Postovani gospodine Nikola,
Imam 27 godina I cini mi se dosta veliki problem.
Od kada znam za sebe, uvek sam bila prezasticena(od strane tate, tetke, baka), kao prvo dete, samim tim sam I poprilicno razmazena I naviknuta da mi se povladjuje. Mama je cesto negodovala, pokusavala da mi objasni da ne mogu uvek da radim sta mi se prohte, pokusavala da me kazni. Uvek bezuspesno..Mnogo sam se svadjala sa njom, ne bih li isterala svoje I dokazala kako sam ja uvek u pravu ne shvatajuci da ce me to jednom debelo kostati. Tata je uvek govorio “pusti dete” i ne zameram mu, prosto je imao drugaciji pristup.Uvek sam imala sve sto mi je potrebno I vise od toga..Ljubav,posvecenost, svu mogucu paznju koje sam uvek bila toliko zeljna.Kada mi nesto ne bi bilo po volji, odmah bih se nadurila, za razliku od sestre (mladja je od mene 3 godine), koja je uvek sve poslusno I smireno prihvatala. Nikada se nismo preterano dobro slagale. I dan danas je to tako, samo sto to sada uvidjam I jako mi je zao zbog toga, osecam krivicu sto nismo uspostavile pravi sestrinski odnos, nikada nisam znala da joj pridjem I lepo porazgovaram sa njom, ili se jednostavno nisam dovoljno trudila..
U skoli sam bila dobra ucenica, vesela, druzeljubiva, uvek sam lako spajala prijateljstva, volela sam da se druzim I budem u kontaktu sa ljudima. Organizovala druzenja, bila dobra sa svima, u svakome uspevala da pronadjem dobre osobine. 11 godina bila clan Crvenog krsta, bila kapiten ekipe prve pomoci. Uzivala da pomazem ljudima I posvecujem im svoje vreme.Najbolju drugaricu sam upoznala sa 5 godina I do pre godinu dana se nismo razdvajale. Sada se vec duze vreme ne cujemo.
Uspesno zavrsila fakultet, uporedo radila u jednoj diskoteci, gde sam upoznala prvog decka. Od pocetka ostvarivanja partnerske ljubavi pocinju moji problemi. Zbog ljubavi zapostavljam porodicu, prijatelje, obaveze koje me “odvajaju” od mog primarnog interesovanja. Sklona idealizovanju I nemogucnost mirenja realne slike sa onom u mojoj masti..Vera da sve moze da bude savrseno sputava me da vidim znake koji pokazuju da mozda ipak nije sve tako idealno. Inace sam zaljubljive prirode I cesto mi se desava da posle odredjenog vremena u vezi imam osecaj kao da sam izgubila sebe, kao da ne mogu da iskazem svoju osobenost vec se sve vrti oko partnera.
Jako sam osetljiva, imam strah od sopstvene nesigurnosti I potrebu da ljude odbijam od sebe, kao da zelim da im pokazem kako mi niko nije potreban, da sam sama sebi dovoljna, iako sam u sustini zavisna I potrebna mi je podrska I razumevanje kao I svakom zivom bicu. Medjutim do nedavno sam tako samozadovoljna sasvim dobro funkcionisala I mogla da se uklopim sa ljudima, sada sam se pretvorila u svoju suprotnost, isplivala je moja druga licnost, postala je dominantna I razarajuca. Imam potrebu da povredim sebe I ljude koji su mi dragi, (ne mislim fizicki), osecam se zaista lose I nemocno.Volim svoju porodicu, prijatelje, ali kao da ne mogu da osetim tu ljubav I privrzenost, kao da sam izolovana u nekoj providnoj kutiji I tu sam, ali ustvari nisam prisutna, negde sam se izgubila I nista ne dopire do mene. Ne mogu da osetim pravu emociju..Kako je strasno osobama koje mogu tako da zive, a one postoje, I mozda su duboko u sebi svesne kakve su ali ih to ne pomera, sasvim im je ok I mogu da se pomire sa sobom. Meni nikako ne uspeva…Ubija me pomisao da to ne mogu izmeniti.
Vise mi nista ne predstavlja zadovoljstvo. Sve sto radim, radim sa ogromnim naporom, retko se smejem, jos redje izlazim, tesko mi je da razgovaram sa prijateljima, nemam o cemu, prazna sam. Sa sadasnjim deckom sam u vezi imala toliko uspona I padova u raspolozenju, nisam umela sa se kontrolisem I konacno sam uspela I njega da oteram od sebe, iako smo planirali da idemo zajedno na more da radimo. Pritisnula sam prekidac za samounistenje, to osecam I po reakcijama svog tela, bol u srcu,bubrezima, plitko disanje..sto je najgore svesna sam da sam sopstvenim umom to proizvela ali nikako ne mogu da se izborim..Osecam da mi trebaju promene u zivotu ali u isto vreme I nedostatak volje, snage I energije da se pokrenem u bilo kom pravcu. Kao da sam u lavirintu I konstantno se vrtim u krug. Imam ceste izlive besa, pogresno se ophodim prema ljudima I na kraju uvek sledi neizbezni osecaj krivice I jaka zelja da sve ispravim iako sam svesna da to nije u potpunosti moguce.
Ljudi me ne shvataju ozbiljno jer samu sebe tako ne dozivljavam, jednostavno sam nepouzdana, neodgovorna. Imam nedostatak koncentracije, fokusa, paznje, bilo koji zapoceti posao ne mogu da dovrsim, povrsan pogled na svet oko sebe, ne obracam paznju na detalje, imam crno-beli pogled na svet, cesto menjam raspolozenja, usponi I padovi (bez ikakvog razloga), otvoreno pokazujem nezadovoljstvo. Takodje smatram da veoma lose percipiram svet oko sebe, cesto imam osecaj da potpuno pogresno shvatam neke situacije I ljude, sklona sam paranoji koja se pojavila u prethodnih par meseci.
Ovakvo stanje sa naizmenicnim dobrim I losim periodima traje od 2011.godine.Kada sam puna energije I snage, osecam da bih ceo svet mogla da osvojim, da uradim sta god pozelim ali ubrzo nakon toga sledi potpuno suprotan osecaj, koji sam vec opisala. Dobri periodi jos uvek su ucestaliji, ali ako se ove oscilacije nastave, osecam da mogu izgubiti razum I nisam sigurna da mogu sama da se izborim sa ovim, ne uspevam da se uravnotezim koliko god pokusavala.
Izvinjavam se zbog poprilicno duge poruke I nadam se da cete, I pored toga sto ste, verujem veoma zauzeti, pronaci vremena da mi odgovorite.
Unapred zahvalna