Na primer, kada Stefan počne da govori, ja počnem da osećam ljutnju. Još nisam stupio u akciju. Tek postajem svestan ljutnje. Nalazim se u predkontaktu, u fazi senzacije i svesnost se polako rađa. Tek kada je postanem svestan, počinjem pomalo da razmišljam o njoj (mobilizacija). Kasnije će se pokazati da je baš to, meni nejasno osećanje, krucijalno za naš rad.

Psihoterapija teži novini. Novina je neophodna za rast i razvoj. Koliko smo, međutim, otvoreni ka novini i koliko se uopšte pojavljujemo na nove, sveže načine, a koliko smo robovi šema, a u psihoterapiji klišea, naviknutih načina rada?

Ako je istina da najozbiljnija GT podrazumeva da će se i terapeut promeniti, odnosno da će se adaptirati, razviti i pojaviti na nove načine kroz rad sa svojim klijentom, onda je predkontakt krucijalan koncept geštalt psihoterapije. Jer upravo je predkontakt šansa za osvešćivanje i kreiranje novih i drugačijih izbora.

Na primer, kada bih ranije počeo da osećam ljutnju, nedovoljno svestan svog osećanja, postao bih prema Stefanu grub i potcenjujući (baš kao što su bile važne muške figure u njegovom odrastanju, otac, stric i ujak, moćni, uspešni i omalovažavanju skloni ljudi, a kasnije su takvi bili njegovi šefovi). Zatim bismo razumeli šta se dešava i kako kokreiramo istu situaciju koja je Stefanu dobro poznata. Ljutnja bi popustila.

Kada se ovo ponovilo više puta, postao sam radoznao za druga značenja ljutnje koju bih sa njim, kada počne da govori, već na početku seanse, obavezno osećao. Ovaj put bio sam raspoložen da poštujem ljutnju koju osećam. Nije to bio izbor u punom smislu te reči (ego), više intencija, potreba, isprva nejasna intuicija, impuls da se ovaj put drugačije poigramo (dakle id). I tada smo shvatili da je moja ljutnja reakcija na njegovo pasivno-agresivno pojavljivanje u njegovom životu, u smislu teškoće da značajnim drugim osobama postavi granicu, iz straha da će biti odbačen, kao i iz straha od vlastite ljutnje koju potiskuje. Ovo je bila novina. Ja sam sa svojom ljutnjom bio radoznao, radostan i osećao sam se dobro, i to je za mene bila novina. Kada sam postao dobro sa svojom ljutnjom, kada sam prestao da je razrešavam, i Stefan je sebi mogao da dozvoli ljutnju u terapiji, pa i prema meni, a zatim je i u vanterapijskom životu počeo da koristi ljutnju da bi postavio granice. Moj predkontakt je bio drugačiji i rezultirao je drugačijom akcijom koja je donela novinu.

Kao humanistička psihoterapija, geštalt veruje u relativnu jedinstvenost i neponovljivost svakog klijenta i svakog terapeuta, štaviše svakog pojedinačnog iskustva i svakog trenutka. Stvarno obitavanje u ovoj oazi neponovljivosti podrazumeva da je terapeut zaista prisutan u sada i ovde. Stvarno prisustvo u sada i ovde na relativno novi, kreativan način znači stvarno kontaktiranje klijenta, dakle na način čiji će rezultat biti novina i voditi promeni. A stvarno kontaktiranje moguće je samo zahvaljujući istinskom predkontaktu.

U tom smislu, predkontakt je kao raskršće sa koga vode mnoge staze. Čak i kada krenemo nekom od tih staza, u početku je lako preseći na neku drugu stazu. Predkontakt je mogućnost izbora novih staza, koje ranije nismo iskušavali. Predkontakt pruža mogućnost i da krenemo van svih staza, kroz šumu ili livadu, stvarajući tako potpuno novu mogućnost.

Često je, dakle, i mojih potreba više, u istom trenutku. Sada osećam potrebu da završim započeti tekst, odnosno da ne prekidam niz ideja koje su se u meni javile. Paralelno osećam potrebu za odmorom, potrebu za hranom, potrebu za opuštanjem uz muziku.

Proces pojavljivanja potrebe kroz senzaciju, osvešćivanja senzacije, artikulacije potrebe, mobilizacije i odabira akcije, nazivamo predkontaktom.

Ipak, kako znam šta mi je zaista potrebno u ovom trenutku, a koje potrebe sam umislio (isprojektovao)?

Nekada prosto moram da isprobam razne aktivnosti da bih video koja će me povući, koja će mi zaista goditi. „Kad nađem, znaću šta tražim“, kaže Meša Selimović.

Puštam muziku i udobno se smeštam u fotelju, zatvaram oči. Ali ideje i misli u vezi sa tekstom koji pišem kao svrdlo zuje u mojoj glavi. Osećam da sam napet, verovatno zbog nezavršenog posla oko teksta. Osećam da strahujem da ću zaboraviti važne stvari koje sam upravo poželeo da stavim na papir.

Otvaram oči i vraćam se pisanju. Dok žurim da zapišem ono čega sam se setio, moj stomak protestuje sve glasnije. Senzacija gladi postaje sve jača i neprijatnija, dok se ja (ego) trudim da ne obraćam pažnju na to.

Ubrzo, međutim, najdominantnija potreba odnosi prevagu. Prekidam sa pisanjem i odlazim da uzmem nešto za jelo.

Dalje, ja često imam protivrečne ili suprotstavljene potrebe.

Na primer, spava mi se i gladan sam, a nemam vremena i moram da radim. Za koju potrebu da se odlučim i kako se odvija taj proces? Predkontakt, ili upravo preskakanje predkontakta (vidi psihoterapijski značaj dole), je odgovor na to pitanje.

Dalje, potrebu mogu zadovoljiti na mnogo različitih načina. Na primer, glad mogu utoliti različitim vrstama hrane. Hranu mogu naručiti, ili je pripremiti sam na razne načine i tako dalje. Mogu se posvetiti obroku, ili jesti uz televizor. Mogu obrok servirati na radni sto, tako da mogu da nastavim da radim dok jedem. I tako dalje.

Kako znam koji je pravi način i postoji li pravi način uopšte? Mešamo li stvarne potrebe sa željama (našim predstavama i projekcijama o tome šta nam je potrebno)? Odgovor na ova pitanja tiče se toka, prirode i kvaliteta predkontakta. Naime, predkontakt je stanje u kome sazrevaju ove odluke.

Najzad, moje potrebe se, u manjoj ili većoj meri, poklapaju odnosno mimoilaze sa potrebama drugih. Na tome je insistirala tradicionalna GT. Na primer, drugima je potrebno da radim za njih, a meni je dosta svega, nezadovoljan sam, prenapregnut, iscrpljen i imam potrebu da jedem ili da se odmaram.

Ili da kažemo to ovako, u duhu relacionog stila u GT: moja potreba da pripadam i budem lojalan drugima je u sukobu (konflikt potreba) sa mojom potrebom da se odmaknem i odmorim. S jedne strane, identifikovan sam sa predstavom da treba da završim planirani posao za druge. S druge strane, osećam umor, nervozu, glad.

Živeti znači usklađivati svoje potrebe sa potrebama drugih (našu identifikaciju sa svojim potrebama i našu identifikaciju sa potrebama drugih), ili usklađivati potrebu za lojalnošću i pripadanjem sa ličnim potrebama druge vrste, koje se kose sa njom. Predkontakt je proces ovog usklađivanja, kreiranja neke vrste kompromisa.

Najzad, podsetimo se da ciklus kontakta retko kada teče idealno, pravilno, linearno, kao u knjigama. U praksi se često probijamo do akcije da bismo zastali i vraćali se u predkontakt do nove akcije.

Na primer, moja akcija sa puštanjem muzike i udobnim smeštanjem u fotelju izgleda nije zadovoljila moju najdominantniju potrebu. Možda je malo odmicanja, međutim, učinilo da mi se ideje razbistre. Vratio sam se akciji pisanja, nastojeći da budem sažet, a opet dovoljno jasan, kako bih kasnije razradio ideje (kreativna adaptacija). Brzo sam prekinuo tu akciju, tek kada me je minimalno zadovoljila, da bih pristupio novoj, da bih uzeo nešto da pojedem.

Pomenimo još i stanje, nakon kontakta i povlačenja, gde je jedna moja potreba zadovoljena, ali se nova još nije formirala (nije se formirala nova figura). Kako izgleda ovo stanje bez potreba, ili da tako kažem, stanje u kome se krčkaju nove potrebe pre nego što preskoče granicu svesnosti (pre nego ih postanemo svesni)? Kakav je smisao i značaj toga stanja? Dozvoljavamo li ga sebi ili srljamo u novu akciju iza koje ne stoji autentična potreba?

Predkontakt je ime teorijskog koncepta koji opisuje načine kojima u svakodnevnom životu dajemo odgovor na ova esencijalna pitanja.

Predkontakt je proces pojavljivanja potrebe kroz senzaciju i osvešćivanje potrebe, te mobilizacije za akciju.

Predkontakt uključuje, dakle, još i mobilizaciju organizma u sredini kako bismo se orijentisali i videli kako da potrebu zadovoljimo u datim okolnostima (kontekstu).

Ako osećam glad, na primer, nije svejedno da li sam kod kuće, u restoranu, na poslu ili sam možda izgubljen u planini. U ovim različitim kontekstima potrebu je moguće zadovoljiti na različite načine, ili je možda nije moguće zadovoljiti.

Kontakt ciklus, dakle, možemo podeliti na predkontakt, kontakt i povlačenje. Predkontakt bi obuhvatao fazu senzibilizacije, svesnosti i donekle mobilizacije.

Faza kontakta bi obuhvatala donekle fazu mobilizacije, zatim akcije i punog kontakta, a faza povlačenja ostatak ciklusa, sve do novih senzacija.

Na primer, senzacija gladi, osvešćivanje te senzacije, razmišljanje kako da utolim glad (mobilizacija), spada u fazu predkontakta. Priprema hrane i čin konzumiranja hrane spadaju u fazu kontakta. Odmaranje u jastucima nakon obeda spada u fazu povlačenja.

Postavlja se, međutim, pitanje da li i faza povlačenja delimično pripada predkontaktu.

Malo razmene nežnosti u kojoj mu tepam rečima i rukama ga češkam i milujem, kreiraće u mom i njegovom telu lučenje oksitocina i zadovoljstvo koje on sa sobom nosi.

Međutim, iako mi je telefon odavno dosadio, iz nekog razloga nikako da se povežem sa senzacijama koje me vuku psu i nastavljam da beznadežno listam sadržaje društvenih mreža.

Iz nekog terapijski interesantnog razloga ja sebi ne dozvoljavam povlačanje od telefona i samim tim ni prazan, nestrukturisan „prostor“ u kom bi se do moje svesti probila nova potreba.

U sledećem trenutku konačno ostavljam telefon po strani. Ali ne prelazim odmah na novu akciju. U tom trenutku ja još nemam svesnost o tome šta mi treba. Moj poged začas besciljno luta po prostoriji. Nezainteresovan sam. Nova potreba još se nije javila, ali je tu nestrukturisanost.

Odjednom, moj pogled stabilizuje se na psu. Gledam njegovu lepotu. Boje njegovog krzna okupanog jutarnjim suncem. Dlaka se sjaji. U grudima mi se pojavljuje nešto toplo. Volim ga. Primetivši da ga posmatram, pas gleda u mene i maše repom. Uzvraća. Konačno ustaje i prilazi. Moje ruke gotovo same kreću ka njemu. Mazimo se i češkamo, tepamo i umiljavamo jedan drugome. Prijatno je. Potpuno sam prisutan u čulima.

Predkontakt se ovde vidi kao stanje praznine i nestrukturisanosti tokom koga moj pogled slobodno luta po sobi, lako, spontano, neangažovano, sve dok „sam od sebe“ ne završi na psu. U mom estetskom uživanju u njegovim bojama na jutarnjem suncu, svestan sam topline u grudima i lakoće u rukama koje same, bez predumišljaja, kreću u susret psu koji je, videvši da ga gledam, već preduzeo akciju i prišao da se mazimo.

Ovaj predkontakt, podvucimo, ne bi bio moguć bez povlačenja od prethodne akcije, ali ni bez momenta nestrukturisanosti koji je to povlačenje omogućilo.

O izbegavanju povlačanja pročitaj više u odeljku o povlačenju.

Zatim ćemo govoriti o konceptu predkontakta u svetlu koncepta pribavljanja nestrukturisanosti. U vezi sa tim, posebnu pažnju posvetićemo načinima na koje faza predkontakta može biti kompromitovana. Pre svega preskakanjem predkontakta. Videćemo kakav je psihoterapijski značaj povlačenja i middle moda za fazu predkontakta.

Drugi tipičan način kompromitacije predkontakta je beskrajno produžavanje predkontakta, pa ćete naći nekoliko reči o tom fenomenu.

Zatim ćemo kratko govoriti o tendenciji da se originalna potreba prekrije drugom vrstom potrebe (npr. emotivnu glad prekrivamo potrebom za hranom).

Najzad, govorićemo o nekim specifičnim načinima rada sa problemima predkontakta kroz tradicionalni, dijaloški i relacioni stil, kao i o specifičnom značaju predkontakta za relacioni stil.

Na primer, Stefan mi priča o svom odnosu sa partnerkom. Ako se usredsredim samo na sadržaj klijentove priče, može mi se desiti da zanemarim svoje senzacije (unutrašnju zonu svesnosti), da zanemarim ono što vidim (spoljašnju zonu svesnosti) i tako dalje.

Figura, dakle, ima sposobnost da pokupi čitavu našu svesnost. Dok slušam priču, javljaju mi se razne misli. Veoma mi je zanimljivo kako klijent doživljava da je žrtva u partnerskom odnosu, da je žrtva emotivne ucene. U vezi sa tim mu postavljam dodatna pitanja (akcija).

Posle nekog vremena propitivanja, međutim, čini mi se da šlajfujemo u mestu. Postajem svestan da sam se nagnuo ka klijentu, i fizički i mentalno, da želim da ga pritisnem. Odustajem od akcije i vraćam se natrag u naslon, dakle povlačim se. Odjednom postajem svestan da su moja pitanja usmerena na to (strategija) da ga pozovu da ugleda i preuzme svoj deo odgovornosti u partnerskom odnosu, a on me zatrpava razlozima zašto to nije moguće (pravda mi se).

Postajem svestan šta se između nas događa (mislim – središnja zona svesnosti). Ja ga pritiskam, a on vrgulja.  Ja ga indirektno optužujem. On se pravda, brani se.

Da bih toga postao svestan, ja sam morao da otpustim akciju propitivanja i povučem se. Sada sam ponovo u predkontaktu, mobilišući se za novi pravac koji je baziran na novoj svesnosti o tome šta se desilo između nas.

Mogućih pravaca je beskonačno. Mogu ga pitati kako je sa mnom i time ga pozvati u Ja-Ti odnos.

Mogu tražiti iskustvo u prošlosti u kome ovo što se događa između nas ima smisla (nezavršeni posao). Jer pretpostavljam da se sada oseća frustrirano, kao da ja pred njega postavljam zadatak na koji ne zna da odgovori, kao da sam neki profesor ili roditelj, i samim tim mu šaljem poruku da je neadekvatan.

Mogu istražiti u kom se to značajnom odnosu osećao neadekvatnim. Ko ga je to optuživao i delegirao mu zadatke kojima nije bio dorastao. Mogu ga upitati kakve ovo ima veze sa njegovim partnerskim odnosom itd.

Još uvek sam u predkontaktu, uže u mobilizaciji. Razmišljam o ovim pitanjima. Sve su to pitanja koja ga vode u glavu i u ego, razmišljam (pitanja, sama po sebi vode u ego funkciju, kaže Filipipson i to je rezlog zašto on izbegava da u terapiji postavlja pitanja, kaže). Menjam fokus svesnosti i usredsređujem se na moje senzacije (unutrašnja zona svesnosti). Osećam kako me ta pitanja ne uzbuđuju (izostaje senzacija). Moju pažnju privlači osećaj nelogode u stomaku i knedle u grlu (senzacija – unutrašnja zona svesnosti). Odlučujem da proverim kako je Stefan on sada u telu (akcija).

On spušta pogled, usporava i opisuje mi neprijatnost koju oseća u stomaku, kao da ga pritiskam. Odjednom ponovo osećam energiju. Osećam zainteresovanost da unesemo svesnost u to kako sam ga pritiskao, napustio ga, pozivajući ga manipulativno i implicitno na njegovu odgovornost, optužujući ga.

Ova svesnost je način da ponovo budemo zajedno. U trenutku kada već spontano krećem u tom pravcu, smešim se, ponovo osećam prijatno uzbuđenje, ali i toplinu potrebe da mu priđem na topao, ljudski način. Primičem svoju stolicu njegovoj.

Da bih mogao da promenim direkciju i uključim unutrašnju zonu svesnosti, bilo je potrebno da odustanem od toga da ga pritiskam pitanjima, da se povučem i omogućim da ojača nova figura, da se sam od sebe u meni pojavi novi pravac. Da proradi terapijska intuicija, da tako kažem. Da se otvorim novom pozivu koji sam od sebe dolazi iz moga bića u sada i ovde jednog odnosa, da se prepustim.

Sada, kada smo seli i kada je on počeo da govori, ja osećam kako se uzbuđenje i radost u meni stišavaju. Osećam kako se povlačim. Dozvoljavam sebi da se povučem. Lebdim u bestežinskom stanju plodne praznine.

Rekao bih da se nalazim u middle modu, jer sam i dalje vrlo prisutan i energija nije niska, samo još nisam odabrao u kom bih pravcu krenuo u akciju. Čekam da osetim šta će mi privući pažnju i probuditi uzbuđenje.

U jednom trenutku, gotovo uzgred, žaleći se na mnoštvo obaveza i umor, Stefan spomene svoga četvorogodišnjeg bolešljivog sina, i kako često nema vremena za njega. Odjednom osetim kako mi se uzbuđenje vraća i kako sam se probudio. „Reci mi još o tvom odnosu sa sinom.“, ulazim na čas u akciju tako što postavljam pitanje i sada pažljivo gledam svoga klijenta.

Primećujem da su mu se oči najednom ovlažile i ovo me dodatno uzbuđuje. Još sam prisutniji, ali još uvek nemam novi pokret (akciju). Ponovo sam prisutan tiho, u middle modu, dok se figura polako pomalja. Čekam.

Povlačenje mi je omogućilo middle mode, o ovo stanje mi je omogućilo da sačekam da se u meni pojavi energija zainteresovanosti. Alternativno, mogao sam da krenem mehanički, za sadržajem koji mi klijent donosi. Moguće je, međutim, da bismo posle šlajfujućeg razgovora o poslu i umoru, primetili kako nam je energija pala, odnosno kako smo kreirali paralelni proces (kao što i klijent radi, uhvatili bismo se za zadatak, ne sačekavši da se energija uzbuđenja pojavi sa „pravom“ temom, odnosno temom koja je nekako, ne znamo još kako, u vezi sa nekom klijentovom potrebom koja se skriva iza njegovih beskrajnih abautizama o poslu i umoru, te bismo osetili isti umor i dosadu o kojima i sam govori).

Nasuprot tome, moje povlačanje i ostajanje u middle modu dovoljno dugo omogućilo je da se pojavi nova figura, koja sada ima energiju.

Bez nestrukturisanosti kojom pravimo prostor da se ponovo orijentišemo u sada i ovde relativno nove situacije, nećemo doći u dodir sa originalnom potrebom i stvarnošću, već ćemo ići za pretpostavljenom (projektovanom ili introjektovanom), verovatno jednom te istom, predstavom potrebe (željom), koja je verovatno deo šeme (fiksiranog geštalta) i našeg očekivanja i navike, a ne stvarnog doživljaja i novog iskustva.

Bez predkontakta koji bi omogućio pojavljivanje autentične potrebe u sada i ovde neće moći doći ni do kontakta. U tom smislu, bivanje u nestrukturalnosti je važna veština geštalt terapeuta, jednako koliko je predkontakt, u okviru koga se nestrukturisanost javlja, važan za autentični kontakt i novinu.

(pogledaj niže primer)

Starac polako, oprezno gazi kroz plićak dok duboko udiše more. Zatim kvasi šake, umiva se, poliva resku hladnu vodu po ramenima i grudima kako bi spustio temperaturu tela. Zatim kvasi glavu pre nego što se bućne da bi zaplivao prema pučini. Umesto toga, mladić se zatrčava prema vodi, i pravo sa osunčane plaže će se skokom baciti u svežinu mora.

Osim mladosti, koja je sama po sebi sklona naglosti i opasnosti, možda postoji još jedan razlog za ovo ponašanje. Predkontakt je donekle stanje tenzije, iščekivanja, uznemirenosti (PHG 1951.). Kada se jednom bućnemo, tenzija se relaksira.

Ako oseti umor i hladnoću, starac će odustati od kupanja, sesti na obalu i u more umočiti samo noge, dok će ostatkom tela uživati u toplini sunca.

Ako i oseća umor i hladnoću, mladić toga neće biti svestan ili će zanemariti ove senzacije. On će drhtati i ostajati u vodi, dok se loptom dobacuje sa svojim prijateljima.

Skloni smo da preskačemo predkontakt. Delamo u nekom pravcu i pre nego što smo sebi dali vremena da osetimo autentičnu potrebu, da isprobamo, da se predomišljamo.

Klijenti dolaze na seansu i odmah, s vrata, počinju da nam pričaju svoje unapred pripremljene priče (akcija). Ponekad klijenti to rade na prvoj seansi, ili baš tada naročito idu u preranu akciju. (Filipson, Self u odnosu)

Šta je intencija prerane akcije?

Nestrukturisanost je dosadna, a dosada nas čini nervoznima. Iščekivanje je                                                                                                                                                                                                                                      stresno. Nestrukturisanost se takođe može doživeti kao neka vrsta iščekivanja da se nešto konačno desi. Ako se u terapijskoj seansi predugo ništa ne događa, ako uporno ništa ne postaje figura, klijent i terapeut možda će se početi osećati nervozno ili će poželeti da se povuku (da odu jedan od drugoga). Mi imamo potrebu da efikasno kreiramo figuru i ako se to ne dešava, postajemo napeti. Nama je figura potrebna. Štaviše, mi doživljavamo jednu vrstu gladi za figurama, za inputima, za akcijom.

U suprotnom se osećamo kao da stojimo pred slikom u koju uporno gledamo, ali ne uspevamo da vidimo ništa značajno, ništa što bismo razumeli, ili što bi nam privuklo pažnju. Ili kao stražar koji uporno pilji u mrak, ali nikako da se nešto pojavi. Ili kao kada gledamo film u kome se predugo ništa određeno ne dešava ili bar predugo ne uspevamo da povežemo šta se događa u smislenu celinu (geštalt). Postaćemo nervozni ili anksiozni. (PGH 1951) Neizvesnost je naporna i čini nas anksioznim, nervoznim i razdražljivim.

„Ovo su tipični primeri preskakanja predkontakta, odnosno prebrzog prelaženja u akciju. U sva četiri slučaja ne dajete sebi dovoljno vremena i prostora da se povežete sa svojim potrebama.“, piše Darko. (https://www.radostzivotanis.com/2017/09/12/savet-psihoterapeuta-kako-da-efikasno-iskoristite-neizvesnost-trenutka/?fbclid=IwAR0mqYH4pPGR92_x41hnybOPo0HbCTqQrfEK9ZzdlUit1NRfbSFJjZUmhZ4).

Živimo u svetu akcije, efikasnosti i žurbe. Stoga je važan terapijski zadatak da klijente ponovo učimo predkontaktu i navikavamo na predkontakt, ali i da ih edukujemo o predkontaktu.

Kada osvestimo preskakanje predkontakta od strane klijenta, možemo, dakle, istraživati intencionalnost tog čina, odnosno možemo sebi postaviti pitanje kako klijent preskače predkontakt, odnosno koji je smisao takvog čina.

Na primer, naći ćemo da klijent žuri u akciju tako što mu je neprijatno „da ga terapeut čeka“ i čini mu se da će ga osuditi „jer je došao na terapiju i ne zna šta hoće“.

U tom slučaju klijent je možda nekritički i vankontekstualno identifikovan sa konceptom efikasnosti, a moguće je i da ga je neko od roditelja ili značajnih osoba požurivao i slao mu poruku da je previše spor i neorganizovan, te u tom smislu neadekvatan (nezavršeni posao).

Na sličan način, klijent može prerano organizovati polje jer sam „ne želi da gubi vreme i novac“. Imperativ efikasnosti, tako prisutan danas, verovatno je u vezi sa osećajem praznine, odnosno nedovoljnog hranljivog razmenjivanja sa sredinom.

Pošto i u svom običnom životu verovatno žuri, preskače predkontakt, tera sebe na prekomernu efikasnost, oseća da kasni, osvešćivanje ovih tendencija za klijenta može da bude prosvetljujuće.

Kada mu pomogne u osvešćivanju preskakanja predkontakta i edukuje ga o značaju predkontakta, terapeut može „demonstrirati“ klijentu novinu ili novo iskustvo kontaktiranja u kome su izdržali neizvesnost predkontakta (nestrukturisanosti), kako bi sačekali figuru koja ima istinsko uzbuđenje/energiju.

S druge strane, i terapeuti mogu „bolovati“ efikasnosti, preskakati predkontakt i nastojati da prerano organizuju polje. Tako će klijenta pritiskati da donese temu, da se odluči, zasipaće ga mnogim pitanjima ili ga verbalno ili neverbalno osuditi jer „ne zna šta hoće“.

Iza toga je najčešće anksioznost koju predkontakt, kao što smo videli, prirodno sa sobom može nositi. Osećaj krivice, strah da će ga klijent napustiti ili osuditi kao neefikasnog, može biti u pozadini.

U ovom slučaju neophodna je supervizija i psihoterapija ze terapeuta.

Drugi razlog je što se u savremenom načinu života, na mnogo nivoa, ne hranimo dovoljno. Nedostaje nam razmena osećanja, odmor, fizička aktivnost, kontakt sa prirodom, osećaj smisla i misije itd. Osećaj stalnog nedostatka i mentalne gladi koji se ovim formira.

Pokret grabljenja i otimanja, koji se na taj način obrazuje kao navika, znači preskakanje predkontakta i ulaženje u akciju sada i odmah.

Dijaloški model rada pruža nam mogućnost da osvestimo i proredimo ova iskustva i introjekte koji iza njih stoje.

Sledeći korak bilo bi odvajanje projekcije od stvarnosti. Kada je zaista potrebno grabiti, a kada grabimo iz neosvešćene gladi druge vrste ili iz straha da ćemo propustiti.

Mladi tako, na primer, veruju da su im potrebni jači automobili, brži motori, više avantura i provoda, lepši seksualni partneri, estetskom hirurgijom napravljene veće grudi ili usne, ili opsesivnim vežbanjem veći mišići kod muškaraca itd.

Jedan poseban, ali vrlo prepoznatljiv, slučaj pomeranja ili maskiranja autentične potrebe tiče se gojaznosti, odnosno prekrivanja autentičnih potreba, najčešće emotivnih, lažnom potrebom za hranom.

Geštalt terapeuti, tretirajući ove vrste poremećaja ishrane, rade na predkontaktu, odnosno na identifikaciji istinskih potreba i na edukaciji klijenta da koristi svoje senzacije, kako bi razdvojio osećaje gladi i sitosti od senzacija kroz koje nam se zapravo javljaju druge vrste potreba.

Terapeut može tragati za odgovorom na pitanje šta je intencija odlaganja akcije.

Njemu se zapravo ne uči. Bilo mu je potrebno da izrazi ogroman bes koji je osećao prema svom fakultetu. Osećao je da je uložio mnogo vremena i energije da bi bubao beskrajne liste činjenica, a koje bi vrlo brzo zaboravio po položenom ispitu. Osećao je da je na fakultetu nevidljiv, da ništa nije prilagođeno njegovim potrebama, da dobije veoma malo korisnih i praktično primenljivih znanja, da je prevaren, ne samo od fakulteta, već i od kompletnog obrazovnog sistema, pa čak i od svojih roditelja koji su insistirali da put u karijeru gradi akademskim putem.

Sve ova osećanja koja su se godinama u njemu taložila, napola svesna, potisnusta, neizražena, stajala su između njega i otpočinjanja akcije učenja.

Osvešćivanje i izražavanje ovih osećanja bila je originalna i jaka potreba sa kojom on nije dolazio u kontakt.

Intencija odlaganja akcije može biti odlaganje izbora, strah od kontakta, pojavljivanja sa svojom potrebom, povezivanja sa sobom.

Tipičan primer druge vrste je baskrajno prikupljanje informacija da bi se neka odluka donela.

Drugi klijent beskrajno bi odlagao kupovinu svog novog automobila. Grozničavo bi satima noću iščitavao forume, pravio liste dobrih i loših strana automobila, upoređivao ih, analizirao iskustva korisnika.

Na terapiji smo osvestili ogroman strah od greške kojim beskrajno produžava predkontakt odlaganjem izbora i pripremanjem.

Slična šema ponekad se može videti kod neiskusnih terapeuta, terapeuta na edukaciji ili edukanata koji dugo odlažu izlazak na završni ispit jer „još nisu dovoljno spremni.“

Pored rada na ispoljavanju osećanja i iskustava koja stoje između osobe i akcije koju odlaže, pored rada na nezavršenom poslu koji nas vodi u prošla iskustva koja su formirala naviku beskrajnog produžavanje predkontakta, pored čitanja i osvešćivanja intencionalnosti (svrhe, smisla) predugog ostajanja u predkontaktu, neki terapeuti direktno podstiču klijente da se osmele i bućnu u odluku ili akciju, onako kako odrasle ptice gurnu svoje mladunce koji su već spremni za letenje, sa ivice gnezda, kako bi se konačno vinuli u slobodu.

Tradicionalni geštalt tada bi težio da ovaj način pojavljivanja od nesvesnog prevede u svesni, kako bi se klijent sa njime igrao, odigravao ga, varirao ga, pojačavao, smanjivao, odigravao u odnosima i ulogama, menjajuću usput fokus (figuru), tako što će ga terapeut pozivati da povremeno pažnju prebaci na svoje telo.

Na primer, prebacivanjem svesnosti sa sadržaja o kome govori na telo (šatling), klijent postaje svestan da žureći u govor onemogućava sebe da dovoljno duboko udahne (Perls). Ovo su odgovori na čuvena Perlsova pitanja šta izbegavamo i šta fali. Izbegavamo osećanja, a fali disanje.

Postajem svestan da klijent naročito žuri i zaustavlja disanje kada zamisli razgovor sa majkom. Kada je toga postao svestan, sugerišem mu da nekoliko puta duboko udahne. Odjednom spontano udiše duboko, prvi put, i osećanja se sama najzad pojavljuju. Počinje da plače. Najzad izražava osećanja koja su godinama ključala u njemu, neizražena. Ulazimo u eksperiment prazne stolice, kako bi izrazio svoja osećanja prema majci.

Ovako osvešćen, klijent sada ima slobodu da preuzme odgovornost za način na koji zaustavlja sebe (u ovom slučaju svoja osećanja), a sada ima u iskustvu i može da odabere drugačiji način pojavljivanja na granici kontakta sa sredinom.

Tišina.

T: (nežno, sa smeškom na licu): „Svestan sam da ste sve sad uradili sami, kao da ja ne postojim. Pokušajte da me uključite. Šta vam treba od mene?“

K: (podiže glavu i gleda u terapeuta): „Da vas pitam da li ćete me napustiti.“

T: (smeši se blago): „Neću.“

Klijent se smeši kroz suze.

Tišina.

T: „Šta se sada u vama dešava?“

K: „Teško mi je da vam poverujem.“

T: „Ko vas je smatrao nasposobnim, ili vas požurivao?“

K: „Maćeha mi je stalno govorila da sam užasno sporovozan i da nikada ništa neću postići. Ja sam stalno kasnio, a ona se stalno ljutila na mene.“

T: „Da li želite da stavimo maćehu na praznu stolicu?“

Po pretpostavci, kada god smo naučili da činimo nešto nezdravo, to je vrsta kreativne adaptacije koju smo razvili da bismo preživeli neki kontakt ili neki odnos.

Iako bismo sve ovo mogli reći i za tradicionalni geštalt, razlika je u načinu (taktici) kojom terapeut radi. Tradicionalni terapeut do svesnosti dolazi eksperimentom, tehnikom. Dotle dijaloški terapeut više koristi dijalog, pa i sebe samoga (kontratransfer).

Na primer, kada je klijent prerano u akciji, terapeut prati atmosferu koja se između njih razvija. On koristi atmosferu koju klijent donosi da bude sa njim. Dozvoljava da oseti na primer zamor, prazninu, vrtoglavicu od stalnog kretanja koje ne vodi nikuda. Tada postavlja sebi pitanje šta je potrebno ovom polju klijent/terapeut?

Odjednom oseća kako mu je potrebno da se uspravi i da čvrsto upre noge u pod (uzemljenje). U sledećem trenutku poziva klijenta da učini isto. Klijent i terapeut sada stoje vrlo pravo i čvrsto i usredsređeni su na osećaj fizičke podrške i pritiska tela na stolicu i nogu o pod. Vrtoglavica nestaje.

Samo preskakanje predkontakta može se, na koncu, prevesti u Ja-Ti odnos „čitanjem“ intencionalnosti toga pokreta.

Terapeut kaže „Vidim koliko vam je važno da iskoristite svaki trenutak vašeg vremena. Vidim koliko vam je važno ovo što se događa između nas i to me raduje.“ itd.

Fenomenološki terapeuti ovo stanje opisuju kao prisustvo i otvorenost u kome se senzacije i osećanja, a zatim i impuls za pokret (akciju), javljaju sami od sebe.

Predkontakt ima značenje nove senzibilizacije u sada i ovde relativno nove situacije. Senzibilizacija znači povezivanje sa sobom u datoj novoj situaciji (u novom polju, sada terapeut/klijent) kako bismo došli u kontakt sa svojom potrebom i samim tim osećali energiju/uzbuđenje.

Štaviše, u datim okolnostima, naročito u odnosu (polju) koji je živ i teče, menjajući se iz tranutka u trenutak, ni potreba ne mora biti unapred data, već može nastajati postepeno, kroz odnos (videti Margherita Spagnuolo Lobb, Now for the next).

Tako mi je, na primer, u jednom trenutku ispred klijenta dosadno, u sledećem trenutku vidim da se grimasa na njegovom licu menja i ja postajem zainteresovan. U sledećem trenutku razgovaramo i ja osećam ljutnju o kojoj mi on sam govori, u sledećem trenutku imam potrebu da privučem ili udaljim stolicu i tako dalje.

Ili, na primer, dok sedim pred klijentom, počinjem da osećam tugu, iako mi nije jasno šta je tužno. U sledećem trenutku osećam impuls da ga nežno ali jasno gledam u oči. Osećam da se u mom srcu rađa toplo milosrđe. Osećam impuls da mu priđem bliže. Osećam toplinu.

Drugim rečima, predkontakt u terapiji omogućava da naša akcija nastane spontano, vođena nekom višom mudrošću našeg bića, a ne racionalnim razlozima.

Na primer, dolazim na terapiju sa „spremnom temom“ jer znam da mi je važno da o tome govorim. Međutim, umoran sam, a i uoči same terapije sam se posvađao sa devojkom, još sam pod utiskom svađe. Uz to, desilo se da je moj terapeut kasnio, što me je dodatno iznerviralo.

Ako pokrenem „pripremljenu temu“ može se desiti da uskoro osetim da sam bez energije/uzbuđenja. Moja unapred pripremljena tema nije nešto što u ovom trenutku budi moju zainteresovanost. Nešto drugo je sada prisutno. Moja ljutnja što sam čekao. Moja uznemirenost svađom. Moja potreba sada je da izrazim svoju ljutnju i uznemirenost.

Predkontakt u smislu senzibilizacije za date okolnosti u sada i ovde takođe znači da uzmem u obzir te nove okolnosti, novo polje (sredinu, odnos drugog).

Na primer, iako tačno znam o čemu bih želeo da danas razgovaram sa mojim terapeutom, ako temu načnem odmah po dolasku, bez predkontakta, mogu osetiti da sam zapravo nekuda krenuo sam, ne uvaživši drugog.

Dolazak na terapiju znači da sam sada u relativno novim okolnostima, koje traže da se nanovo orijentišem. Predkontakt je ovo novo orijentisanje u sada i ovde relativno novih okolnosti.

Dolaskom na terapiju moj doživljaj se menja i nove potrebe mogu da se pojave. Ispred drugog ljudskog bića, sa kojim sam se upravo susreo, prirodno će utihnuti dijalog koji sam još do pred vratima revnosno vodio sam sa sobom, osećajući koliko mi je važan. Ispred „novog“ ljudskog bića, ja sam neko „novi“, „drugačiji“ nego kad sam sam. (Margherita Spagnuolo Lobb)

Umesto da budem aktivan, gledaću sada u mog terapeuta, možda za momenat prazan, otvoren, radoznao. Možda ću imati potrebu da ga za trenutak posmatram. Zapažam da je umoran ili prisutan ili se smeši. To što zapažam deluje na mene. Kada dozvolim da to deluje na mene, možda ću spontano krenuti u pravcu koji nisam planirao jer sada i ovde se događa nešto relativno novo.

Možda ću imati potrebu da mu kažem kako sam sada i o čemu sam želeo da govorim. Da mu kažem da mi je to važno. Da mu kažem da me je pomalo stid sada kada sam konačno tu. Jednom rečju, da uvažim promenu koja se desila promenom okolnosti (sredine), u tom smislu da sada više nisam sam, već sam sa drugim.

Ovo ponovno senzibilisanje, ovo privremeno „odustajanje od prethodnog sebe“, takođe je predkontakt koji tek treba da omogući da se pokret desi spontano, prirodno, bez predumišljaja. Razume se da će se na ovaj način uglavnom ponašati vrlo razrađeni klijent koji je naučio da dozvoli da promena polja deluje na njega i koji dozvoljava fenomenu predkontakta da se dogodi.