Imala je vrlo teško iskustvo separacije od majke u prvoj godini života kada ju je otac pretukao tako da je završila na dugom bolničkom lečenju. Oca je odvela policija, a Biljana se našla u socijalnoj ustanovi. Sa samo godinu dana izgubila je svoj svet i obrela sa u drugom.

Uprkos svemu, njeni roditelji se nisu razišli. Otac je osuđen uslovno, a Biljanina majka je od tada često boravila u bolnici, jer su lekari sprovodili niz komplikovanih operacija. Otac, koji je bio alkoholičar, o Biljani se slabo brinuo, zanemario je i zapravo ostavljao svojoj slabo pokretnoj, napola dementnoj majci koja je u to vreme slabo i čula i videla, i već bila prilično potonula u paranoičnu organizaciju selfa. Tako je Biljana već od prve godine života kontinuirano doživljavala potpunu izolovanost, zanemarivanje njenih potreba i prepuštenost sebi.

Kako naša terapija nije napredovala i kako sam umesto toga doživljavao paralisanost ili nalet neobjašnjivog, preplavljujućeg užasa, i to sve bez reči, zaključio sam da se može raditi o fenomenu projektivne identifikacije.

Naime, Biljanino iskustvo toliko je rano (zapravo predverbalno, predreflektivno) i intenzivno da ne može stati u reči ni u razumske koncepte, jer mala Biljana nije imala nikakve mehanizme da artikuliše i sebi objasni iskustva koja su je snašla. Jedini način da Biljana izađe na kraj sa njima je da prosto „učini“ da počnem da se osećam slično kao ona. To je projektivna identifikacija.

U terapijskom kontekstu projektivna identifikacija je oblik neverbalne, nesvesne, nehotične komunikacije kojim klijent „koristi“ (naravno nesvesno i automatski) terapeuta da mu „delegira“ svoje iskustvo koje sam ne može da nosi.

Projektivna identifikacija jedan je od, za mene, najzanimljivijih fenomena u geštalt psihoterapiji. Mističan je i onostran, podseća me na horor filmove u kojima smo „zaraženi“ nekim zlim duhom koji zatim počinje da nas prati i mi ništa ne možemo.

Naime, za fenomen projektivne identifikacija karakteristično je da počinje da prevazilazi terapijsku seansu. Biljanu počinjem da sanjam i da se noću budim u velikom strahu da joj se nešto desilo, odnosno da nije nešto ponovo učinila sa sobom.

Moj doživljaj neadekvatnosti i straha, moja paranoičnost i nesigurnost, kojima sam inače manje ili više sklon, odjednom se pojačavaju kada mi Biljana padne na pamet, i ja osećam da „nisam svoj“.

Kod projektivne identifikacije, međutim, ja ću osetiti strah, tako intenzivno da mi više neće biti jasno da to nema izvor u meni. Naprotiv, to će postati moj strah. Sada ja nisam tu za moga klijenta kako on ne bi bio sam, tako što osećam njegov strah, već želim da pobegnem, ne mogu biti tu za njega, jer se sam plašim, štaviše na ivici sam agonije i potrebna mi je pomoć, ili čak doživljavam punu bespomoćnost.

U fenomenu projektivne identifikacije ja nisam veći od straha ili užasa ili besa koji je klijent doneo, već sam doživljajem preplavljen na parališući način, tako da osećam kako u tom doživljaju gubim sebe

Kod projektivne identifikacije, klijent na terapeuta projektuje svoje iskustvo, ali tako intenzivno da terapeut nema druge mogućnosti nego da se sa njim identifikuje. Počinjemo da se osećamo onako kako se klijent oseća, ali na taj način da gubimo razliku i svoju nezavisnost, svoje granice.

Projektivna identifikacija je, dakle, oblik rezoniranja, koje se izdvaja svojim nesrazmernim intenzitetom. U takvom iskustvu zaraženost klijentovim doživljajem je toliko intenzivna da terapeut ima osećaj potpunog privremenog gubitka ego funkcije i funkcije persone. Ja više ne znam šta da radim, niti mogu ma šta da radim, nema intervencija i tehnika (gubitak ego funkcije), odnosno ja više nisam terapeut, gubim ulogu, ne znam ko sam ni šta sam, ne znam šta se događa (gubitak funkcije persone).

Na ovaj način terapeut se pretvara u klijentovo iskustvo traume. Kao što je u traumi naš ego potpuno suspendovan (ništa ne možemo da učinimo), kao i naša persona (svedeni smo na žrtvu, na užas koji osećamo, taj užas to smo mi, i izvan užasa nismo ništa drugo, ništa ne preostaje), tako ni terapeut sada više nije terapeut, niti bilo šta može da učini. Drugim rečima, terapeut počinje da proživljava upravo ono što je klijent proživljavao u iskustvu traume.

U projektivnoj identifikaciji svedeni smo samo na beskrajno i bezobalno polje ida (senzacija i osećanja), odnosno osećamo se kao da smo se našli u uzburkanom moru koje nas preplavljuje i vuče nadole.

U ovom iskustvu to znači da terapeut najčešće pokušava da pozove klijentovu ego funkciju tako što će oštro da ga kritikuje i optuži ga da je sam kriv što se oseća toliko beskrajno i nepopravljivo loše.

Na ovakvu kritiku, ili na bilo koji drugi tip intervencije, npr. na eksperiment prazne stolice, klijent će reagovati još snažnijim neprijatnim doživljajem, ponekad optuživanjem terapeuta, guranjem, tako da će terapeut osetiti da je sateran uza zid i da nema manevarskog prostora.

Terapeutovi ego i persona verovatno odbijaju da budu „uništeni“, pružajući žestok otpor, baš onako kako klijent to u iskustvu traume nije mogao da učini.

Posledica ovog otpora je zapravo napuštanje klijenta, što će u n jegovom doživalju biti ravno uništenju. Mi odbijemo da ga pratimo i ostavljamo ga samog u njegovom iskustvu, da ne bismo potonuli sa njim i udavili se zajedno.

Kada terapeut konačno osvesti da je po sredi projektivna identifikacija, mora doneti odluku da li želi da se upusti u rad sa projektivnom identifikacijom ili ne. Imamo pravo da odustanemo, da prosto ne želimo da ulazimo u taj prostor. (Lidija Pecotić, seminar Spliting i projektivna identifikacija, Beograd)

Ako smo odlučili da želimo da radimo sa ovim fenomenom, nastupa druga faza u kojoj otvaramo svoje biće za puni intenzitet iskustva našeg klijenta. Geštalt terapeuti, naime, veruju da će rad na projektivnoj identifikaciji biti uspešan tek kada doživimo pun intenzitet patnje i užasa koji je proživeo naš klijent tokom iskustva originalne traume. (Lidija Pecotić, seminar Spliting i projektivna identifikacija, Beograd)

Suština projektivne identifikacije naime i jeste u tome što klijent na taj način izmešta iz sebe iskustvo koje ne može i nije mogao da drži i obradi svojom ego funkcijom. Delegira ga, predaje ga terapeutu, kao roditelju koji će moći da ga kontejnira, a da se ne raspadne pod pritiskom užasa koje ovo iskustvo sa sobom nosi. To iskustvo mogućnosti kontejniranja ovog sadržaja, ma koliko dramatično bilo, prvi je lekoviti element rada na projektivnoj identifikaciji. Klijent time dobija poruku, naravno naverbalnu, da je ovo iskustvo izdrživo.

Čitav proces obično se odvija potpuno bez reči, odnosno reči u njemu ne igraju gotovo nikakvu ulogu.

Tako dolazimo do treće faze rada na projektivnoj identifikaciji koju neki nazivaju „dolaskom anđela“ (Prema Lidiji Pecotić, isto).

U ovoj fazi, kada iskustvo postaje veoma intenzivno, mi mobilišemo svoje najbazičnije sisteme podrške i najčešće su to zapravo spiritualni sistemi, kao što je recimo iskustvo molitve.

Meditacija, molitva, ponavljanje jedne rečenice dovode nas u stanje (npr. srčana, Isusova molitva) u hrišćanstvu ili Mahamantra u hinduizmu) dovode nas u stanje izmenjene svesti kada dolazi do neke vrste spontanog oslobađanja sveg bola i užasa koji smo osećali, kada se tama pretvara u svetlost, a težina i najstrašniji bol u osećaj sveopšte ljubavi i višeg, natčovečanskog smisla.

Događa se fenomen isceljenja verom, gde se, kako se veruje, pojavljuje transcendencija ili „anđeli“, koja ima kapacitet „čuda“, da uteši neutešno, da podnese nepodnošljivo, da isceli neisceljivo.

Ova stanja mogu se desiti i na samoj terapijskoj seansi, ali i izvan nje, jer kod prave projektivne identifikacije iskustvo užasa će se uvući u život terapeuta i počeće da ga proganja i izvan terapije.

Kada se probudim u noći, uznemiren, osećam pun intenzitet bespomoćnosti, besmisla, straha i tame. Pitam se da li je Biljana živa, obuzima me panika da je mogla nešto ponovo učiniti sa sobom. Tada postajem svestan da je to pun intenzitet Biljaninog iskustva, uzimam brojanicu i počinjem da, sa punom pažnjom i usredsređenošću, izgovaram: „Gospode Isuse Hriste, pomozi nam.“

Reči isprva izgovaram u panici, dok mi srce lupa, a vid mi se muti. Ulivam u njih sav intenzitet straha koji u tom trenutku osećam. Zatim osećam kako se polako smirujem, dok zanos raste, a uzbuđenje menja svoj kvalitet od straha ka dubokoj povezanosti sa nečim velikim, svetim, moćnim, čistim, nečim što pruža utehu i osećaj zaštite i smisla.

Nekada je potrebno više od dva sata ponavljanja ove molitve da bi se moje stanje zaista promenilo. Moja koža prestaje da gori, nemir me napušta i telo mi se ispunjava lakoćom i blaženstvom. Iskustvo je jako i jasno. Osećam ogromnu snagu u bogu, beskrajnu snagu vere, univerzalnu ljubav i milost za ceo napaćeni svet. Najzad mogu ponovo mirno da zaspim.

Nastavljam sa molitvom tokom dana, a ovo stanje, iako s vremenom postaje manje intenzivno, ipak me ne napušta još nekoliko dana.

Na seansi Biljana mi svedoči da joj je bilo užasno teško, ali da je onda, odjednom, jedne noći, samo počela da se oseća mnogo bolje. Njeni strahovi značajno su se umanjili. Suicidalne misli su nestale. Mnogo je prisutnija u pogledu, lakša, opuštenija. Kao da joj je neko skinuo teret sa duše, kaže. Terapija se nastavlja na drugom nivou.

Veruje se da ova vrsta rada na projektivnoj identifikaciji je rad kroz rezoniranje polja, zasnovano na sveopštoj povezanosti izvan koncepta prostora i vremena.

Pored ovog „protokola“ za rad na projektivnoj identifikaciji mogu se koristiti tehnike kojima su skloni relacioni terapeuti. Kada se fenomen dešava tokom same psihoterapijske seanse, može biti od značaja duboko disanje, kojim se terapeut vraća telu, kao bazičnom i najsnažnijem sistemu podrške koji imamo. Dišući za sebe i klijenta, ali i pozivajući klijenta da diše sa njim, terapeut tekuće iskustvo može učiniti podnošljivim.

U istu svrhu može poslužiti uzemljenje. Terapeut se može uspraviti u stolici i koncentrisati na snagu oslonca, a stopala ravno položiti na pod, i čak se malo odgurivati stopalima o pod, kako bi i tu osetio čvrstinu oslonca.

Terapeut takođe svesnost može usmeriti na pozadinu svoga tela u kojoj se oseća dobro. Jer ma koliko snažno doživljavali zabrinutost ili strah ili bol, veliki deo našeg tela ipak će ostati miran i podržan u sebi. Uz disanje i uzemljenje, ove tehnike će pomoći terapeutu da izdrži intenzivno iskustvo projektivne identifikacije, a da pri tome ne dođe do napuštanja klijenta i distanciranja od „njegove“ patnje.

Ovim terapeut šalje neverbalnu poruku klijentu da može držati, ili da zajedno mogu držati, ovo iskustvo, ma koliko bilo intenzivno.

Ove tehnike veoma su korisne i u drugim oblicima rezoniranja, kada se terapeut oseti snažno inficiranim klijentovim iskustvom.

Po mom mišljenju nema potrebe za tim. Mislim da se ovi koncepti daju reinterpretirati u novom iskustvenom okviru, a da pri tome zadrže svoju suštinu, upravo kao nešto važno.

Kada govorimo o odnosu fenomena rezoniranja i projektivne identifikacije, mislim da možemo reći da je rezoniranje širi pojam. Projektivna identifikacija, po meni, jeste oblik rezoniranja, ali nije svako rezoniranje projektivna identifikacija. Projektivna identifikacija razlikuje se od ostalih oblika rezoniranja po snazi, intenzitetu iskustva. Projektivna identifikacija je po pravilu izrazito intenzivno iskustvo.

Zadržavanje koncepta i termina projektivne identifikacije, dakle, upravo nam pomaže da napravimo vrlo fenomenološki (iskustveno) zasnovanu razliku između projektivne identifikacije i drugih iskustava rezoniranja.

Najviše stoga što je klasičan rad na projektivnoj identifikaciji, koji su osvojili terapeuti tokom „dijaloškog perioda“, veoma blizak načinu na koji relacioni terapeuti inače rade  (rad na rezoniranju, koncept inficiranosti terapeuta, način na koji Đani Frančezeti opisuje svoja iskustva rada na depresiji, neodoljivo podsećaju na ovde opisano iskustvo rada na projektivnoj identifikaciji). Ono što su stariji terapeuti upravo opisali kao iskustva u radu sa projektivnom identifikacijom, danas relacioni terapeuti opisuju kao rad načinom terapeutovog bivanja u polju sa klijentima sa teškim zastojem u funkcionisanju, radom na nivou predverbalnog itd.

Kako se prirodno javljaju na ranim stadijumima razvoja, psihoanaliza je fenomene projektivne identifikacije i splitinga, kada se javljaju u odraslom dobu, smatrala primitivnim. Ovi mehanizmi odbrane su snažni, bazični, nagonski, duboko nesvesni, što rad sa nijima čini izazovnim.

Prema psihoanalizi oni mogu biti pokazatelj vrlo ranih trauma i fiksacija, i ozbiljnih mentalnih teškoća. Karakteristični su za psihotične poremećaje u kojima postoji gubitak kontakta sa realnošću i delimični do potpuni gubitak ego funkcije.