Zašto živimo kada ćemo ionako umreti? 2020-08-10T16:11:41+00:00
Forum Život PitaCategory: QuestionsZašto živimo kada ćemo ionako umreti?
Anonymous asked 12 months ago

Poštovani, muči me pitanje smisla života. Valjda to ide sa godinama, ne znam. Sve više hvatam sebe kako obraćam pažnju na starije ljude. Naravno, viđam ih od kada sam bio dete, ali tek sada ih ono, kako bih rekao, stvarno vidim. Tačnije vidim taj jad i bedu ljudskog postojanja, kako se mlado, hitro i jako telo pretvara u vreću sala i kostiju koja ne može više ni sebe da nosi. I pitam se čemu život. Sve nas čeka isti kraj. Šta imaju svi oni književnici, naučnici, arhitekte itd. od svega što je ostalo iza njih kada oni više ne postoje? Ili lokalno, šta imaju moji baba i deda (da ne pričam o prababi i pradedi) što sam ja eto ostao posle njih? Imao sam loše periode u životu i oni su prošli. Imao sam i dobre pa su i oni prošli. I sve me to opet čeka i sve će to opet proći. I zašto onda sve ovo, u čemu je smisao? I da li život uopšte treba da ima smisao?

Samanta Jasarevic replied 3 weeks ago

Mene isto muci pitanje zasto zivim i to na silu a trebala Sam odavno umreti

)

1 Answers
Nikola Krstić Staff answered 12 months ago

Poštovani,

Nažalost u velikoj meri moram da vam dam za pravo. Izgleda da život sam mora dati odgovor o pitanju smisla i izgleda da, s protokom vremena ili starenjem odgovor na to pitanje moramo davati ponovo i ponovo (nema kredita).
S druge strane, možete pokušati da na ono što vidite gledate kao na opomenu. Naime, kvalitet života u trećem dobu u velikoj meri zavisi od nas samih. Ima mnogo starih ljudi koji žive veoma aktivno, kako na profesionalnom planu, tako i kroz ljubav, porodicu, fizičku rekreaciju i u veoma su dobroj kondiciji i mentalno i fizički, često mnogo boljoj od mnoštva mladih.

Najzad, prema mnogim filozofima egzistencije isksustvo smisla u vezi je sa radom i ljubavlju. Kad nam rad donosi radost i dok nekog volimo pitanje smisla se ne pojavljuje u tako oštroj formi. Doživljaj radosti rada i ljubavi daje odgovor na pitanje smisla sam po sebi i iz dana u dan.

Najzad, spadam u one koji veruju da se, kada i ako doživljaj smisla u potpunosti nestane iz našeg života, ne mora na silu živeti. Tako u istoriji nalazimo primere filozofa koji su put u onostrano potražili uzdržavanjem od hrane ili dobrovoljim žrtvovanje, kada su ocenili da njihovo postojanje nema dalji smisao. Padaju mi na pamet i japanci koji osim o smislu života govore i o smislu smrti. Tako pored mnogih primera postoji i onaj gde su, nakon nuklearne katastrofe, stotine muškaraca od 50+ dobrovoljno radile na sanaciji žarišta, žrtvujući se umesto mlađih ljudi. Izgleda da su osećali smisao te svoje žrtve i možda je to tačka u kojoj se smisao i besmisao života stiču u jedno. Ljubav ili bar osećanje dužnosti koje je stajalo iza njihovog izbora, davalo je izgleda smisao njihovom trajanju.

Možda vaše pitanje zapravo ima izvor u hedonističkoj filozofiji zbunjenog i dezorijentisanog “zapadnog” čoveka koji više nije u stanju da doživi smisao žrtve ili ljubavi, već ga dovodi u vezu jedino sa dužinom i kvalitetom sopstvenog postojanja.

Srdačno,
Nikola

)