Poštovani,

Iako je Vaša zabrinutost sasvim razumljiva, na osnovu svega što ste naveli mislim da za nju nema nekog naročitog razloga. Ono što je zaista bitno to je da između Vas i vašeg sina postoji odnos i razmena i po svemu što ste opisali on se u svom životu oseća dobro. Funkcionalan je, socijalizovan, uspešan, oseća se prihvaćenim i važnim, sa voljom i apetitom učestvuje u svojim aktivnostima, dobro je raspoložen, opaža druge i zainteresovan je za njih, emotivno je povezan sa ljudima oko sebe i sa vama posebno. Sredina u kojoj živi, uključujući Vas pruža mu dakle ono što je za njega hranljivo i potrebno, rekao bih da se to na njemu vidi. To je jedino što je ovde važno i zaista merodavno.

Sada, ako baš hoćemo da cepidlačimo možemo reći da je razvod možda doprineo njegovoj posebnoj vezanosti za vas (odnos sa majkom nekako je u vašem pismu ostao u pozadini) i čini se da vas je više postavio na mesto drugara nego na mesto oca. Rezultat je međutim vaša kvalitetna razmena i jedan, rekao bih retko kvalitetan odnos. Na osnovu vašeg pisma rekao bih da je taj odnos veoma važan i da će mu iskustvo razmene sa vama u životu biti velika podrška. Čak i u slučaju da je njegova vezanost za vas, recimo u vezi sa nekim njegovim ranim i nesvesnim strahom da će vas izgubiti ili možda u vezi sa takvim strahom i frustracijom separcije kod njegove majke, ne vidim da ste Vi tu mogli da učinite ništa više i bolje od onoga što ste učinili pružajući mu stabilan i hranljiv odnos u kome se oseća sigurno.

Svako od nas u životu je prikraćen na ovaj ili onaj način, za ovo ili ono i te prikraćenosti nas teraju da se kompenzujemo na druge načine a te kompenzacije često nam mnogo donesu i važan su deo našega rasta. Neka je vaša bliskost i posledica neke njegove ili možda vaše kompenzacije, neka je on od sebe napravio most između vas i vaše bivše supruge kako bi ste u njegovom srcu zauvek ostali zajedno, nema lepšeg i veličanstvenijeg načina da se jedno dete kreativno adaptira i sačuva celinu svoje porodice i da nije morao da se adaptira ovde i na ovaj način morao bi negde drugde i na neki drugi način. Ili ako ste ga Vi “vezali za sebe” u nasojanju da mu kompenzujete ono što sa suprugom nista mogli da mu pružite kao par, nema lepšeg načina da se to učini od lepog, toplog a ne opterećujućeg odnosa sa puno poštovanja njegovog integriteta i dostajanstva i malo je zaista roditelja kojima to pođe za rukom. Molim vas, vodite računa o tome da su sve ovo samo hipoteze!

Čak i da sve ovo jeste slučaj to zapravo nije nšta loše, štaviše to može biti deo njegovog unutrašnjeg bogatstva i bogastva njegovog psihološkog iskustva koje će on kroz život na razne načine prerađivati i iz koga će rasti.

Da li je vaš sin bi ili gej ili hetero, ja naravno kao ni Vi ne znam. Izgleda da nema razloga da se seksualna orijentacija smatra poremećajem, pretpostavljam da vam je poznato da je homoseksualnost već poodavno izbačena iz Međunarodne klasifikacije mentalnih poremećaja. Osim što je, kako istraživanja pokazuju vrlo rasprostranjena (oko 10% populacije je, kako istraživači veruju homoseksulane orijentacije a barem još toliko imalo je iskustvo eksperimentisanja sa homoseksualnošću (da bi otkrilo da nije gej), uzroci homoseksualnosti ili biseksualnosti nisu nam poznati i nije dovoljno utvrđeno da li postoje korelacije između homoseksualnosti i odnosa sa roditeljima i na koji način, a ima indicija da je čitava stvar u vezi sa genetikom (homoseksualna ponašanja rasprostanjena su i u životinjskom carstvu), mnoštvo homoseksualaca i biseksualca širom sveta uživa u seksu i ljubavi sa svojim partnerima i srećni su što su to što jesu.

Jedino što je važno je to što ste rekli da će u bilo kom od ovih slučajeva imati vaše razumevanje i podršku. Psihološka šteta kod homoseksualno orjentisanih ljudi ne nastaje od njihovog seksualnog opredeljenja već od nerazumevanja i nasilja okoline kao i od njihove sopstvene, kulturološki uslovljene teškoće da prihvate svoje seksualno opredeljenje i realizuju svoje potrebe.

Drugo, moguće je da je njegova seksualnost još u formiranju i da prolazi kroz fazu eksperimentisanja. Nije nemoguće, ali i ne znamo da li je to slučaj, da će zbog specifičnosti porodične situacije on tražiti sebe i ispitivati prirodu svoje privlačnosti prema istom polu. To ne treba da vas zabrinjava jer se seksualnost na kraju stabilizuje i u tom pogledu nije moguće dugo obmanjivati sebe, prava priroda jednostavno pobedi (mnogi homoseksualci su se na sve moguće načine trudili da razviju privlačnost prema ženama, ali se to nije desilo). Ako vaš sin nije gej ali ima dilemu oko toga, sasvim sigurno će ona sama od sebe nestati kroz iskustvo. Vi mu tu dakle ne možete pomoći više nego što činite, tako što ste mu “partner u lovu”.

Treće, strejt dečaci neretko iz radoznalosti gledaju gej porno filmove. Istraživanja pokazuju da većina adolescenata, uglavnom iz radoznalosti gleda filmove sa SM sadržajem. Seksualni čin je igra međusobnog podčinjavanja. Jedan deo seksualnosti je potreba da se druga osoba potčini, da se nad njom dominira i potreba da se bude potčinjen. Verujemo da je ova potreba zdrava i prirodna. Iz ove prirodne potrebe, koja je deo seksualnosti i seksualnih igara kako kod ljudi tako i kod životinja, smatra se, proizilazi potreba za SM seksualnim igrama i mnogi naučnici danas to više ne smatraju poremećajem sve dok partneri u ovakvim igrama brinu da jedno drugo ne povrede i dok uživaju, odnosno ako čitava stvar ostaje bezazlena i ako u njoj nema potrebe da se drugom biću zaista naudi. SM se danas u psihijatriji dovodi u kontekst poremećeja ako je po sredi isključivi i jedini način postizanja seksualnog uzbuđenja. Sva je prilika dakle da SM elementi u seksu nisu zaista opasni ako su umereni i obostrano željeni i da su stvar preferencije i ukusa, a možda pomalo i mode.

Četvrto, virtualni seks, danas sve popularniji više spada u kategoriju fantazije i svakako se ne može poistovetiti sa realnim seksom. Raskorak između virtualnog i realnog sve je veći i mnogi od nas zapravo ne žele i ne vole da u stvarnosti rade ono o čemu vole da gledaju u filmovima ili o čemu vole da maštaju ili čak da se dopisuju. Važno je dakle voditi računa da je fantazija jedno a realizacija našto sasvim drugo. Mnogo je osoba kojima je SM zapravo uzbudljiv samo na ekranu i u fantaziji, a kada ga probaju u realnosti shvate da to zapravo ne žele. Psihičke opasnosti vrebaju od konfuzije koju to iza sebe može ostaviti i iz preispitivanja svoga identiteta, te osude i odbacivanja sebe u vezi sa čitavom stvar i u vezi sa tim je moguće dobiti psihološku pomoć u vidu objašnjenja i ohrabrenja da čitava stvar ne znači ništa strašno.

Što se tiče vašeg razgovora o svemu mislim da vam je to potrebno. Posebno jer vas je čitava stvar jako uznemirila i što će to stajati između vas ako čitavu stvar ne iznesete. Možda je, dakle, razgovor o svemu tome potrebniji vama nego njemu, a vaš odnos, kako ste ga opisali dovoljno je ispunjen podrškom i ljubavlju da može da izdrži i ovakav jedan razgovor. Možete početi tako što ćete mu saopštiti svoje izvinjenje što ste narušili njegovu intimu i tako što ćete mu dati da odluči da li želi ili ne da vam objasni o čemu se tu zapravo radilo. Budite nežni i pokažite mu objasnite da ste savremni muškarac u 21. veku koji sve može da razume. Tako ćete imati i priliku da ga upozorite na opasnosti i zamolite ga da se čuva, ako za to bude potrebe. Ako ne bude hteo da razgovara o tome nemojte insistirati. U tom slučaju verovatno će posle nekog vremena i sam hteti da govori o tome. Breme ćutanja i sakrivanja u ovim stvarima nije lako i prilika da se razgovara i otklone strahovi je dragocena.

Za pitanja kao što su, šta ako je gej i slična, mislim da je prerano. S obzirom da je sve ovo u vama pokrenulo snažne procese preispitivanja (što se svako tiče vas a ne njega) možda nije loše da odete na nekolko seansi savetovanja kod nekog dobrog psihoterapeuta kako bi vam pomogao da se sa tim procesima smestite (možete se naravno obratiti i nama). Tako ćete se osećati bolje i podržanije, da o svemu razgovarate sa svojim sinom.

S poštovanjem,
Nikola

Postovani i dragi Nikola,
dopustam sebi da Vas oslovim i na ovaj manje konvencionalan nacin zato sto ste jednog zabrinutog razvedenog oca, odnosno mene, preobratili u oca uglavnom umirenog, sa pojacanjim poverenjem u svog sina pa i u vlastite vaspitacke (nazovimo ih tako) sposobnosti, mada su se u medjuvremenu otvorila neka nova pitanja, koja sada ipak na mnogo trezveniji nacin i sa vise strpljenja razmatram. Ono sto ste mi napisali bez ikakvih perepreka je doprlo do mene, pre svega zahvaljujuci Vasem detaljnom i kristalno razgovetnom odgovoru, a pomalo i stoga sto sam se verovatno, bar podsvesno, nadao da cu od Vas cuti upravo takve reci (one koje se odnose na mog sina, Vase pohvale u pogledu mog uticaja primam kao igroma i neocekivani kompliment). Odlucio sam, dakle, poslusati Vas u svemu, uvidevsi da sam u trenutcima (danima) panike od komarca pravio magarca, kako to lepo narod kaze. Nije bilo potrebe da se obracam drugim strucnjacima jer nisam mogao zamisliti korisnije savete niti jasniji uvid u situaciju. Shvatio sam i da je od tog momenta sve zavisilo od mene i od trenutka kad cu skupiti hrabrost da budem iskren i da se “suocim” sa sinom.
Desilo se za vreme putovanja (obicno deo odmora provodi sa svojom mamom, deo sa mnom, a od ove godine i jedan deo sa prijateljima). Moja bivsa supruga ga je vodila na more, a ja sam mu ponovo predlozio inostranstvo da bih mu dao priliku da poboljsa engleski i da upozna druge kulture. Bio je prezadovoljan mojim izborom, a ja sam vec i samom odlukom da za vreme puta pricamo o svemu bio unekoliko smiren. Nisam mogao dopustiti, na primer, da se nas zajednicki “lov” – ma kako sve to bilo saljivo – pretvori za njega u situaciju u kojoj se mora pretvarati, ne da bi me obmanuo nego da bi me ucinio zadovoljnim. Vec prve veceri je pomenuo upravo “lov” i ja sam se naravno slozio, komentarisao je devojke ali vise kao sudija nego kao zainteresovani teenager (ili se samo moj sluh izostrio?). Uz to, ne dopustivsi da primeti da sam ga pazljivo promatrao, video sam da mu je pogled vise puta skrenuo ka muskarcima. Shvatio sam da nema mesta odugovlacenju i vec sutradan, posle obilazaka muzeja i mesta koje je on sam izabrao prema informacijama sa neta, vratili smo se u hotelsku sobu da se osvezimo pre vecere i kad smo bili spremni, bez uvoda sam ga pitao da li bi se naljutio na mene kad bih iz ocinske radoznalosti uradio nesto sto ne bi trebalo, a on je bez sekunde razmisljanja rekao otprilike: “Ako si vrsljao po mojim stvarima trazeci droge ili nesto slicno, naljutio bih se jer smo o tome pricali i rekao sam ti da ne koristim nista, da sam bio u prilici ali da me ne zanima, i to bi znacilo da nemas poverenja u mene.” Vec tu sam shvatio koliko ste bili u pravu kad ste govorili o njegovoj licnosti. Rekao sam mu mirno da se ne radi o tome, da mu verujem u potpunosti i da (zaista) nikada nije izdao moje poverenje, i konacno sam mu poceo objasnjavati o cemu se radi. Malo sam izmenio pricu preskocivsi da sam ga video dok se samozadovoljavao da bih izbegao sve ono sto bi ga moglo staviti u imalo neprijatnan polozaj (mi smo, kao sto vec rekoh, i o tome pricali kad je bilo vreme, on je zapravo postavljao pitanja jos dok je bio deckic od desetak godina i mojoj bivsoj supruzi i meni, ali jedna stvar je teoretisati o normalnosti tog cina a druga je biti “zatecen na delu”), te sam ga podsetio na dan kad je ostao u mojoj kuci zbog temperature i da se tusirao kad sam se vratio, rekavsi (nevina laz, bar ja tako mislim) da mi je bio hitno potrban kompjuter zbog jednog poslvonog maila i da ne bih cekao da ukljucim svoj, odlucio sam upotrebiti njegov (kao sto i on koristi moj kad je njegov u kvaru itd) na kome sam video ono sto sam Vam vec opisao. Malo je pocrveneo, ali ostao je pribran (gotovo neverovatno, licno ne bih sacuvao takvu hladnokrvnost) i rekao samo “I?”. “I nista”, odgovorio sam, pitajuci ga da li zeli da popricamo o tome. “Ovako, pre vecere, kao da pricamo o utakmici ili o filmu?” Rekao sam mu da ja vise nisam mogao zadrzati stvar za sebe, ali da mi on moze odgovoriti kad zeli, ili cak i ne odgovoriti uopste i da sam u svakom slucaju uz njega. Malo je razmislio, pa je rekao da u sustini i nije los momenat i da bi mi vrlo uskoro sve kazao. Govorio je dugo, a ja sam mu samo povremeno postavljao potpitanja. Sustina je sledeca: bio je zaista sa par devojaka ali mu ti odnosi nisu dali ni emotivno ni poptpuno fizicko zadovoljenje, ali je vec bio spreman na to jer je odavno osetio privlacnost prema muskarcima. Ukratko, vec godinama je, na raznim nivoima, bio svestan da je gay. Nije imao problema u skoli, klubu niti sa prijateljima jer nicim ne pokazuje da je gay, bavi se sportom itd (znam da se radi o predrasudama, ja sam ih na srecu izgubio ili poceo gubiti) i uspesno je maskirao svoju pravu prirodu, imavsi ipak par odnosa, jedan sa vrsnjakom i jedan sa mladicem malo straijim od njega. On sam sve to ne dozivljava kao problem, ali ga brine reakcija poznanika i okoline jer zna kako vecina reaguje na takve stvari. Bio je prilicno siguran da ja necu praviti scene ali me je zamolio da njegovoj majci jos ne kazemo nista. Odgovrio sam mu da ga shvatam i da nema potrebe da kaze bilo sta bilo kome dok se ne oseti sigurnim da to zeli, da je dovoljno zreo da moze podneti eventuale posledice, da ga pravi prijatelji sigurno nece zbog toga ostaviti, a da je ove druge bolje udaljiti sto pre, i naposletku da imam jednog kolegu koji je otvoreno gay i, mada nisam narocito blizak sa njim, imam utisak da mu to niklada nije stvarlo posebne probleme. “Ti si potpuno OK sa tim?” pitao me je, i tad mu je prvi put malo zadrhtao glas. Da bih olabavio tenziju pitao sam “Sa cim?”. On je shvatio, dosao do mene, seo mi u krilo kao detence i zagrlio me. Kad je ustao, pitao sam se da li da ostanem na tome ili da ga pitam i za sadrzaj stranice koje sam video na njegovom lap topu i odlucio “sada ili nikada” te otvorio i tu temu. Ono sto sam cuo me je zaprepastilo zbog zrelosti odgovora, mada je tracak brige ipak ostao. Pitao me je koliko sam puta rekao ili pomislio u ljutnji da bih ubio nekoga ili ucinio nesto lose nekom, sto naravno nikada ne bih mogao uciniti. Klimnuo sam glavom potvrdjujuci da shvatam pitanje, i tad me je pitao koliko sam puta zamisljao da vodim ljubav ili imam sex na nacin koji ne bih sproveo u realnost (jedno od “najgolicljivijih” pitanja koje mi je ikad postavio). Vec kad sam pomislio da mi je sve jasno, da ga sado – mazohizam uzbudjuje mentalno kao i mnogi drugi fetisi koje nije i ne bi probao, rekao je da najveci deo onoga sto sam tamo video ne bi nikada uradio, ali da ga privlaci (citiram) “igra dominacije i podredjenosti” u kojoj i lakse kaznjavanje, takodje samo u smisli erotske igre (on koristi reci “prikladnije” njegovoj generaciji) moze da postoji. Tu sam ga morao prekinuti jer je “lakse kaznjavanje” sirok pojam i tad me je pitao da li znam sta je spanking; mislim da sam bio na ivici suza, sto sam sakrio smehom i potvrdnim klimanjem glave sa rukom na ocima, ne zbog toga sto mi je rekao, nego zbog same cinjenice da tako slobodno prica sa mnom o svemu. Pravio sam se zabrinutost koju sam pomenuo ne postoji i pitao da li je probao i kako zna u koga moze imati poverenja. Celo ovo pismo bi se zavrsilo sa ocetnim izrazom moje najiskrenije zahvalnosti za savete kojima ste me vodili u ovoj situaciji, da nije bilo sledeceg odgovora. Moj sin mi je rekao da su seksualni odnosi koji je imao sa dva decaka bili “super cool”, ali da emotivno nije bio stavrno zainteresovan za njih, da se cuju i vide ponekad ali sada samo kao drugovi. Ono sto mu je nedostajalo kod njih je sto nisu bili spremni za (opet citiram, neke reci se urezu u pamcenje) “nesto vise hard” i sto su bili previse nezreli i mladi, dok njega privlace osobe sa kojima moze “i da razgovara o svemu” (nisam pitao sta “o svemu” zbilja znaci). E sad, koliko god otac moze biti “cool”, kako to moj sin kaze, morao sam uloziti ogroman napor da ne postavim hiljadu zabrinutih pitanja i ne dam milion saveta i da zadrzim hladnokrvnost. Pitao sam ga samo da mi pojasni to. Mislim da je njegova potreba da istrese svu istinu bila isto tako ogromna kao i moja da je saznam, i samo time objasnjavam njegovu hrabrost da mi se potpuno poveri.
Upoznao je ovde jednog muskarca rodom iz Beograda ali koji sada zivi u inostranstvu, u koga se zaljubio “totalno”. Video ga je u jednom kaficu “gay friendly” gde je ovaj sedeo sam i citao Berharda i odmah “izgubio glavu”, toliko da je skupio hrabrost i prisao mu, pitajuci da li smeta ili moze da sedne. “Nepoznati” se nasmesio i rekao da su sva tri mesta slobodna, ali nije pokazivao interesovanje. No, moj sin se nije dao uplasiti i predstavio se rakavsi odmah jednu laz, odnosno da je student i da ima 20 godina (zaista deluje par godina starije, malo zbog visine i razvijenosti, malo zbog naocara), i da je Bernhard jedan od njegovih najdrazih pisaca (druga laz, no ipak ga je citao). Razgovarali su dugo, setali po gradu i dogovorili se da se vide sutradan u pozoristu. Posle tog susreta moj sin je po vlastitim recima “odlepio” i odlucio da ucini sve da zavede (ne upotrebljavam ni ovog puta izraz koji je on upotrebio) tu osobu, sto se i desilo. Sto zbog toga sto se prvi put osecao stvarno zaljubljenim, sto zbog zajednicke naklonosti prema “malo vise hard seksu”, moj sin je zakljucio da se radi o “trentuno tipu njegovog zivota”! Zasto je bitna ova prica? Taj muskarac ima 45 godina i odmah, jos pri prvom susretu, je rekao mom sinu da ima dugogodisnjeg partnera tamo gde zivi. Naravno, u tom momentu nisam mogao ostati miran – moj sin je nedavno napunio 18 godina! – priblizo sam mu se na gotovo preteci nacin (nikada ga nisam udario i ne verujem da sam imao nameru ni tada, ali sam prvi put u toku veceri i ja izgubio glavu) i povisivsi ton pitao sam ga kako se mogao upustiti u tako nesto i slagati svoje godine potpuno nepoznatoj i potencijalno opasnoj osobi. Ali on ima svoj neopisivi nacin da spusti pogled ne pomerajuci glavu kad se oseca krivim, oci su mu se malo zacrvenele i shvatio sam da je bolje da ga pokusam shvatiti nego da ga sudim i osudjujem (samo bih ga udaljio od sebe). Rekao sam mu stalozenije ali odlucno “molim te nastavi”. On je ponavljao da zna da nije trebalo da laze, da krivica nije uopste do tog muskarca, ali da se prvi put u zivotu osecao “totalno zaljubljenim i ispunjenim, fizicki i emotivno”, da mu se cinilo da su se sva njegova mastanja ostvarila u tih nekoliko dana tokom kojih su se vidjali, da je sve bilo “kao u nekom filmu ili romanu”. Pitao sam ga kako se sada oseca u tom pogledu. Rekao je da je i dalje zaljubljen, da je priznao osecanja i tom coveku koji ga je ozbiljno shvatio i rekao mu par stvari koje su, nerado priznajem, i meni zvucale pametno i dolicno, i da ne pati zbog te “nemoguce ljubavi” nego da se oseca divno i da ga i samo secanje ispunjava i cini mu se kao san koji se ostvario. Pricao je gotovo groznicavo trazeci moje razumevanje, molivsi me da se ne ljutim, podvlaceci da i moja sadasnja partnerka ima petnaest godina manje od mene i da bi trebalo da shvatim da razlika u godinama isto tako nije vazna kao ni seksualno opredeljenje, da ne oseca posebnu privlacnost prema muskarcima mnogo starijim od sebe nego da ga je ovaj specifican privukao svojim izgledom i licnoscu, i slicne stari koje je lako prihvatiti u teoriji ali kad se radi o vlastitom detetu treba imati mnogo strpljenja i poverenja da bi se prihvatile i u stvarnosti. Ali, da li sam imao izbora? Sta tu mogu zabrane i slicne stvari? Ne znam da li sam dobro postupio prihvatisvi objasnjenja svog sina, ali zaista ne znam sta sam drugo mogao uciniti. U dubini duse, malo pomalo sam poceo shvatati da je sledio svoje srce i da je spreman prihvatiti posledicu onoga sto je sam iskombinovao upravo kako sam mu oduvek i govorio, odnosno da smo duzni snositi posledice svojih izbora (zaista, i ako vidim odusevljenje u njegovim ocima kada pomene tog muskarca i cesto mi kaze da mu nedostaje, nikada se nije zalio niti pokazao znake slabosti, sta vise, za vse vrem puta bio je odlicnog raspolozenja i jedva je cekao da ode na put i sa prijateljima). Pokazao mi je i fotografiju te osobe, i posto je ono sto sam video bio otprilike tridesetsedmogodisnji muskarac, rekao sam mu da mi pokaze neku skoriju sliku i da ne ublazava pilulu, a on se samo nasmejao i pokazao mi jednu na kojoj su zajedno, ocigledno napravljenu ovog proleca, i taj covek je zaista i na njoj izgledao mnogo mladji. Kasnije, za vreme ponocne vecere, on je imao potrebu da jos prica o svemu, a ja i dalje nisam zeleo nista drugo nego da saznam bas sve. Rekao mi je da se dopisuje sa tim muskarcem, da ovaj ima ogromnu kulturu, govori pet jezika itd, i da mu je obecao da ce se videti kad ponovo dodje u Beograd. Tad sam rekao da u tom slucaju zahtevam apsolutno da upoznam tog muskarca i da ce moj sin morati postovati moju odluku o tome da li ce se vidjati ili ne, te da mu odmah u prvom mailu koji mu posalje mora reci istinu o svojim godinama, zbog obojice. Video sam da je u prvom momentu hteo da protestuje, ali je rekao samo. “OK, to je fer. I vise nego sto zasluzujem”, sa cim sam se nepobitno slozio. Onda je dodao nesto sto me je ponovo uznemirilo, otprilike “Znas, uopste zapravo nisam zabrinut zbog tvog zahteva, jer ce ti se sigurno dopasti, imate mnogo slicnosti… samo sto je on jos bolji frajer od tebe.” Rekao sam mu da sam ja za njega otac, pa i prijatelj na koga uvek moze racunati, ali nikako frajer. Moj sin je sa naivnoscu i nevinoscu koja se valjda uprkos inteligenciji i izvesnoj zrelosti zadrzava u njegovim godinama rekao “pa ja sam se lozio na tebe, a znam i da su neke moje prijateljice”. Valjda je video kakav je to efekat imalo na mene – verovatno sam prebledeo, osetio sam znoj na celu – pa je dodao kao da se moze saliti i sa tim “ma ne brini, to je samo bio moj period Elektrinog kompleksa, proslo je, sad me interesuje samo D. (muskarac iz inostranstva)”. I opet sam se osetio nesigurnim, neadekvatnim ocem. Preuvelicavati tu stvar i dati joj vaznost koju verovatno nema bi moglo biti stetno? Preci preko toga sa lakocom sa kojom je to ucinio moj sin je uputnije? (Prvi put u zivotu nisam bio srecan zbog njegovog interesovanja za klasicnu kulturu koje sam mu ja preneo, mada se bavim sasvim drugom vrstom posla.)
Globalno govoreci, kao sto sam rekao, sada imam gotovo sasvim jasnu sliku, i kada se osecam zabrinutim secam se Vasih reci. Uspeo sam svemu tome i sam dati saljiv ton. Rekao sam sinu da vise ne mozemo zajedno u “lov”, a on je odgovorio “Ma naravno da mozemo, ovako je jos vise cool, nismo konkurencija jedan drugom”! I onda mi je predlozio da odemo zajedno u gay bar. Pitao sam ga sta cu mu ja tamo, ako hoce neka ide sam, sad je bar punoletan, a shvatio sam da je isao i dok nije bio, i hteo dodati “svako u svoj lov” ali sam na srecu shvatio da bi on pogresno razumeo taj saljivi fomenta i nisam ga izgovorio. “Daj M. (i mene i majku zove poi menu) ne budi plasljivac, nece ti tamo niko nista, idemo malo da vidis kako mi lovimo.” Sto jeste jeste, rekoh sebi, on nikad nije odbio moje predloge u pogledu planiranja dana, kod kuce ili na putu, pa sam i to uradio. Mislim da je imalo pozitivan efekat, jer je moj sin cenio moju opustenost (pomogla su i 3-4 piva moram priznati) i “cool reakcije”, ali pre svega jer sam prvi put uspeo zamisliti svog sina u situaciji koja su sam tamo prvi put (osim na filmovima) video, odnosno kako se ljubi sa drugim muskarcem i shvatio, ponovo, milioniti put, da mi je od svega najvaznije da on bude zadovoljan, a da mi nije vazno kako i sa kim. Shvatio sam i da ce u trazenju sebe uciniti greske i naici na prepreke ali da ce ih cesto morati sam razresiti i prevazici i da ne mogu uciniti nista kako bi ih on izbegao.
Zelim dati svu potrebnu podrsku svom sinu jer znam da ovde biti me gay moze izazvati razne probleme, ali isto tako ima stvari koje me gotovo uplase kad ih izgovori i nisam siguran da li treba da reagujem ili da ih privatim kao deo njega i njegovog odrastanja. Zeleo bih da nadje nekoga bar priblizno njegovih godina. Da li treba da ucinim nesto konkretno po pitanju tog D? Da li se u vezu sa “prevazidjenim Elektrinim kompleksom” mogu dovesti neke stvari kao na primer vec pomenute masaze od strane mog sina, njegov izbor sportova kojima se i ja bavim, cinjenica da se oduvek ne skrivamo jedan od drugog kad smog nagi (kao sto to ne cini ni moja supruga, od malih nogu smo ga vodili na nudisticke plaze, na treninge itd)? Da li mogu biti siguran da je kompleks o kome nikada nisam razmisljao dok nisam otkrio sajt na sinovljevom lap topu zaista prevazidjen? Za sada sam nekako uveren da bi svaka promena ponasanja i navika bila kontraproduktivna; da li sam u pravu?
Bio sam preopsiran, znam, ali nemam nikoga sa kim mogu pricati o svemu ovome, bar dok moj sin ne kaze istinu i majci. Lakse izlazem misli pismeno nego pricajuci, i ne verujem da bih odlaskom nekom psihologu uspeo prikazati jasno situaciju i izraziti svoje misli. Uz to ne zelim svaljivati svoje probleme na sina, a voditi ga kod psihologa bi znacilo upravo to, s obzirom da, kao sto ste rekli, on celu situaciju dozivljava bez imalo frustracija.
Unapred zahvalan na eventualnom odgovoru, zahvaljujem Vam jos jednom za ono sto ste za mene vec ucinili i saljem najsrdacnije pozdrave.

Poštovani,

Drago mi je ako sam Vam bio od pomoći. Mislim da ste izašli na kraj sa velikim iskušenjem. Seksualna orijentacija nažalost nije nešto što biramo. Mnogi homoseksualci bi dali sve na svetu da mogu da promene svoju seksualnu orijentaciju, mnogi to i pokušavaju na razne načine. Kako je u našem društvu homoseksualnost snažno stigmatizovana mnogima je veoma teško da prihvate to kod sebe i iz toga mogu proisteći krupni psihološki problemi. Ubedljivo najveći strah svake homoseksualno orijentisane osobe je da neće biti shvaćena i da će biti osuđena i odbačena od strane bližnjih a najpre od roditelja. U tom smislu verujem da ste učinili pravu stvar.

Računajte međutim na to da će vam sada predstojati faza navikavanja i izmirenja sa novim stanjem stvari. Verovatno ćete imati mnogo nedoumica, moraćete se oprostiti od nekih svojih snova i ideala, mučiće Vas osećaj krivice. Što i jesu sasvim normalne reakcije privikavanja i na neki način su i neizbežne. Dobra vest je da će s vremenom najveći deo toga proći.

Kajanje i osećaj krivice su sastavni deo roditeljske uloge i mi ih ne možemo izbeći. Da nije po sredi ova tema, bila bi neka druga.

Zadržali ste dobar odnos sa sinom, pružili ste mu podršku, sačuvali ste njegovo poverenje, kada bude imao problem obratiće Vam se za pomoć, moći ćete da pratite šta se događa sa njim i da ga savetujete. Mislim da je to veliki dobitak.

Verujem da niste imali mnogo izbora i da bi svaki način da se drugačije postavite doneo više štete nego koristi. Verujem da je dobro da upoznate starijeg prijatelja vašega sina. To bi moglo biti samo jedno sentimentalno prijateljstvo. Mladima su potrebne osobe iz sveta odraslih koje nisu roditelji.

Frojd i psihoanaliza su sredinom prošloga veka izašli sa šokantnom ali izgleda istinitom tezom da su deca seksualna bića i da, naročito mališani u ranoj adolescenciji osećaju seksualnu privlačnost prema roditelju suprotnog pola samo što je svest o tome duboko potisnuta zbog snažne incestoidne zabrane. Da proširimo stvar, deca dakle osećaju seksualnu privlačnost prema jednom od roditelja. U jednom trenutku ta privlačnost seli se sa roditelja na druge osobe. Iako nam, opet normalno, incestoidna zabrana otežava da to sebi priznamo i čitavu stvar čini vrlo odbojnom za čuti, izgleda da je po sredi jedan normalan mehanizam. Roditelj je prvi seksualni objekat dečije i rane adolescentne infantilne seksualnosti, veruje psihoanaliza. Zašto neke osobe “odaberu” roditelja suprotnog, a neke istog pola za takav objekat, pitanje je na koje ne znamo odgovor. Vi tu verovatno ništa niste mogli da promenite i verujem da bilo koje vaše drugačije ponašanje ne bi mnogo promenilo po tom pitanju.

Negujte idalje vaš odnos vođeni svojim zdravim razumom i siguran sam da ćete za sve to biti nagrađeni.

S poštovanjem,
Nikola

Postovani Nikola,
evo me, dakle, jos jednom, ovoga puta ne sa konkretnim pitanjima nego sa zahvalnoscu koju Vam zelim ponovo i bezuslovno izraziti. Vase znanje i sposobnost da ga prenesete i upotrebite za dobrobit drugih mi je bilo dragoceno, ne samo za bolje spoznavanje mog sina i njegove sposobnosti da se suoci sa zivotnim problemima nego i za prihvatanje situacije sa svim njenim nijansama koje me jos uvek ponekad zabrinu. No, kad osetim tu uznemirenost, setim se Vasih reci i onoga sto sam u obimnoj literaturi procitao, podstaknut poebno Vasim odgovorima, o mogucim psiholoskim problematikama sa kojima se suocavaju gay osobe u mladosti, o sklonostima ka sado-mazohizmu u njegovim blazim formama, o privlacnosti koju mladi osecaju prema zrelijim osobama pa i prema jednom od roditelja. Sve ono sto sam od Vas cuo i tamo procitao, uz nekakvu pomalo fatalisticku ideju da su cinjenice takve kakve su te da njihov efekat u vecini slucajeva koje nam svakodnevica donosi zavisi vise od toga kako se sa njima neko suoci nego od cinjenica samih, ucinilo je zaista da se opustim do mere koja i mene samog iznenadjuje, i sto je jos vaznije gotovo cudi i mog sina. Mozda nije politically correct, ali sam prihvatio i usvojio i saljiv ton kojim on komentarise sve ono sto sam izneo u prethodnim pismima, pa ga ponekad i zadirkujem, cak pomalo izazivam, postavljam cesce pitanja nego ranije, sve to sa rizultatom da bar kad smo nasamo moze sa totalnom spontanoscu ispoljiti sve strane svoje licnosti, buduci jos nije rekao nista drugima. Svemu je doprineo, moram priznati, i susret sa D, muskarcem u koga je moj sin zaljubljen (bar kako je on sam uveren, ali uostalom postoji li drugo merilo zaljubljenosti nego osecaj direktno zainteresovane osobe?). Video sam D. prvo sa svojim sinom, a onda i nasamo, za vreme njegovog kratkog boravka u Beogradu, i radi se o… pa, prisiljen sam priznati, o izuzetnoj osobi (ne razmisljam mnogo o fizickom izgledu muskaraca, ali i po tom pitanju sigurno ostavlja dobar utisak). Kad mu je moj sin mailom priznao da je lagao u vezi sa godinama, u prvom momentu je bio ljut iz razumljivih razloga, ali moj sin zna kako da “razljuti” osobe. Nacin na koji se ophodio prem mom sinu i prema meni u jednoj tako delikatnoj, za njega sigurno ne mnogo prijatnoj situaciji – po mom misljenju ispoljio je ogromnu hrabrost prihvativsi susret i suocivsi se mirno i inteligentno sa tek punoletnim deckom koji je zaljubljen u njega i dacakovim ocem dve godine mladjim od njega – me je uvrio u njegove humane i intelektualne kvalitete, a pri tome nisam osoba koja bi sebi mogla dopustiti da kritikuje njegovu nevernost partneru. Ima mnogo mladalacke energije, bavi se sportom i – ma kako to “primitivno” sa moje strane moglo zvucati – nema nicega sto bi se podudaralo sa stereotipnom slikom gaj muskarca. Nije, naravno, zaljubljen u mog sina, sto je moj sin od pocetka znao, ali je, kako je sam skoro doslovno rekao kad smo bili nasamo “podlegao kombinaciji njegove mladosti i zrelosti, njegovom duhu i njegovoj obrazovanosti”. Onda je dodao da bi mu bilo zao ne vidjati mog sina, cak i samo u prijateljskom kontekstu, ali da ce prekinuti kontakte uz nekakvo prihvatljivo onjasnjenje ako ja mislim da je to najbolje resenje. Iskreno, bio sam spreman da pitam ima li drugog resenja, ali sam pomislio na svog sina i na moguce patnje koje bih mu naneo, sigurno vece od vec prihvacenog statusa “nemoguce ljubavi”, i odgovorio da su sad obojica punoletni (bocnuvsi ga namerno ali bez zlobe) i da mogu, sta vise moraju da odlucuju sami, zamolivsi ga samo da uvek bude iskren sa mojim sinom, da mu ne daje lazne nade o mogucnosti njihovog definitivnog zblizavanja (veze), znajuci unapred da ne bi ni bio sposoban za tako nesto. Njegov partner, stariji od njega, precutno prihvata povremena neverstva o kojima su i pricali jer D. mrzi neiskrenost u vezi, i tom je izjavom, ne znajuci naravno, on “bocnuo” mene.
Eto, postovani i dragi Nikola, nema zapravo pitanja, ali ako nadjete minut vremena svaki vas komentar bi mi mogao dati podrsku ili mi mozda reci da sam pocinio greske i objasniti koje vrste.
Najsrdacniji pozdravi

Poštovani,

Hvala vam što ste nam se javili da nas obavestite o tome kako se stvari razvijaju, kao i na vašoj otvorenosti da u ovako delikatnoj situaciji čujete ono što sam vam imao reći. Dobio sam puno komentara mojih saradnika, kolega i kolenata koji prate naš forum i svi su oni dirnuti trezvenošću, hrabrošću i pribranošću koju ste pokazali i najpre vašom sposobnošću da zapravo bezuslovnu ljubav koju gajite prema svom sinu dokažete u izazovnim situacijama.

Kao što rekoh verovatno ćete, kada se cela stvar slegne, tek prolaziti kroz neku vrstu adaptacije i smeštanja sa novim stanjem stvari iako ste, verujem kroz ono najgore, a to je početni šok koji može biti obezglavljujuć, već prošli.

Zahvalan sam vam što ste na našem forumu podelili ovu temu jer ima dosta roditelja koji prolaze kroz slična iskušenja i kojima bi vaše iskustvo i stavovi koji su izneti u našoj prepisci takođe mogli biti velika pomoć i podrška.

Ukolko osetite potrebu da budemo sa vama i u vašem daljem rastu i razvoju, drage volje ćemo učiniti ono što je u našoj moći.

S poštovanjem,
Nikola