Terapeutkinja: Šta je to što bezuspešno pokušavate da progutate?

Klijentkinja: Nepravdu! Niko ne vidi koliko se trudim, koliko dajem. Svi samo traže.

Terapeutkinja (gleda je na nažno pravo u oči): Taj problem nije od juče?

Klijentkinja (oči počinju da jos se pune suzama, a grlo joj se teže): Daleko od toga, isto je bilo i pre nego što sam se udala i rodila dete.

Terapeutkinja (nažnim glasom): Vidim da stežete grlo, kao da pokušavate da progutate te suze.

Klijentkinja (počinje tiho da jeca, podiže pogled ka terapeutkinji i gleda je tužno): U mojoj kući suze su bile zabranjene.

Terapeutkinja: Hvala vam što mi dozvoljavate da vidim vašu bol.

Knedla u grlu, bol u grudima, “grč” u želucu, nervozan stomak, napetost u ramenima i vratu, glavobolja, a na pregledima kod lekara sve u redu. O čemu se tu zaboga radi? Radi se o tome da je vaše telo “preuzelo” deo vaše psihološke preopterećenosti.

Ovde mogu spadati i menstrualni bolovi, neredovan ciklus, PMS, slab imuntitet i slično. Naše biće je čudesno i prefinjeno a jedinstvo telesnog i psihičkog (duhovnog) nešto je najdelikatnije, najsloženije i najsavršenije što postoji.

Psihoterapija danas sve više dolazi na uvid da su ključevi naše psihološke transformacije u telu. Razvijaju se mnogobrojne tehnike koje bi u proces uključile telo. Pružamo mu priliku da progovori. Da ponovo počne da oseća. Da skine sa sebe oklop odbrana. Da ponovo postane meko i živo.

Klijentinja (plačući): Najgori mi je taj bol u grudima, kao da mi neko zariva nož u srce. Nekad me tako stegne da me probudi u sred noći.

Terapeutkinja: Svesna sam da imate utisak da vaša porodica ne vidi vašu ljubav i sve što za njih činite.

Klijentkinja (stavlja ruku na grudi): Da! I to me tako boli!

Terapeutkinja (nežno se smeši): Postanite svesni vaše meke ruke koju ste stavili na svoj bol. Prija?

Klijentkinja (pritiska nežno ruku na grudi, izgovara sa dugim izdahom): Prija. Kao da sam po prvi put dotakla bol koji me je mučio sve ove godine.

Terapeutkinja: Hajde da još jednom zajedno ponovimo vaš dugi izdah.

Ovaj svet obiluje čudesnom lepotom ali takođe krije i mnoge tajne. Jedna od tih tajni je da naše telo duboko učestvuje u našem psihološkom životu, da “zajedno sa nama” proživljava naše emocije, ali “proživljava” i one emocije koje mi pokušavamo da potisnemo. Telo takođe taloži u sebi naša iskustva. Čak i kada smo ih mi sami zaboravili, naše telo ih pamti. Istraživanja pokazuju da telo pamti i sadrži čak i najranija, ona koja su se dogodila u prve tri godine života. Čitava istorija jednog ljudskog bića vidi se i može se pročitati sa njegovog tela, iz načina držanja, karakterističnih ukočenosti, hroničnih bolesti koje je razvilo.

Kako dolazi do većine hroničnih oboljenja? U jednom trenutku, nažalost, telo više ne može da izdrži opterećenje koje mu naše psihološko biće “šalje” pa tako nastaju tipične bolesti  savremenog čoveka, kao što su visok pritisak, gastritis, čir na želudcu ili dvanajstopalačnom crevu, kolitis, razni hormonski poremećaji kao na primer preterana ili smanjena aktivnost štitne žlezde, kancer…

Klijent sa čirem na želudcu: Stalo imam utisak žarenja i grčenja u želudcu.

Terapeut: Šta je to što ne možete da svarite?

Klijent: Zakopao sam se na poslu. Nisam uspeo da se ostvarim. Drugi, manje vredni, otišli su dalje.

Terapeut: Jedete sebe kada pomislite da se nista ostvarili?

Klijent: Upravo tako! Živ se pojedoh kada pomislim šta sam sve mogao.

Medicina sve više dolazi na stanovište da je najveći broj naših somatskih (telesnih) oboljenja, zapravo psihosomatskog karaktera. Upravo u tome se i ogleda velika nemoć zapadne medicine. Uz pomoć lekova ili drugih “spoljašnjih” metoda, medicna isprva uspeva da otkloni simptome. Lekovi i hirurgija, međutim ne mogu da otklone dublje psihološke uzroke naših oboljenja, pa se posle izvesnog vremena bolesti ponavalju. Kada se taj ciklus ponovi nekoliko puta, bolest prelazi u hronicitet i postaje sve otpornija na “spoljašnje” tretmane. I upravo je, svima nama tako dobro poznato ponavljanje istih zdravstvenih problema, najveći dokaz da su lekovi delovali samo na posledicu a ne i na uzrok koji se krije negde na mestu gde se telo spaja sa dušom.

Klijent sa ukočenim mišićima i bolovima u gornjem delu leđa: Imam nesnosne migrene. Lekari kažu da je to zbog spazma u mišićima leđa i vrata.

Terapeutkinja: Kada pogledam na vaš život, svesna sam da ima tako mnogo stvari o kojima Vi morate da mislite i koje Vi samo nosite na svojim leđima.

Klijent: Ne umem ni na koga da se oslonim. U stalnom sam grču.

Terapeutkinja: Ponekad osećam da vam je teško da se oslonite i na mene.

Klijent: U pravu ste. Ja bih želeo, ali nešto u meni nema poverenja.

Terapeutkinja (nežno ga gleda pravo u oči): Kada to čujem osetim tugu.

Klijent (opušta se): Vi ste divna osoba. Odavno nisam osetio da je nekome zaista stalo.

Hroničan stres, velika dinamika savremenog načina života, neizvesnost i anksioznost obično dovode do toga da nemamo vremena da se posvetimo otkrivanju čudesne tajne naše psihofizičke prirode. Kada tome dodamo stres oko nezadovoljavajućih partnerskih, bračnih ili porodičnih odnosa za koje takođe nemamo vremena, onda nije čudno tako često patimo od ovih ili onih bolesti.

Svojim psihičkim stanjima mi u bukvalnom smislu te reči menjamo način na koji funkcioniše naš mozak, ali i celo naše telo sve do poslednje ćelije. Umesto da smo sami sebi cilj, čitavo svoje biće uključujući i njegov telesni aspekt nemilosrdno eksploatišemo, a na sebe počinjemo da mislimo tek kada se razbolimo. Bolest ili simptom pozivaju nas da se vratimo i ponovo posvetimo sebi. Psihoterapija nam daje načina za to i uči nas kako da koristimo ovaj jedinstveni, savršeni biološki procesor (mozak) koji interaktivno reguliše način na koji funkcioniše čitavo naše telo.

Autor: Nikola Krstić – psihoterapeut

Kontaktirajte nas…