Narcizam je pre svega priča o ljubavi. Nekada, kada nam je to bilo važno koliko i život sam, nismo dobili iskustvo da smo zaista i potpuno voljeni, da smo nekom velikom i božanskom biću najdraži i najvažnji na svetu, da ono veruje u nas i naše moći, da je uvek tu za nas da nas podrži kada zatreba. To veliko, božansko biće bilo je naš roditelj.

Glad za bezgraničnom ljubavlju i istinskim, bezuslovnim prihtavatanjem, glad za iskustvom da smo najvažniji na svetu, pretvara se vremenom u duboki nesvesni strah da nismo vredni postojanja i prihvatanja, jednom rečju da nismo vredni života.

Izgleda da narcizam dolazi iz detinjstva, vremena bajki i mitova. Narcizam se izgleda tiče onih najdubljih slojeva naše psihe, tamo gde smo još uvek deca.

Naše unutrašnje dete nekada je davno bilo princ ili princeza, sin ili kćer velikog i dobrog kralja, čarobnjaka ili boga. Kralj ili bog bio je veliki, beskrajan, svemoćan.

Naše rođenje bilo je najvažniji događaj u istoriji čitavog jednog sveta i kao dete boga ili kralja postali smo najvažnije biće, nešto najdragocenije, potpuno jedinstveno i nezamenjivo.

A onda je u radošću okićene dvore našega detinjstva ušao zao duh, strašni zli čarobnjak i ukrao nas. Na naše mesto postavio je svoje sopstveno dete, uzjahao je svog crnog zmaja i odneo nas daleko, na sam kraj sveta, da nas niko nikada više ne pronađe.

Naše kraljevsko mesto odjednom naime je grubo oduzeto i našli smo se u životu gde nismo istinski važni nikome i gde nas niko zaista ne želi. Tako smo morali odrasti u sivom i prljavaom svetu, daleko od doma punog ljubavi. Odrasli smo i zaboravili svoje kraljevsko poreklo, ali ovo izgnanstvo još uvek postoji i neprebolno pati duboko u nama. Na svoje načine mi još uvek nastojimo da povratimo ono što nam pripada, ono što nam je grubo i bespravno oduzeto, da povratimo taj osećaj božanskog blaženstva bezuslovne ljubavi.

Površinski gledano narcizam je sklonost ka precenjivanju svojih vrednosti i sposobnosti, potreba da sebe predstavimo boljim, uspešnijim, srećnijim nego što zapravo jesmo. Nije tu reč samo o potrebi da sebe predstavimo boljim pred drugima. Reč je o potrebi da pre svega sami sebe ubedimo u svoju veličanstvenost kako bi smo iscelili duboki, često zaboravljeni i skriveni osećaj uniženosti i bezvrednosti.

Značajni odrasli su, od malih nogu slika i prilika naše vrednosti. U njima ogledamo svoju sopstvenu vrednost. Usmerenost na dokazivanje drugima tesno je povezana sa potrebom za dokazivanje sebi.

Kada potvrde naše vrednosti, međutim, nije bilo dovoljno i kada smo bili kažnjavali tako što su nas pravili ljubomornima u nama se razvija zavist. U potrebi da sebe uzvisimo, tada, nastojimo da druge unizimo kako bi sebe i druge uverili da smo bolji, snažniji, pametniji, lepši, vredniji. Narcizam se stoga javlja kroz našu sujetu i našu zavist, našu pohlepu i našu kompetitivnost, omalovažavanje drugih , oholost i nadmenost.

Ako kroz psihoterapiju osvestimo i istražujemo svoj narcizam otkrivamo da se između naše sujete i zavisti, oholosti i nadmenosti krije nešto što im je, bar na prvi pogled potpuno suprotno, nešto što naš narcizam sebi ne bi ni za živu glavu priznao, – strah. Kada vidimo kvalitete drugih ljudi osetićemo strah da će nas oni istisnuti, da će oni a ne mi pokupiti simpatije i divljenja, da će nas nepravedno pobediti u utakmici života. Ova svesnost sa sobom nosi opiranje i bol  pa je njena pojava idealna prilika da šmugnemo sa psihoterapije.

Ako izpak izdržimo na terapiji, psihoterapijsko istraživanje narcizma vodi nas zatim još dublje. U početku našeg istraživanja narcizam je izgledao kao višak samopoštovanja i vrednovanja sebe. Sada se međutim otkriva sasvim drugačija pozadina. Psihoterapija otkriva da se suština narcizma zapravo strah drugi neće prepoznati našu vrednost i voleti nas, dublje strah da nismo dovoljno vredni kako bi prihvatili i voleli sebe. Biti voljen i voleti sebe u svetu deteta je jedno te isto. Jednom rečju naša nesposobnost da prihvatimo i velimo sebe ekvivalent je našem strahu da nećemo biti prihvaćeni i voljeni kao ono što jesmo ili da će naše vrednosti ostati neprimećene i zapostavljenje u opštoj trci i grabeži sveta u kome živimo.

Lutajući mračnim svetom u kome ga niko ne želi niti treba, naš narcis, razočaran, odlazi u duboku mračnu šumu. U dubinama praiskonskih šuma nailazimo na začarano jezero koje ispunjava želje. Po mirnoj i glatkoj površini jezera, između belih lokvanja spokojno plove beli labudovi. Privučeni sjajem ovih veličanstvenih ptica mi prilazimo sve bliže i bliže sve dok stopalima ne dodrnemo hladnu jezersku vodu. I u tom času, kao prenuti iz sna, pogledamo ka dalje i u vodi zapazimo lik, lep kao san. Začuđeni i zbuljeni iznenadnom lepotom tog nestvarnog bića, naše srce začara ljubav i mi ostajemo zauvek zagledani u sopstveni odraz među zelenim lišćem drveća, među lotosovim cvetovima.

Ova večna zaljubljenost u sebe koja preplavi naše srce kada se jednom sretnemo sa svojim odrazom, odraz je naše nadublje čežnje za ljubavlju koju nam drugi nikada nisu pružili

Strah da nas drugi neće prihvatiti i neprihvatanje samoga sebe slivaju se u jedno. Iako ovih strahova možemo biti manje ili više nesvesni, mi osećamo snažnu potrebu da se od njih branimo. Baš činjenica da ovih strahova nismo svesni znači da nastojimo da ih duboko potisnemo, da ih negiramo, da ih sprečimo da se pojave i da se ostvare. Kako? Jednostavno tako što se kreiramo i počinjemo da verujemo u jednu idealizovanu verziju sebe. Ne želimo da vdimo svoje mane i teškoće jer se plašimo da bi nas one diskvalifikovale i da bi bili odbačeni od strane drugih. Umesto toga potrebu da se dopadnemo sebi i drugima pokušavamo da ispunimo tako što ćemo preuveličavati svoje kvalitete, svoje sposobnosti, svoje vrline i svoja postignuća. Čini nam se da sebe možemo da prihvatimo samo u jednoj idealnoj formi i da nas samo takve drugi mogu voleti. Suština narcizma je dakle strah od toga da nećemo biti dovoljno voljeni ako okolini ne damo ono što ona od nas očekuje da vidi.

Načini na koji se narcizam može manifestovati vrlo su različiti i zavise od našeg sistema vrednosti, od naših predstava o tome šta okolina od nas očekuje i od naših očekivanja od sebe samih. Ako verujemo da su u životu najvažniji ljubav i seks, pokušaćemo da od našeg tela napravimo savršeno telo. Mladići će sate i dane provoditi u teretani a žene će držati rigorozne dijete i podvrgavati se plastičnim operacijama, ne bi li u ogledalu na kraju videli ono što žele. Ovakve osobe biće sklone da mnogo vremena energije i novca utroše na ulepšavanje, šminkanje, oblačenje, kupovinu prestižnih odevnih predmeta. One veruju da će skupa odeća, skup nakit, skupi automobili u kombinaciji sa manekenskim izgledom biti ono što će učiniti da ih drugi vole i tako će konačno i sami moći da vole sebe u ljubavnom zagrljaju jednog isto tako preplanulog lepotana. Isto važi i za muškarce. Bez izuzetno zgodnih žena život neće imati smisla, a sjajno perje, sjajni automobili i sjajan izgled ono je što će doneti ispunjenje njihovih snova.

Ovo je samo jedan banalan primer, samo jedan od tipičnih, iako bezbrojnih načina ispoljavanja narcizma . Narcizam se može manifestovati na beskrajne načine. Devojka može imati potrebu da sebe predstavi kao izuzetno vrednu, smernu i čistu. Muškarac sebe može predstavljati kao izuzetno sposobnog, opuštenog zabavnog. Nekima su da bi prihvatili i voleli sebe i da bi bili voljeni potrebni profesionalni uspesi, doktorati, titule, nekima medalje i pehari, nekima slava i obožavatelji.., sve u zavisnosti od toga koje smo vrednosti idealizovali i bez kojih idealizovanih osobina imamo utisak da smo niko i ništa i da naš život nema smisla i vrednosti.

Naš narcizam, međutim ima neugodne posledice.

Pošto je čovek, kako u svojim postupcima i delima, tako i po svojim osobinama i sklonostima nesavšeno biće, ova potreba da od sebe napravimo legendu, ovo idealizovanje sebe sprečiće nas da se sretnemo sa drugim ljudima, što će za posledicu imati osećaj usamljenosti, promašenosti i razočaranosti. Naša samoidealizacija je utvara. I ne samo što će nam trebati mnogo energije za oživljavanje te utvare, već je sa utvarama nemoguće biti u razmeni, utvaru je nemoguće voleti jer ona zapravo ne postoji.

Idealizacija sebe i idealizacija drugih (naših partnera) siguran je put u razočaranje. Utvara će se pre ili kasnije razvejati a ispod nje pojaviće se golo ljudsko biće sa svim svojima manama. Pošto smo se bavili samoobmanjivanjem i pumpanjem svoje utvare, mi nismo spremi da zagrlimo i volimo ovo obično, nesavršeno ljudsko biće. Moraćemo dakle da pumpamo još snažnije, da pronađemo nove ljude koje ćemo obmanuti i koji će nam se diviti, kako bi i sami idalje mogi da se divimo sebi.

Drugo, kako naš narcizam postavlja visoke, idealne ciljeve koji su po pravilu neostvarivi, bićemo razočarani u sebe pa će nam biti potrebni krivci kako bismo sebe odbranili i kako bi ipak nekako idalje voleli sebe. Neki od nas će čitave svoje života posvetiti ostvarivanju tih visokih ciljeva. Nekima će se i posrećiti da postanu šampioni. Nažalost iza toga će uočiti da su život straćili u dokazivanju sebe, zaboravivši  pri tome da žive. Dokazali su se sebi i imaju svojih pet minuta slave. Kada tih pet minute prođe počeće da ih muči pitanje šta su sada na kraju svega toga dobili i da li je dobitak srazmeran njihovom beskrajnom ulaganju. Mnogi će se međutim jednostavno brzo predati, čim vide koliko je teško dosegnuti vrhove. U nekim drugim okolnostima, verovaće, sigurno bi uspeli pa će žaliti sebe i svoju sudbinu koja im nije dozvolila da svima pokažu ko su i šta su. Neki će otići u krajnost i pokušaće jednostavno da otmu ono što im je neophodno da bi bili srećni (novac), upustivši se u neku vrstu kriminala, samo da bi sebi pribavili život kakav im zaista pripada.

Što je naš narcizam veći, to će biti veći i naš otpor prema psihoterapiji. Za kraljeve narcizma odlazak na psihoterapiju je potpuno nezamisliv jer bi priznanje da im je potrebna pomoć za njih ponižavajuća i ugrožava njihov kolosalni ponos. Najzad oni ne mogu ni da naslute da psihoterapija neguje jedan ravnopravan odnos, jer je u narcističkoj perspektivi svet u kome živimo svet manipulacije u kome jedni potčinjavaju, a drugi su potčinjeni.

Narcizam je međutim podmukao i može rezultovati neobičnim prikrivanjima. Elizabeta je došla na terapiju i smešeći mi se zavodljivo i ljupko izgovorila pravi mali traktat pohvale psihoterapiji i radu na sebi.

Ja se divim psihoterapiji i psihoterapeutima. Vi pomažete drugim ljudima i to je ono što i ja čitav život pokušavam da činim. (…) Ja znam koliko je rad na sebi važan. Ja sam toliko toga postigla upravo i samo zahvaljujući predanom radu na sebi. Veoma sam srećna što ste pristali da radite sa mnom, znate ja već godina pratim vaš rad, slušam vaša predavanja i čitam vaše tekstove. Posle prvog predavanja na kojem sam bila, rekla sam prijateljici, ovaj čovek zna o čemu priča. U njemu ima nečeg posebnog. On je naprosto izvanredan. Već tada sam znala da jednog dana morate biti moj psihoterapeut. Znate, ljudi poput vas su tako retki u ovom sumornom gradu odakle su svi koji su nešto valjali već pobegli u inostranstvo…

Mom narcizmu godio je Elizabetin hvalospev i u isto vreme sam osećao zebnju da neću uspeti da ispunim njena velika očekivanja. Kada sam joj rekao nešto o tome nastojeći da uspostavimo neposredniji i iskreniji kontakt, Elizabeta se jednostavno izmakla. Počela je brzo da govori o tome kako ja nemam pojma koliko sam joj već pomogao kroz moje tekstove koje je čitala na našem forumu i kako su njena očekivanja već zadovoljena, i još više od toga, sama činjenica da sedimo zajedno i razgovaramo za nju je neverovatan podsticaj i ona već sad oseća izvanrednu zahvalnost.

Bio sam svestan da je preuveličavanje moga lika i dela manifstacija Elizabetinog narcizma i njen način da se zaštiti od kontakta i stvarnosti koja nije samo ružičasta. Prijala mi je njena ljupkost i bio sam spreman da strpljivo čekam da se Elizabeta otvori i za svoja druga osećanja.

Čak i kada naš narcizam nije tako snažno razvijen, pojava mentalnih teškoća veliki je udarac za njega. Naše samopoštovanje veoma je ugroženo idejom da nešto nije u redu sa našom “glavom”. Toliko slabo poznajemo sebe i svet naše duše da najčešće nismo svesni da su mentalne teškoće deo života svakog od nas. Zato ih guramo pod tepih sve dok se ne pojave ozbiljne teškoće i simptomi kao što su napadi panike, snažna anksioznost, fobije, kompulsivne (prisline) radnje, ozbiljni partnerski problemi, depresija.

Bilo da je naš narcizam grandiozan ili ne, kada dođemo na psihoterapiju on će sve učiniti da nas ometa. Narcizam je pitanje našeg identiteta. Pitanje od ogromne važnosti za nas je ko sam i šta sam ja i da li sam dovoljno vredan sebi i drugima tako da moje postojanje ima smisla. Duboko u središtu našeg narcizma mi se plašimo da nismo dovoljno dobri da zaslužujuemo priznanje, prihvatanje i ljubav. U srcu narcizma nama je teško da volimo i prihvatimo sebe. Narcis je gladan autentične ljubavi, podrške, prihvatanja, vere. Da bi mogao da voli sebe i da bi pokazao drugima da je vredan ljubavi nacis mora stalno da izvodi dve vrste poduhvata. Prvo od sebe samog i od drugih mora da sakrije sve svoje nedostake i nesavršenosti, odnosno sve ono što mu se kod sebe ne sviđa. Narcizam je dakle sama suština naše teškoće da vidmo sebe objektivno, da vidmo i prihvatimo da imamo mnogo nesavršenosti i da život podrazumeva mnoštvo mentalnih teškoća. Što je naš narcizam snažniji, to će nam biti teže da objektivno sagledamo sebe.

Stoga je veoma retko da neko dođe na terapiju svestan da ima teškoća sa svojom narcističkom crtom. Ljudi na terapiju dolaze poraženi što ne mogu da izađu na kraj sa svojim simptomima, najčeše depresije, anksioznosti, panike, opsesivnih misli i radnji, anoreksije, treme, manjka samopouzdanja, nesigrunosti.

Ni blizu im nije pomisao da ispod svega može biti naše narcističko jezgro. Žele da ih rešim simptoma koji su uvredljivi za njih i to je sve. Veliki korak u radu desi se kada njihov narcizam počne da se slama i kada počnu da uviđaju da su njihovi simptomi samo posledica nekih mnogo dubljih dinamika koje su deo njih.

Nekad mnogo vremena prođe pre nego što počnemo zaista da prespitujemo sebe i svoja osećanja, pre nego što počnemo sebi da priznajemo kako se zaista osećamo i kako sami tome doprinosimo.

Tako psihoterapija ima dva početka. Prvi početak je prvo slamanje narcizma koje se desi tako što odlučimo da potražimo pomoć. Drugi početak, onaj pravi je drugo slamanje narcizma, koje se desi kada prihvatimo da nisu naši simptomi naši neprijatelji, već su posledica dubokih unutrašnjih procesa koji zaslužuju našu svesnost, pažnju i razumevanje.

Elizabetin život bio je sjajan. Bila je obožavano dete i već sa šest godina divno je svirala na klaviru. Imala je divnog muža i pripadala je višem društvenom sloju. Nažalost nije imala dece, što je uz česta putovanja supruga uslovilo njena depresvina raspoloženja. Elizabeta jednostavno nije mogla da prihvati da se sve više oseća bezvoljno i umorno. Njen sjajni život po koktelima i prijemima, život okrenut koncertima klasične muzike i druženju sa kremom nikako nije mogao biti prazan. Postala je opsednuta pojavom depresivnih simptoma i ta opsednutost ju je užasavala. Pa ipak, bilo je potrebno da prođe više od mesec dana psihoterapije da bi mi počela pričati o ovoj “mračnoj” i skrivenoj težnji njene ličnosti ka bezvoljnosti i samoubistvu. Iako je došla na psihoterapiju kada se prepala svojih misli, pošto su propali njeni pokušaju da sebe ohrabri čitanjem popularne psihologije, Elizabeta se otvarala sporo, nastojeći da iz mene iscrpe pomoć a da me pritom ni ne infromiše šta je zapravo muči. Toliko je za nju poražavajuće bilo suočavanje sa svojim simptomima u licu druge, nepoznate osobe koju je visoko uvažavala. Pre bi prebegla u smrt nego što bi nekome priznala da ima mentalnih problema, pa je svoje očajničke pokušaje da pomogne sebi maskirala u odlaske na predavanja Vladete Jerotića i interesovanje za popularnu psihologiju.

Naš narcizam mora da uveri nas same i druge da smo mi ili oni zaista izuzetni. Narcis ima jako visoko mišljenje o sebi a ponekad i o odabranim drugima. On je izuzetan i zaslužuje izuzetan život, izuzetne prijatelje, izuzetnog partnera i izuzetnog terapeuta. Suština narcizma je prikrivanje stvarnosti i pravljenje predstave u kojoj se igraju grandiozne uloge.

Iza ove grandiozne fasade, međutim krije se umor, strah, praznina i bol. Pošto je sebe sakrio iza predstave o svojoj grandioznoj ličnosti, a stvarnost iza svojih idealizacija narcis je zapravo usamljen. Usamljenost dolazi otuda što se sa idealizovanom stvarnošću i idealizovanim ljudima ne može istinski drugovati. Stvarno se ne može biti u dodiru samo sa stvarnim osobama i tako narcis zapravo ostaje sam.

Umoran je jer održavanje ove slike o sebi i svetu zahteva mnogo snage koja se troši na potiskivanje stvarnosti. Da bi održao granioznu sliku o sebi narcis stalno mora da se brani od svega što bi tu sliku moglo da naruši i stalno mora da sakriva sve one aspekte sebe za koje ne želi da budu viđeni. Problem uvek mora da bude u drugima a nikad u njemu i on ne može da dozvoli sebi da oseti svoj strah, svoj bol, svoju usamljenost jer se to ne uklapa u njegovu sliku. Čak i kada je svestan svoga straha i svoje usamljenosti, narcis će uzrok videti u drugima i grčevito se boriti da očuva svoje dostojanstvo.

U psihoterapijskom odnosu naš narcizam će učiniti isto što inače čini. Ponudiće terapeutu jedan lažni, grandiozan self, kako bi od terapeuta dobio divljenje, priznanje, podršku i ljubav za kojom toliko čezne. Narcizam zapravo stavlja psihoterapeuta na prvorazrednja iskušenja. Ako psihoterapeut pokuša prerano da frustira naš narcizam i poveže nas sa osećanjima bezvrednosti, staha, usamljenosti, bola, ako preprano pokuša da nam pokaže da smo se zapravo sakrili i da smo zato usamljeni, naš narcizam će se oštro pobuniti i mi ćemo zbrisati sa terapije glavom bez obzira. Ako međutim previše bude oklevao, postoji opasnost da naš narcizam sa njim odigra svoju igru. Izazovemo divljenja i aplauze, ne osetimo se zaista dotaknuti, izgubimo interesovanje i nestanemo, to je otprilike matrica po kojoj se kreće naš narcizam.

Iako sa Elizabetom nisam žurio, slušajući strpljivo njene, meni dosadne hvalospeve o njenom životu, mužu, majci i građanskom poreklu njene porodice, kada je konačno počela da govori o sebi i svojim suicidalnim mislima, skrhala se i plakala gorko.

Želeo sam da veruejm da je to naša velika pobeda, istovremeno se plašeći ovog otkrivanja koje je ipak došlo naglo. Povređena otvaranejm, ponižena sopstvenim suzama, Elizabeta me je brzo okrivila da joj je od psihoterapije još gore i nekolko nedelja od nje nije bilo ni traga ni glasa.

Za to vreme povučenja lizala je svoje rane. Njen narcizam doživeo je snažnu povredu kroz iskrena priznanja. Znao sam da bi smo, ako Elizabeta smogne snage da se vrati i pogleda me u oči, mogli na kraju imati uspeha. Bilo mi je žao i nadao sam se da će imati snage za povratak. Tako je i bilo…

Rad sa narcizmom u terapiji zato liči na hodanje po žici. Psihoterapeut prepoznaje i priznaje ogromne napore koje smo u životu uložili, ali ostaje vrlo pribran i vreba zgodna mesta gde se javlja prilika za iskrom svesnosti i suočavanja. Ideja se sastoji u tome da se klijent oseti prihvaćeno i uvaženo ali i da osvesti svoju naglašenu potrebu da sebe predstavi izuzetnim ili makar pretežno pozitivnim. Narcis u nama zapravo očajanički pokušava da zadrži kontrolu, jer ako bi se otvorio prema ponorima vlastitog bola, otkrio bi da su ti ponori zaista beskrajni. On se intuitivno plaši da se pad u te ponore nikada neće zaustaviti. Da će propasti i biti odbačen. Zbog toga odlučuje da ne vidi svoj bol.

Ipak hvaleći narcisova postignuća, mi mu dajemo podršku na isti onaj način na koji je već prima od svojih obožavatelja. Pošto narcis nema prijatelje nego obožavatelje, njihovo divljenje za njega je s vremenom sve menja hranljivo, dok se na kraju ne oseti potpuno usamljenim.

Elizabeta je bila blizu te tačke. Njen divni odnos sa njenim izvanrednim mužem bio je zapravo bezličan, potpuno hladan i zavijen u predstavu o velikoj ljubavi iza koje su njih dvoje zapravo bili dva potpuna stranca.

Suočavanje sa stvarnošću, sa druge strane za narcisa je neizdrživo bolno jer je on čitav svoj život investirao u održavanje fasade koju sada treba dovesti u pitanje.

Posle nekolko nedelja bega Elizabeta se javila i došla sa izvinjenjem što je prošli put plakala i napala me i sa objašnjenjem da je svatila da sam joj puno pomogao. Bilo mi je jasno da nije iskrena sa sobom. Čekao me je dug ples po žici pre nego što će ponovo biti sposobna da pogleda u svoj strah i svoj bol. Na kraju je ipak pristala da ponovo pogleda u svoje nezadovoljstvo. Ponovo se osetila još lošije, ponovo me je otpužila da loše radim svoj posao, ali ovoj puta nije pobegla sa terapije. Znao sam da smo dobili još jednu malenu, a tako veliku bitku.

Ako terapeut uspe da u dovoljnoj meri izbegne sve zamke, narcis će polako podizati svoj pogled i odvajati se od zagledanosti u svoj odraz na vodi. U početku će biti veoma zbunjen i uplašen jer nije navikao da posmatra realni svet. Biće sklon da pobegne u preterivanje i tako otme pažnju za sebe ili će se vraćati u svoje iluzije. Biće potrebno mnogo strpljenja, jer narcis se tek rađa u realnom svetu i tek uči da ga taj svet neće uništiti.

Strpljenje je nešto što roditelje osoba sa snažnom narcističkom crtom nikad nisu imali. Oni su jednostavno bili prezahtevni ili naprosto odsutni i dete je moralo da bude nešto vrlo izuteno da bi zadovoljilo njihova očekivanja ili privuklo njihovu pažnju.

U to vreme još uvek sam bio u svojoj punoj psihoterapijkoj snazi. Radio sam sa Elizabetom vrlo strpljivo i polako. Mnogo puta sam prihvatio njenu ljutnju i preuzeo deo odgovornosti, pozivajući je da i ona preuzme svoj.

Narcis se zapravo smrtno plaši odgovornosti (što je zajednična karateristika sa graničnim poremećajem ličnosti). U Elizabetinom odrastanju nije bilo dozvoljeno grešiti. U školi je imala sve petice, besprekorno je svirala klavir a njena čipkasta odeća uvek je morala biti besprekorno čista. Kapi blata na snežno belim hulahopkama izazvali bi kod njene majke takav nastup besa da ju je uplakanu terala da ih satima pere na ruke u hladnoj vodi, jer nikada nije bilo dovoljno dobro. Mnogo puta donevši peticu iz srpskoj ili francuskoj jezika, bila bi kažnjena jer je u radu ipak bilo nekolko grešaka. Samo savršeno je moglo biti dovoljno dobro!

Biti odgovoran za narcisa znači biti kriv a biti kriv za Elizabetu je značilo da će biti bezobzirno kažnjena. Sa druge strane bez prihvatanja sopstvene odgovornosti nema slobode izbora, bez slobode da se bira nema autentičnosti a bez autentičnosti nema sreće. Ako izbore prave naši strahovi a ne mi, kako bismo uopšte mogli biti srećni? Kako bih uopšte mogao biti srećan ako u mojim izborima nema mene? Ko je taj koji bi trebalo biti srećan ako zapravo nema mene?

Psihoterepija narcizma je teška potraga za autentičnošću i ogromnom hrabrošću koja je narcisu potrebna da bude autentičan. Za početak Elizabetina autentičnost bila je njena ljutnja na mene. Osećao sam koliko je ta emocija važna, baš zato što je ljutnja bila najstrože zabranjeno osećanje u njenom detinjstvu. Mnogo puta Elizabeta je kušala moju postojanost. Tek pošto se mnogo puta osvedočila da je neću ni kazniti ni napustiti zbog njene ljutnje, tek pošto sam mnogo puta preuzeo svoj deo odgovornosti za njena osećanja, počela je polako verovati i otvarati se prema svetu da i njene odgovornosti i izbora ima u svemu tome.

To je bio način na koji je Elizabeta počela prihvatati stvarnost koja nije ni crna ni bela. To je bio način da polako i sve više počne razmotavati svoje grandiozne odbrane koje je postavila između sebe i stvarnog sveta, između onoga kako je želela da se oseća i onoga kako se stvarno osećala.

Psihoterapija je šansa da narcis konačno dobije dovoljno strpljenja i iskustvo da je prihvatljiv i značajan onakav kakav je, bez preterivanja, prikrivanja i velikih dela, da je upravo interesantan sa svojim realnim stanjima i osećanjima.

Na ovaj način narcis dobija iskustvo da je život i u stvarnosti moguć. Konačno može da se odmori jer ne mora više tako grčevito da potiskuje i idealizuje. Konačno može da se sretne sa nekim, jer je pristao da bude ono što zaista jeste. Konačno više nije sasvim sam.

Ovako ili onako, manje ili više narcizam je deo svih nas. Rad na našem narcizmu od suštinskog je značaja u svakoj dubokoj i ozbiljnoj psihoterapiji. Štaviše rad na našem narcizmu je sama suština svakog kvalitetnog psihoterapijskog procesa.