Nemojte sami sebi pokušavati da postavite dijagnozu poremećaja ličnosti jer vam takva nastojanja obavezno donose više štete nego koristi. To može da učini samo obučeni profesionalac (psihijatar).
Čitajući o poremećajima ličnosti skoro svako od nas može osetiti da je prepoznao sebe. Razlog tome je što su iskustva i ponašanja koja se opisuju kod poremećaja ličnosti, iskustva i ponašanja koja svi mi imamo. Svi mi imamo teškoće u odnosima sa drugima i one su ponekad, čak i često prilično ozbiljne (loše slaganje između partnera, u porodici na poslu itd. je opšta pojava). Svi mi skloni smo da neke stvari, osobe, životne prilike, stavove idealizujemo a da druge omalovažavamo. Svi ponekad osećamo snažnu patnju i bol, svi se ponekad osećamo iznevereno, povređeno, izdato. Svi ponekad pomislimo da je svet ovakav ili onakav (zao, pritvoran, agresivan, opasan) i verovatno smo u pravu.
To međutim još ne znači da bi nas psihijatrija svrstala u kategoriju poremećaja ličnosti, ali čak i za to postoje dobre šanse. Prema psihijatrijskim procenama 20 do čak 30% stanovništa pati od neke vrste poremećaja ličnosti, dakle trećina a kada izađemo na ulicu lako će nam se učiniti da je taj broj još i veći.
To zapravo znači da mi danas (a možda i oduvek) zaista živimo u jednom, prema psihijatrijskim, kliničkim merilima poremećenom svetu. Ova ili ona vrsta poremećaja, kada se sve zajedno uzme u obzir zahvata više od pola stanovništva. Nenormalnost je danas postala normalna, i to je osnovni razlog da ćemo sebe i druge lako svrstati u neki od poremećaja ličnosti.
Iz svih ovih razloga, procenu o tome da li se na nekog može primeniti kategorija poremećaja ličnosti treba ostaviti psihijatrima i nikako nije dobro donositi je laički. Čak ni psihijatri, kada nekoga svrstavaju u grupu poremećaja ličnosti, ni izbliza ne znaju šta to znači. Ovu vrstu procene, dakle, nikako ne treba činiti samostalno.
Dovoljno je da znamo da su elementi simptomatologije svih poremećaja ličnosti, ma šta oni stvarno bili, prisutni u svakom od nas i da je potrebno da ih osvešćujemo i radimo na njima kroz naš lični rast i razvoj, kroz savetovanje ili psihoterapiju, bez obzira na to da li imamo naglašene tegobe ili ne.
Štaviše čitav smisao moralnog traganja za ispravnim, dobrim, i zadovoljavajućim životom, naše celokupno duhovno traganje može se okarakterisati kao naša samospoznaja i rad na elementima raznih poremećaja ličnosti u sebi. Svi se mi kroz život borimo sa teškoćama da se uklopimo i da pronađemo prihvatanje i ljubav, sa teškoćama u slaganju sa drugima, sa razočaranjima, sa krutim stavovima, sa idealizacijama i verovanjima u čarobno rešenje, sa malodušnošću, sebičnošću, pohlepom, zavišću, agresijom. To i jesu razlozi da se iole introspektivna osoba pronađe u raznim poremećajima ličnosti.
Treba naglasiti da gotovo uvek kada govorimo o velikim umetnicima, književnicima, slikarima, pesnicima, o velikim naučnicima, filozofijama ili čak o velikim političkim liderima, velikim vođama itd. mi govorimo o osobama na koje bi se mogla primeniti psihijatrijska kategorija poremećaja ličnosti. Među osobama sa poremećajem ličnosti ima dakle mnogo izuzetnih ljudi za koje se smatra da su unapredili umetnost i nauku, ali i mnogo onih koji su čovečanstvo uveli u masovne katastrofe.