Imala sam najbolju drugaricu.
Toliko sam je nenormalno zavolela, nikad u životu nisam nekoga volela kao nju.
Živele smo zajedno, svaki slobodni trenutak provele zajedno.
Karakterom je ona osobenjak, ne voli da izlazi, imala je samo mene za prijatelja. Često je mrzovoljna, ali me je volela i uvek bila podrska.
Ja sam pre našeg druzenja bila mnogo veselija i zadovoljnija sobom.
Kako su godine odmicale, počela sam da imam napade ljubomore, da se ljutim za sitnicu, posesivnost…užas
Sve do jednom dok nisam shvatila da je doživljavam kao životnog partnera..
Ja bih bila spremna odreći se mnogo čega zarad nje, već i jesam..
Jednog dana sam je povredila tražeći da prekinemo, to je bilo u trenutku besa, ali nisam to htela…
Ona je bas povredjena i trazila je da se udaljimo, druzicemo se ali ne kao pre.
Mnogi su mi govorili da se udaljim, da nisam vise ista osoba kao pre.
Ja i dan danas ne mogu da se pomirim s tim i živim kao pola čoveka.