Narcizam je dete zavisti.

Iako je prošlo pune trideset i tri godine i danas se jasno sećam kako sam dobio prvu jedinicu u svom životu. I ako me pod starost ne pojede Alchamer, taj nemac koji krade uspomene čineći da život izbledi i polako se pretvori u ništavilo koje nas možda i čeka pošto poslednju put i konačno sklopimo svoje oči, verujem da ću se tih scena sećati dok god sam živ. Naime prva ocena koju sam u svom životu i svom školovanju dobio bila je upravo jedinica i to baš iz matematike! – tog najvažnijeg predmeta celog našeg školskog sistema.

I ni sam ne znam kako se desilo da ja i nesrećni Slobodan ostaneo sami u učionici dnevnog boravka koja i nije ličila na učionicu već je malo podsećala na neku od soba iz obadništa. Veliki crveni etison na sredini, a klupe tek skraja jasno su govorili da je ovo prostor za igru. Veliki, slobodan crveni prostor prosto je mamio na jurcanje.

Bili smo prvi razred, negde iza polugodišta a nakon zimskog raspusta i zime, kada je vreme da se dogode prve ocene, ti najvažniji događaji u životu jednog đaka prvaka.

Bilo je jutro. Ono kratko vreme između doručka za nas paćenike koji smo pre i posle škole obitavali u dnevnom borvaku, i pvog časa. Sunčevi zraci dopirli su korz velike prozore jednog svežeg proleća dok je korz nas kiptila energija života, radosti, igre. Slobodan i ja, zanseseni, nasmejani, veselo smo se jurili po sobi. Čas je on jurio mene, čas ja njega. Između tih jurenja zastli bi jadan naspram drugog, zategnuti kao strune i kratko bi se, ushićeno i izazivački, gledli u oči. Ovo smenjivanje uloga čilio je da igra ne postane dosadna, događalo se spontano, kao po nekom dogovoru koji bi se desio bez reči, u samom pogledu, u osećaju.

Kroz otvoren prozor dolazio je svaži miris zemlje i trave. Sećam se Slobodanovog vedrog, dobrćudnog osmeha, širokog lica, nebesno plavih očiju. Voleo sam Slobodana. Učiteljica ga je jednako često grdila kao i mene, možda i češće. I njegove sveske bile su zarozane kao i moje, sa velikim crnim ušma. I on je bio krmeljiv, prljavih manžetni i crnih noktiju. Valja baš zbog te sličnosti, učiteljica nas je posadila u istu, poslednju klupu, a ja sam imao priliku da od nekoga ipak budem malo bolji, kao od malo koga drugog u našem razredu. Slobodan je, još i tako mali jednosvno bio dobričena i veseljak i zakleo bih se da je takav i dan danas, ako je živ.

Začarani velesom igrom, do kraja prisutni jedan za drugog i u sadašnjem trenutk, zaneseni kako sam deca znaju da budu, nismo nas dvojica ni primetili da se nešto čudno događa i da smo već podugo sami u tom lepom svetu, da nas niko ne prekida i ne ometa jer nikoga i nema, da smo našli izolovano ostruvo u svetu škole koja mirše na izgrickane drvene olovke, sveske, pernice i obaveze, primamljivim ali otužnim mirisom težine. A nikoga i nije moglo biti. Naime u prepodnevnoj smeni, posle doručka, svratili bi smo u dnevni boravak samo da uzmeo torbe i odma bi smo odlazili na prvi čas, ugrabivši možda desetak, patnajs minuta za nas. Na to nas je obično opominala nastvanica, mlada, lepa i ljubazna žena koja je u dnevnom boravku radila, zapravo više vremena odsustvujući i boraveći u kabinetu nego sa nama, jer na njoj i nije da drži nastvau već samo da nas čuva pre i posle časova. U dnevni boravak vraćajući smo se tek na ručak, posle časova. I kao se deslio da je ta devojka koju smo voleli zaboravila na nas dvojicu i da smo onako zaigrani, vraćajući se sa doručka potpuno prevideli obavezu, i kako smo se zaigrali i ostali sami probivši pravila i granice, ni danas mi nije jasno.

I tako zaboravljeni i sami uživali smo mi nehotice ukradeno vreme, neometani, svoji, oslobođeni od svake svesti o obavezama koje su i same načas zaboravile na nas ostavivši nas u izneada otrkivenoj zemlji slobode. Zadihani, znojavi i zajapureni, disali smo punim plućima te slatke i radosne trenutke neobične osame, izgubljeni, zaboravljeni i srećni, zatureni negde u pukotini strogog sistemu naše osnovne škole.

I mislim da je meni ova vesela, neobična rupa ispunjena neuobičajnom slobodam prvom postala čudna i da sam prvi postao svetsan da nešto tu nije u redu, da igra već predugo traje, da je sve suviše neobično, radosno i lako.

Spoznaja da bi trebalo da smo odavno na nekom drugom mestu presekla me je preko stomaka a noge mi se zalediše. Najednom me obuze slabost, gotovo drhtavica. Osmeha nestade sa moga lica. Najednom zanemeh i snaga me napusti pretvorivši se istoga trena u onu poznatu skučenost krivice koja nas obuzima kada najednom shvatimo da smo, nehotice počinili neki strašan, neoprostiv zločin.

I Slobodan se uozbiljio videvši na meni promenu. Još uvek neshvatajući da sam se probudio u strogoj stvarnosti škole i strašnom prestupu što me je preplavio kao nadirući strah od toga šta će sada biti. Nestade igre i bezbrižnosti iz njegovih vedro plavih očiju i dobroćudnog, širokog lica koje se izobliči u začuđenost.

– Zakasnili smo!

Viknuh i potrčah po torbu, a zatim hodinkom, nađosmo se ispred zatvorenih vrata učlonice prvog dva razreda. Prvo dva pislao je rimskom i arapskom cifrom, crveim markerom na belom papiru i prvi put mi se taj rimski znak za broj jedan učini tako strogim, tako visokm, tako ozbiljnim i tako izduženo ispravnim, tako različitim i suprotnim od našega graha i navaljalstva.

Stajali smo pred vratima utrnuli od straha, nogu ispunjenih izlomljenim staklićima slabosti. Kako sada pokucati, kako ući u tu svetlu, ispravnu, urednu, čistu prostoriju, kako se suočiti sa strašnom, starom, nazigled ljupkom ali u suštini veoma srtogom učiteljicom, Zorkom Marković, čeije ime i prazime i samo zvoni oštrinom, stogošću, ispravnošću i čvrstinom.

Prvi put su mi ta draga vrata i ta nalepnica na njima, i ta poznata i već prisna uočinica iza njih deloveli zloslutno, strano, tuđe i strašno, nepoznato, neumoljivo.

I nesećam se više da li smo kucali ili smo samo kradumice ušli u silnoj želji da nas nema, da nas niko ne opazi, da budemo nevidljivi, ali čini mi se da je baš tako bilo. Velika oštra vrata zaškripaše i mi se iz pomrčine hodnika nađosmo obliveni svetlom učionice, ispred velike tamne učiteljice koja i sama baša zatečena, zgranuta i sleđena ovim neuboičanim prizom i nečuvenim bezobrazlukom.

A koliko je naš greh ogroman i nepojmljiv i kakav nas pakao sada čeka, to još nismo mogli ni slutiti onako uplašeni, zatečeni, tek probuđeni u stvarnom, surovom svetu škole.

Zorka nas zaledi pogledom, onako iznenađena, zgranuta, nagnuvši se nad nas s rukama na bokovima, i sva u zaprepašćenju koje se brzo pretvori u jarost i meni do tada nepoznat i neviđen gnev.

Verovatno ni sama nije primetila da falimo pa je izneđenje i kod nje bilo silno te je ze momenat prekrilo strah koji je najzad pokuljao preobrazivši se u bes. Uz oštre reči i povike nađosmo se ja i Slobodan gde stojimo u našoj klupi. Bila je to mala žućkasta klupa, poslednja u redu do prozora. U toku je bio čas matematike, tog najvažnijeg predmeta od čijeg je savladavanja, barem nam se tako tada činilo, zavisla sva naša budućnost, vrednost i dobrobit u svetu odrslih, ispravnih ljudi za koji se pripremamo. Čas tačlnosti, strogosti, ispravnosti, preciznosti. I sve je u tom trenutku izgledalo tako tačno, tako precizno, tako oštro, tako jasno, tako pravo i ispravno, tako bolno i nepopravljivo. I čas, i zraci sunca koji su sekli vazduh učionice, i velika zelena tabla, i brojevi po njoj ispisani, i veliki dnevnik pun nama do tad nepoznatih slova i cifara, i njegova crvena, važna boja, i zagasito braon vrata korz koja smo baš maločas ušli u tu strašnu i svetlu sobu, i svo to svetlo, oštrina, tačnost i ispravnost bili su tu da nas izgrde, da nas opomenu, da nas kazne oštro i pravedno, nepopravljivo, onako raspojasane i drljave, zanojave, krmeljive i musave, da nas prognaju i zgaze, da nas unize i unište, da nas iseku, da jednom za svagda očitaju strašnu presudu našoj bezočnoj lenjosti, beozbrazluku, neurednosti, neispravnosti, lakomislenosti, netačnosti.

I baš u tom duhu sevale su Zorkine reči i grdnje, sevale su kao i njenje tamno braon oči kojima nas je prostreljivala. Učionicom je vladala jeziva tišina. Odjekivao je samo cepteći glas naše učiteljice. Iščekivao sam da agonije konačno prestane. Najzad i ovo mora imati kraj. Ne može nas čitev dan tako grditi. Sve će uskoro biti gotovo i zaboraviće se, tešio sam se u mislima, kada je usledilo novo, ješ veće i još strašnije iznenašanje, kao ispunjenje najstrašnijeg košmara, kao ostvrenje najstrašnijih strahove deteta uhvaćenog u prestupu, strahova koji se mogu saželi jednom rečenicom koja glasi “šta će sada biti”.

Zorka je prišavši, još uvek sa rukama na bokovima, ispružila desnu nogu i oslonivši se na široku štiklu s ljutnjom koja nije jenjavala tražila da sada pred svima ispričamo šta je to ona drugoj deci govorila i čemu ih je to naučila dok mi nismo bili tu. Bili smo uhvaćeni u zamku. Trebalo je da znamo nešto što nisamo čuli i što nismo mogli znati. Gotovo radosno ljutita, opčinjena svojom idejom koja joj je izgleda iznedea pala na pamet, Zorka je stajala ispred nas praveći duge pauze nerijatnog iščekivanja.

– Dakle! Da čujem! Šta smo radili dok niste bili tu?

Usledila je neprijatna pauza ispunjena tupim ritmičnim zvucima tapkanja cipele Zorkine ispružene desne noge o pod.

– Dakle! Ne znate! Sram vas bilo! Neznalice! Nevaljaci! U prvom razredu da ne dođu na čas! Propalice!

Usne su joj se pućele i stezale dok je crvenoga lica i ledenog glasa cedila oštre reči kroz ljutinom stisnute zube.

– Pogledajte ih samo deco! Razdreljni! Neuredni! Odvratni! Sram vas bilo! Neznalice! Propalice! Dakle? Da čujemo sad, kad ste tako pametni. Dok druga deca uče, vi, vi… I gde ste bili, i šta ste uopšte radili vi nevaljalci jedni?

Ćutali smo. Ko bi i smeo da progovroi pred ovako strašnim sudom. I ko bi imao glasa?

– Čujete li vi mene, dva nevaspitana derišta? Dve propalice. Čujete li šta vas pitam. Gde ste bili i šta ste radili sve ovo vreme? Govorite. Da čujem. Ajde ti.
Pokretom glave i pogledom Zorka proziva mene.

– Pa.

Mucam suvih usta dok iz moga stegnutog grla jedna izlazi promukao glas.

– Bili smo u dnevnom boravku. Nismo čuli kada je zvonilo.

– Lažeš!

Siknu Zorka i preseče me kao mačem.

– Neznalice! Lažovi! Propalice! Samo vi niste čuli zvono? Jel da? Sva su ostala deca čula. Sramota! Niste znali! Kako su dugi znali! Neznalice!
Zaokra je zastala još uvek tvrdo gledjući u nas, izgledala je još više razljućena mojim odgovorom. Izgleda da joj je napamet pala nova, još surovija ideja. Jer baš kada se činilo da će agonina konačno ugledati kraj, Zorka nam kroz zube saopšti svoju strašnu presudu.

– Jednice! Obojici po jedna! U dnevnik! Jedinica iz matematike! Zapamtićete vi mene! Jedinica! Nego šta!

Ljutito ode do katedre, otvori veliki dvenik koji je sav rastao i crvenio se od važnosti i strogosti u njenim rukama, i upisa nam po jednog keca običnom olovkom, dok smo naz dvojica još uvek stali zalađei u čudu i neverici.

– Tako trebe sa vama! Nevaljcima! Laživi! Neznalice! Propalice! Pioniri?! Po jedna jedicna svakome! Zapamtićete vi mene! Bezobrazluk! Sramota! I sada ćete za kaznu stajati ceo čas.

Čas je bio pri kraju. Grlo mi se stezalo a u mojim očima nije bilo suza. Podrhtavao sam. Kada je konačno zvonilo ipak sam osetio neznatno olakanje, još ošamućen od čuda što nas je snašlo. Mislim da sam i posle zvona još stajao tamo ukopan, nemgavši da se pokrenem, istrajavajući u kazni kako bih bar malo sprao sa sebe tešku ljagu i prekor.

Odlučio sam da ne kažem ocu šta se dogodilo. Sećam se da sam promrljao nesrenom Sbobodanu da nam je jednice upisala običnom odlokom, da se listovi dnevnika taru jedn o drugi dok ga nisi, da će se jedicne tako same od sebe obisati. Da će sve biti u redu. Da naši roditelji za njih nikada neće saznati. Ne zanm da li sam i sam verovao u to što sam ispričao. Misli da mi je i samom bilo jasno da pričam koješta. Ipak ta misao, makra i sam u nju nisam verovao bila je slamka spasa za koju sam se u tom trenutku morao uhvatiti.

Posle škole otišao sam kući. Mačak, kako sam zvao oca zbog njegovih velikih brkova, kupio mi je novo ćebe. Znao je da mnogo volim životinje. Na ćebetu je bilo iscrtana cela životnjska farma. Pozadina je bila teget. Svetlo plava ograda. Red pataka, rad svinja, rad pasa, red konja, red krava, red drveća, potok, pa onda sve ponovo. Na kraju opet svetlo plava ograda. Toplina doma, sela, imanja.

Ćebe mi se mnogo dopalo. Počeo sam da plačem. Ostac me je pitao šta se desilo. Kroz suze sam mu rekao da sam dobio jednicu iz matematike. Bila je to moja prav ocena u drugom polugođu prvog razreda osnovne škole. Prav ocena u mom životu. I on se strašno naljutio i izgrdio me. Još dugo sam tiho plaka sam u sobi, gledajući to divno teget ćebe sa životnjama koje mi je posle postalo omiljenim.

Piše: Nikola Krstić