavljivanja (fiksirani geštalt). Dovodi čak do gubitka intencionalnosti naših impulsa (ne znamo šta nam treba, ne znamo šta hoćemo,  iskušavamo konfuziju, ozlojeđenost, zastoj (impas)).

Kada uopšte ne koristimo retrofleksiju, tada impuls automatski znači akciju. Kada nismo u stanju da zadržimo impuls, tada govorimo o impulsivnosti. To je poremećaj ego funkcije. Odrekao sam se izbora (ego funkcija) i ne biram način na koji ću se pojaviti. „Nemam izbor“, odbacujem odgovornost. Direktno prevođenje impulsa u akciju karakteristično je recimo za granični poremećaj ličnosti.

„Naš izbor i naša odgovornost jeste u tome šta radimo bez obzira šta osećamo. Ovo se obično doživi kao sloboda kod ljudi čiji su porodični introjekti da su osećanje i činjenje isto.“ (Filipson, Self u odnosu.)

U tim slučajevima strategija terapije sastoji se u upoznavanju i integraciji impulsa, tj. u razvoju iskustva svesne i cilju usmerene retrofleksije. Prosto govoreći, ovde se radi o učenju uzdržavanja ili discipline, planiranja, pripremanja, odlaganja onoga što se želi zadobiti, strategiji, čak i manipulaciji.

Često, zapravo, srećemo kombinaciju neintegrisane retrofleksije i neintegrisane impulsivnosti. Osoba ide iz krajnosti u krajnost. Ne oseća se dovoljno slobodno da izrazi sebe, da se bezbedno pojavi na granici kontakta, pa iz uzdržavanja i trpljenja prelazi u preteranu reakciju, odlučuje impulsivno, seče odlukama. Smisao terapijske strategije tada je u integraciji impulsivnosti i retrofleksije kao polariteta, agresije i pasivnosti, omnipotencije i bespomoćnosti, odbacivanja odgovornosti i preuzimanja sve odgovornosti, spontanosti i kontrole, sumnje i poverenja. Svi ovi aspekti potrebni su organizmu u nastojanju da se na najbolji način adaptira i preživi.

Piše Nikola Krstić

Akademija Geštalt Psihoterapije