Kada kažemo “prikriveni psihopata”, obično pomislimo na prikrivene ubice i slične pojave od kojih nas podilazi jeza i koji, kada se pojave ispunjavaju naslovne strane novina. Na ovaj način skreće se pažnja sa velikog broja osoba koje nisu niti će ikada postati serijske ubice, koje su štaviše ugledni građani, dobro integrisani u društvo i koji samim tim mogu naneti mnogo veću štetu svojim žrtvama.

Psihopatska organizacija ličnosti izgleda može ostati prikrivena. Forenzička psihologija opisuje slučajeve osoba koje nisu u trajnom sukobu sa zakonom ili su to bile samo u adolescentnom dobu. Spolja gledano, one mogu voditi neupadljiv život i mogu delovati uklopljeni u društvo. Njihova sklonost ka zlostavljanju drugih može biti dobro čuvana tajna, zatvorena u četiri zida njihove kuće.

Ukoliko imaju porodicu, njihova psihopatija će se najverovatnije ispoljiti baš tu. Prema članovima porodice mogu se odnositi sa izrazitim omalovažavanjem ili grubošću, što može uključivati i fizičko nasilje. Tako, na primer, imamo muškarca koji vređa svoju suprugu, viče na nju, ponižava je. Ona mu je uvek za sve kriva, smatra je glupom, nedostojnom, gnuša je se. Pod maskom brige za porodicu i vaspitanja, oni mogu biti skloni da kod članova svoje porodice insistiraju na čeličnoj disciplini, redu i čistoći a svaki, i najmanji prestup izaziva njihovu ogromnu ljutnju, omalovažavanje, maltretiranje, kažnjavanje. Slično kao kod paranoidnog poremećaja, mogu biti vrlo sumnjičavi i ljubomorni. Iako mogu biti u sukobu sa komšijama (uglavnom oko sitnica ili zbog njihove bezobzirnosti, npr. bahato parkiranje, buka koju prave vikanjem ili na druge načine), ovo ne mora biti slučaj. Mnoge psihopate znaju da se vrlo vešto prikrivaju, vrlo su manipulativni i svesni važnosti spoljašnjeg imidža.

Kada članovi njihove porodice pokušaju da ih napuste, mogu se pretvoriti u progonitelje. Psihopate ne trpe neposlušnost. Tada su u stanju da partnera prate, uznemiravaju, prete mu, vrše razne oblike pritiska sa jasnom željom da ga psihički destabilizuju i slome kako bi ga vratili pod svoju vlast. U ovakvim načinima ponašanja mogu biti veoma uporni i ići u krajnost sve do teških zločina, što ima poseban značaj za forenzičku psihologiju (vidi više).

Psihopate mogu biti skrivene i iza određenih društvenih uloga. Omiljene profesije su policija, vojska, politika, sport (sportski trener), obrazovanje (nastavnici, profesori), sve vrste šefovskih i menadžerskih poslova ali se mogu naći i u zdravstvu i drugim profesijama koje nude moć. Ove uloge omogućavaju psihopati da potrebu za zlostavljanjem drugih zadovolji, a da to bude dobro skriveno jer kažnjavanje i primena sile jeste deo ovih socijalnih uloga, a njihove žrtve imaju malu moć da se brane.

U drugim slučajevima koji obično privuku pažnju javnosti psihopata može biti sasvim prihvaćen u društvu i veoma dobro skriven. On godinama gradi svoju masku i reputaciju normalnog građanina, sve dok destruktivni porivi ne izbiju iz njega na skriven i podmukao način. Oni tada mogu biti skloni da druge osobe lišavaju slobode, zlostavljaju, ubijaju sa velikom prepredenošću i to tako da ih je jako teško otkriti. Elementi psihopatije često postoje u ličnostima serijskih ubica (vidi više).

Psihopatsko društvo u kojem se prestiž visoko ceni i u kojem se odvija nemilosrdna borba za položaj na društvenoj lestvici prosto pogoduje za razvoj psihopatske crte u svakome od nas. Na dnevnom nivou moramo angažovati svoju psihopatiju kako bismo ostali neosetljivi na prizore bola i stradanja drugih ljudi na ulici ili televiziji.

Da bi smo postali šraf u sistemu koji nemilosrdno eksploatiše druge, mnogo toga moramo naučiti da ne vidimo. To su načini na koje psihopatija u društvu raste preteći da nas proguta svojim izazovima.