Poštovanje. Potrebna mi je čvrsta vera, od toga bih krenula. Možda bi me to izbavilo iz stanja u kome se nalazim. Međutim, kako ne uspevam da pomognem sebi, to su zasad samo reči. Problem je u tome što kao da se plašim svega mogućeg, u nekom sam grču, a kao da se iza svega toga krije i tuga. Međutim, ono što ja vidim i osećam je da se vrtim konstantno u krug, saplićem se o nešto nevidljivo i kolikogod pokušavam da promenim stanje, ne uspevam. To je jako frustrirajuće, ali pošto traje sigurno već deceniju i po, sada sam već otupela, ali samo prividno. Imam utisak  kao da sam zarobljena, a posledica toga je to što stagniram. Ono što mi takođe nije jasno jeste šta je to u meni što me konstantno muči i vraća unazad. Da bih bila jasnija, pokušaću da liustrujem jednim banalnim primerom. Recimo da tragam za nečim što bi me ispinilo, za nečim lepim itd. To može biti bilo šta, neka to, recimo, bude drvo. Ugledam u daljini to prelepo drvo o kojem sam sanjala i krenem prema njemu. U početku me je malo strah da krenem, jer šta ako ne uspem da stignem, ali želja da krenem prevagne jer sam predugo u jednom te istom stanju nekakve čežnje za promenom i vapim za promenom. Krenem i osećam entuzijazam, to je nešto novo za mene. Međutim, usput  potajno strahujem od toga da li ću stići do tog drveta , i ne smem sebi da priznam taj strah jer se bojim da me ne obuzme i preplavi. I kolikogod ga ja skrivala, jer ne postoji samo on, postoji i entuzijazam, strah ipak nekako naraste i onda imam dve opcije: ili da se rvem sa njim sve dok ne odustanem, jer mi oduzme energiju ili da odmah odustanem. Otprilike ovako nekako. Bilo je mnogo situacija u mom životu iz kojih sam izlazila izfrustrirana, a još teže mi pada to što znam da sam se oduvek borila. Posećivala sam psihoterapeute, pila antidepresive ..ali neki strah, osećaj krivice i osećaj da stalno grešim ne prolazi. Ono što je ključno u ovoj priči je to da sam često imala osećaj kao da činim neku fatalnu grešku, i taj osećaj ne umem da opšem. U tom trenutku kao da me hvata panika. Nemam one klasične simptome napada panike, nego me obuzima neka panika od straha od pogreške, a pritom uopše ne znam kakva je to greška. Osećaj koji je prati je neka mučnina u grudima i stomaku, liči na tremu, i na neki čvor. Sve ovo za posledicu ima ogromnu neodlučnost koja me muči, čak i kad su najbanalnije stvari u pitanju.
Možda sve ovo što sam napisala zvuči apstraktno, ali nisam želela da pišem o objektivnim okolnostima u svom životu jer ne vredi nabrajati ih, smatram da je važniji ovaj mehanizam, ovaj obrazac koji se uporno održava u meni. A volela bih da mi Vi date Vaše viđenje ovog mog lavirinta jer ja više ne želim da se vrtim u krug, želim da konačno krenem u nekom smeru. Možda bi mi bilo lakše kada bih uspela da razumem kakav je to kamen spoticanja. Hvala.