Zemlja ljubavi je ćudljiva. Iako je slast njenog voća nešto čemu se u životu najviše radujemo i nadamo, njena klima je nestabilna i krije mnoge zamke. Slobodno možemo reći da će ljubav izazvati naše najveće demone, naše strahove i boli, i da će od nas tražiti da se sa njima suočimo i da ih pogledamo u oči. Jer gde je velika strast, velika nada i velika radost, tu su i velika razočarenja, veliki strahovi i velike boli. A ljubav je upravo nešto veće čak i od samog života, nešto radi čega smo često spremni sve da stavimo na kocku, nešto što nas izludi i rasturi.

Šta je prava ljubav i da li postoji? Ovo je veoma važno pitanje ali na njega nema nekog gotovog odgovora. Svakako ćemo ga sebi postavljati iznova i iznova, pogotovo ako smo zaljubljeni. Jer nijedno stanje našeg duha nije tako podložno sumnjičavosti kao rajski vrt zaljubljenosti. U jednom trenutku on nam nudi rajski nektar, slađi od svega na svetu. U sledećm trenutku taj nektar kušamo opijeni i uvereni da ćemo se uvek tako naslađivati, a već u sledećm trenutku nema više ni raja ni nektara, već samo praznine i sumnje koje nas gutaju do ništavnosti. Taj rajski vrt dakle ima svoje naličje i začas se preobražava u pravi pravcati pakao.

Važno je znati da ljubav, pa i zaljubljenost prolazi kroz faze i iskušenja. Ona ne ostaje ista, makar bismo mi tako želeli i ako neshvatamo i ne dozvoljavamo njen život i njene transformacije može nam se desiti da je jednostavno izgubimo. Ono što ne raste i šta se ne menja jednostavno umre. Šta međutim više plaši čoveka, naročito zaljubljenog nego mogućnost promene. Setimo se koliko smo skloni da se kunemo u večnost ljubavi. Zauvek tvoj!

U našoj je prirodi da se suprotsatvljamo promeni, da težimo da konzerviramo ono što nam je važno, ali vreme je neumoljivo i ljubav nije izuzetak. Štaviše možda se baš na planu ljubavi najdramatičnije suočavamo sa najvećim demonom ljudske egzistencije – vremenom i prolaznošću.

Ako hoćemo da koristimo taj ne baš najsrećniji izraz “prava ljubav” onda možemo reći da se ona ogleda u kvalitetu i trajnosti odnosa, a kvalitet i trajnost odnosa mogući su ako ljubav diše, ako u njoj ima prostora za različitost, ako se menja, evoluira, ako se javlja u novim i novim oblicima i ako smo mi, kao pojedinci u stanju da se, manje više samo nosimo sa svojim strahovima pred vremenom i pred promenom.

Prva faza je faza očaranosti. Nakon nje dolaze prva iskušenja. Tada obično kažemo da se osoba koju volimo preko noći promenila. U stvari nije se promenila ta osoba, već naša očaranost jenjava i pojavljuje se potreba za distancom. Distanca nam omogućava da se ponovo zaželimo. S druge strane jedan od partnera obično ima veću potrebu za distancom i odmorom od onog drugog. Onaj koji ima malenu potrebu za distancom tada počinje da se plaši, da sumnja i da optužuje. Naša prava ljubav, u koju smo se do juče kleli sada počinje da “vrda”. Stalno dokazivati ljubav je naporno pa se potreba za distancom povećava. Ovo je takođe i faza bola. Partner koji je u većoj meri zavistan smatra da ga potreba za distancom koju njegov partner ima povređuje. Drugi oseća da ga povređuju sumnje i optužbe.

Zadatak druge faze je da da se pronalazi vera i da se potreba za distancom prihati. Od naše prave ljubavi neće ostati ni pepeo ako nismo u stanju da izdržimo strahove i bol koji ova faza nosi, ako zapravo nismo u stanju da verujemo. Da bi ljubav i dalje bila prava, potreban je težak pokret duše. Najteži. To je pokret vere. To je hraborst da se izdrže sumnje. To je spremnost da se rizikuje bez pokušaja da se partner uslovljava.

Par koji ne uspeva da prođe kroz drugu fazu ulazi u spirlau međusobnog optuživanja i bol raste. Snaga međusobnog optuživana i bola tada može uništiti vezu, mada postoje i parovi koji zaglavljeni u ovoj fazi provedu godine pa čak i čitav život.

Takođe je potrebno da distanca bude dovoljna i garnirana vremenom u kojem možemo da se posvetimo jedno drugom. Distanca obnavlja želju i stvara autentičnu zainteresovanost. Autentična zainteresovanost zahteva veštinu gledanja i slušanja. Gledanje i slušanje omogućava da partnera iznova upoznajemo.

Prava ljubav je prava ako smo dakle spremni da budemo svesni koliko zapravo ostajemo sami, čak i kada volimo i kada smo voljeni. Naša intimna nada da ćemo od svoje samoće i praznine besmisla egzistencije pobeći drugom biću i pronaći bezuslovnu utehu mora biti razbijena. Pre ili kasnije osećaj praznine i besmisla se vraća i tada smo opet skloni da optužimo partnera.

Sami smo pred demonima vremena i prolaznosti, sami pred strahovima, sami pred prazninom i večnim pitanjima. Sami u traganju za smislom našeg životnog iskustva. Upravo sposobnost da budemo sami čuva ljubav i čini je pravom.

Upravo nastojanje da od samoće, strahova i ostalih demona egzistencije pobegnemo drugoj osobi, ovo nastojanje da drugome pobegnemo od sebe ono je što ljubav može ugušiti. Jer drugo ljudsko biće nije dovoljno veliko da nas ponese sa našim strahovima, našim bolom, našim razočarenjima.  Jer da bi ljubav bila prava moramo biti spremni da plivamo, svako za sebe, iako udvoje. Ako jedan pliva a drugi se navaljuje njemu na leđa u strahu da će se udaviti, moguće je da će se uskoro utopiti zajedno. Drugo ljusko biće ne može nas nositi sobom.  Prava ljubav postoji ako su oba partnera u stanju da drže sebe na svojim nogama.

Stajati pred demonima egzistencije nekada je lakše udvoje. Nekada u zagrljaju i lepoj reči pronalazimo utehu. Nekad međutm ne. Nekad je teško gledati drugog kako ga proganjaju njegovi demoni. Kada si ti nesrećna i ja sam nesrećan, kažemo, suptilno uslovljavajući partnera. Udvoje je nekad lakše, ali nekad je takođe i teže.

Kada zaljubljenost počne da jenjava mi se suočavamo sa sobom i sa partnerom i to na vrlo dramatičan način. Vratili smo se na zemlju a stanje na njoj nije baš ružičasto. Osećamo simptome apstinencijalne (zavisničke) krize jer smo navikli da budemo na sedmom nebu, a sada smo se našli u blatu svakodnevnice. Čeznemo i preispitujemo se. Ako u tim okolnostima idalje postoji jasna i obostrana želja da se nastavi lutanje prašnjavim stazama života zajedno, ako ta želja traje i vraća se, možemo govoriti da je po sredi “prava ljubav”.

Veliki deo naših idealizacija je sada izgubljen i mi osećamo potrebu da ostanemo sa tim nesavršenim bićem, osećamo da ga možemo prihvatiti sa njegovim manama i da nam je zajedništvo važnije od tih nesavršenosti. Ako to nije slučaj obično pokušavamo da promenimo svoga partnera i povratimo izgubljeni raj, a to je zapravo jalov posao, ili tražimo novog partnera sa kojim bi se ponovo vinuli u stratosferu.

Neki filozofi smatraju da je smisao našeg života u traženju ili da kažem življenju naših odgovora na ovo pitanje. Ljubav je odgovor na problem smisla našeg postojanja, smatra čuveni psihoanalitičar Erih From.

Jer pokazuje se da kriza smisla, koji je sastavni deo života, zajapi na nas mnogo strašnije ako ne postoje bića koja volimo. Ljubav je ta sposobnost, splav na okeanu egzsiancijalnog besmisla. Ljubav je ostrvo koje nam u brodolomu besmisla nudi utočište.

Smisao međutim, kao ni ljubav, nije nešto čvrsto i trajno, nešto stvarno i pravo. Jer ni ljubav ni smisao ne može se posedovati onako kako se poseduje dragocena stvar. Ne može se zatvoriti u sef koji je dovoljno siguran. Ma koliko bili spasonosni, ljubav i osećaj smisla vrve iskušenjima i traže da ih osvežavamo novim načinima bivanja, posvećenošću, pažnjom, ali i sposobnošću da se otvorimo ka praznini i da plutamo okeanom besmisla, sposobnošću da sa svog pustog ostrva gledamo u otvoreno more čežnji.

Smisao, kao i prava ljubav, vraća nam se i obnavlja ako smo sposobni da ih otpustimo da odu, ako smo spremni da plivamo ili plovimo dalje i dalje uprkos istini da ćemo se pre ili kasnije utopiti u okeanu života, okeanu nedokučivog koji nas sve prevazilazi.