Poštovani,
imam želju da vam se obratim zbog jedne meni nepoznate situacije ili bolje reći osećanja sa kojima ne znam da se nosim. Na sreću, ne radi se ni o čemu lošem, ali mi je iznimno teško da pišem i pričam o tome. Uspem ponešto da kažem na grupnoj psihoterapiji i jednoj prijateljici, ali i to mi teško padne.
Udata sam nešto više od 5 godina, muža volim i živimo u dosta skladnom braku – rekla bih čak iznadprosečno skladnom. Dece nemamo, a već smo i u nekim godinama. Ja skoro 40, muž skoro 50.
Prošle godine sam se mnogo zaljubila u čoveka 4 godina mlađeg od mene, koji mi je tada bio šef. Trebalo mi je dosta dugo da priznam sebi svoje osećaje, odnosno možda bih to i duže poricala da ta jedna prijateljica nije počela na neki način to da izvlači iz mene.
Nakon nekog vremena, do zime prošle godine, na poslu se svašta izdogađalo. Šefa su premestili na drugo radno mesto, a zatim i mene, ja sam bila jako depresivna neko vreme, dala otkaz, bila celu zimu kući i na njega nisam skoro uopšte ni mislila. Međutim, pre skoro 2 meseca vratila sam se u istu firmu. Njega sam porukama kontaktirala pre povratka na posao, jer je imao mogućnost da kaže koju lepu reč o meni na pravom mestu t.j. onome kome je trebalo. To je naravno i učinio.
Kad smo se prvi put sreli nakon tih nekoliko meseci bilo mi je milo, ali i dalje sam bila uverena da je zaljubljenost iza mene. Ipak, kako smo se u zadnje vreme malo češće sretali, osećam ponovo da sam previše zaljubljena. Previše u smislu da to teško podnosim. Ne kao prošle godine kada sam patila što ne mogu da budem s njim, ali opet veoma jako. Prošle godine mi je bilo iznimno teško da budem u njegovoj blizini, a sada bih veoma rado mogla duže vreme da provedem s njim. Ipak kad me po noći ili ujutro preplave ta osećanja prema njemu, želim da ih odagnam, osećam jaki sram, ponekad mi krenu suze (evo i sada dok pišem). Mnogo bih volela da mu otvoreno kažem šta osećam i mislim da bi on to voleo da čuje. Mislim da se i ja njemu sviđam. On mene nikad prvi ne kontaktira, ali tek sam nedavno shvatila da mu je drago ako se ja njemu na bilo koji način javim. Ne znam jel to kod njega jako kao i kod mene, ali postoje osećanja s njegove strane. Ponekad mislim da sam se zaljubila u njega baš zato što sam osetila da mu se sviđam. Saznala sam da će on možda preći na projekat na kome ja radim što bi značilo da bi se opet mnogo češće viđali t.j. svakodnevno i tu su mi se noge oduzele, tako sam valjda i shvatila koliko je to opet jako. Mogućnost da opet radimo zajedno mi je opet rasplamsala i želju i čežnju i iako se to još nije ni desilo, shvatam koliko bih želela da ga viđam. Moje pitanje bi bilo šta sada? Kako se nositi s ovako jakim osećanjima, kako biti zaljubljen, a u braku? Meni se jesu sviđali muškarci otkad sam udata, ali ne ovoliko dugo i jako. Koliko god razumom znam da su moja osećanja prirodna i normalna, volela bih da mogu ovo lakše da podnesem.