Ćao 🙂
Imam 24 godine, davno sam imala dečka sa kojim sam bila 3 godine i od tad nemam dečka (ne racunam ona bezvezna cimanja). Problem je u tome što se mnogo brzo zaljubljujem i to me jako opterećuje. Na pr. zaljubim se u nečiji pogled, bukvalno, još se nisam ni upoznala sa nekim dečkom, a već sam zaljubljena do ušiju, iako ga ne poznajem i verovatno mi se ne bi svideo da ga malo bolje poznajem, on je za mene ideala, počinjem da zamišljam neke ljubavne bajke u glavi iako mu čak ni ime ne znam i idealizujem ga do besvesti. Ne daj Bože da smo primorani da se viđamo svaki dan, ja onda samo mislim o tome kako me je pogledao, šta je rekao, kako sam izgledala dok sam pričala s njim i te gluposti i onda se potpuno pogubim u tome i zaboravim na sebe. Desavalo mi se da pocnemo da se vidamo, medjutim tad mozga nemam, ne umem da progovorim, a ono sto kazem je glupo i decko pobegne glavom bez obzira a ja se ziva pojedem sto sam se toliko pogubila. Inace ne umem da pokazem svidjanje i zainteresovanost za nekoga i ne znam kada sam utuvila sebi u glavu da sto mu manje pokazujem zainteresovanost vise ce se zaljubiti. Najveca nesreca je to sto pred nekim ko mi se ne svidja nemam tih problema da budem ono sto jesam i redovno se takvi zaljubljuju u mene, pa sam shvatila da ako se ikad budem udala, to ce biti za nekog ko mi se ne svidja. Ne znam sto je to tako. Sad mi se svidja jedan profesor na fakultetu, mislim da i s njegove strane postoje simpatije (mozda sam i umislila) uglavnom ne mogu da progovorim, da se nasmejem, ko robot sam, sva sam stegnuta i vec u startu znam da nikad necemo biti zajedno, sve i da hoce, jer ako me je ovako unisto sad, sta bi tek bilo kad bi se stvarno nesto desilo i svaki put mi je tesko kad pomislim da sam mogla da budem s nekim, a nisam jer ne umem da se ponasam kad sam zaljubljena i uvek sve pokvarim. Molim vas pomozite, ovo traje jako dugo i koliko vidim nece prestati.
Pozdrav.