Kako je istorija Zapadne filozofije kroz svoj razvoj koji vrhuni sa Kantom i Hjumom pokazala, tendencija da se sazna stvarnost sama po sebi, sama istina, nije ostvariva. Kada konačno odustanemo od spoznaje stvarnosti po sebi, ono što ostaje našim spoznajnim naporima na raspolaganju je stvarnost za nas, naša stvarnost, stvarnost onakva kakvom je doživljavamo, stvarnost onakva kakva se pojavljuje čoveku, upravo stvarnost ljudske egzistencije. Saznajno gledano filozofija egzistencije, dakle, odustaje od tradicionalne filozofske težnje da se racionalnim putem sazna stvarnost sama po sebi (ono metafizičko, esencija) i okreće se saznanju stvarnosti za nas, pojavnog, doživljenog, egzistencije.

U tom smislu metodologija filozofije egzistencije je fenomenološka (pojavna), ona se bavi našim (ljudskim) iskustvom sveta, svetom kakav se pojavljuje u našem neposrednom iskustvu.

U tom duhu filozofi egzistencije više se neće baviti dokazivanjem stvarnosti, boga, sloboda (što su po Kantu glavne teme metafizike), jer postojalo sve to ili ne, činjenica je da za nas postoji samo ono što mi doživljavamo, što na nas ima uticaja.

Besmisleno je baviti se dokazivanjem postojanja sveta kad ga već doživljavamo. Za nas on je naprosto tu. Filozofi egzistencije se neće baviti pokušajima da dokažu postojanje boga, već se okreću istraživanju našeg iskustva vere, pronalazeći da vera kao koncept ne bi imala smisla kada bismo po tom pitanju imali izvesno znanje. Drugi pak okreću se od vere kao puta, želeći da se oslone na svoje sopstvene, ljudske snage, bez traženja utehe u idolima i projekcijama.

Na novi način otvara se i pitanje smisla. To sada nije smisao našeg života u nekoj transcedentnoj istini koja nas nadilazi, kao što je recimo bog, već iskustvo smisla, besmisla ili traganja za smislom (pravljenje smisla) onakvo kako nam se događa, kroz preispitivanja, krize, padove, uzdizanja.

Osećanja takođe dobijaju svoje važno mesto u filozofiji egzistencije. Strah, strepnja, prolaznost, bol, svetska bol, postaju iskustva koja filozofija nastoji da opiše i shvati. Govori se o tome kako ljubav ima snagu da životu da ali i oduzme smisao, kako su strah i strepnja nezaobilazna osećanja.

Naša egzistencija uslovljena je ograničenjima (egzistencijalije) koja je određuju i ne daju se prevazići, a to su konačnost našeg postojanja, žudnje našega tela (od gladi do seksualnosti), potreba za pripadanjem, potreba za bezbednošću, potreba za smislom itd.

Iskustvo življenja takođe je uslovljeno patnjom, koju neki filozofi egzistencije smatraju neizbežnom. Osećamo se kao izgnani iz raja, bačeni u svet u kome možemo napraviti samo privremeni dom, tek sklonište koje je podložno naletima nevremena, ličnih i istorijskih prilika koje rasipaju naše nastojanje da opstanemo, koje su beskrajno veće od nas. Egzistirati znači živeti u vihorima, sresti beznadežnost, priznati svoju nemoć, boriti se uprkos svemu ili umreti.

Za razliku od životinja koje svoj dom imaju u okrilju prirode, čovek je svoj dom izgubio spoznavši ideju budućnosti oličenu u iskustvu nada i strepnji. Kao biće koje izmučeno prošlošću brine za svoju neizvesnu budućnost, osuđen je da luta kroz privremeni život, da bude ono što sam od sebe napravi, da trpi i pati, da se raduje, da živi ophrvan večnim neznanjem i strahom od smrti u iščekivanju kraja iza koga ne zna šta ga čeka.

Prema nekim filozofijama egzistencije, a u tom smislu najprepoznatljiviji je Sartr, egzistencija ima prvenstvo u odnosu na esenciju, odnosno čovek svojim postojanjem, svojim obrazovanjem, ponašanjem i radom (egzistencijom) oblikuje i gradi ono što jeste (esenciju). Šta je čovek, dakle nije unapred određeno. Čovek je, prema ovom shvatanju, ono što sam od sebe napravi, kao društvo, ali i kao pojedinac.

Glavni predstavnici egzistencijalističke filozofije i književnosti su Žan-Pol Sartr, Alber Kami, Ernesto Sabato, Karl Jaspers, Martin Hajdeger, Seren Kjerkegor, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Franc Kafka.

Nema krajnjih istina i krajnje izvesnosti. Terapeuta zanima istina klijentovih (i svojih vlastitih) doživljaja, iskustvo kontakta, razmene i povlačenja. A sloboda za kontakt i povlačenja, kao i kontakt sam upravo je, kako se samom doživljaju očituje, iskustvo koje je lekovito.

Egzistencijalna ograničenja, naša telesnost i ograničenja koja ona sa sobom nosi, konačnost našeg postojanja, uslovljenost našeg opstanka, naša potreba za pripadanjem koja se pokazuje kao potreba iznad svih, naša težnja spoznaji, iskustvo vremena, bol i žudnja prošlosti i strepnja pred neizvesnošću budućnosti, vera kao potreba, naša osećanja, iskustvo bola ili izgnanstva, pritisak savesti kao lojalnost, izbegavanje neprijatnosti, bačenosti u svet, uvek su na ovaj ili onaj način teme psihoterapije.

Egzistirati znači prihvatati ograničenja egzistencije i strašnu neizvesnost egzistiranja u borbi da se ograničenja prevaziđu, sa punom svešću da je to nemoguće. U terapiji klijent se susreće sa svojim idealizacijama terapeuta i terapije i mora proći kroz rušenje svojih idealizacija i iskustvo kakve-takve dovoljnosti utehe koju pruža razmena dva nesavršena, pogreškama sklona, ograničena ljudska bića.

Prolaznost života pa i prolaznost psihoterapije, usamljenost, ograničenja života kao i ograničenja same psihoterapije i terapeuta, čežnja za moći i kontrolom koja se ne može zadobiti, kako u životu tako ni u psihoterapiji, prihvatanje ograničenja, neke su od važnih egzistencijalnih tema koje prožimaju život i psihoterapijsko iskustvo.

Iskustvo slobodne volje i mogućnosti izbora, s druge strane, okosnica su našeg praktičnog života i preuzimanja odgovornosti. Iskustvo da smo mi ono što od sebe načinimo daje nam slobodu i odgovornost koju nije lako nositi, ali koja je naša jedina šansa. Iskustvo izbora sa sobom nosi iskustvo greške, krivice, kajanja, ali i učenja, iskupljenja, lične žrtve, nastojanja da se bude boljim i da se svet učini boljim mestom za egzistiranje.

Navike su i deo osećaja vlastitog identiteta (persone). Ja sam onaj koji je navikao da stvari radi na određeni način. Moja veština vajara (identitet) je splet rutina na koje su moje ruke navikle. Moje navike mene određuju i čine da sebe osetim kao sebe. Kao psihoterapeut navikao sam da menjam fokus moje pažnje, premeštajući se između telesnih senzacija, njihovog razumevanja i stavljanja u kontekst terapije, posmatranja i zapažanja telesnih reakcija, facijalne ekspresije moga klijenta… Ova menjanja fokusa, ova otvorenost za opažanje najfinijih promena na licu moga klijenta događa se takoreći po navici, automatski.