Sve vreme svoje psihoterapije bila sam fascinirana terapeutom i zaljubljena u terapeuta. On je bio maksimalno profesionalan i samo u par navrata mi se učinilo da gaji neke simpatije prema meni. U medjuvremneu sam se i udala i nastavila sa terapijom bez ikakvih naznaka neprofesionalnog ponašanja. Pre izvesnog vremena terapeut je počeo da prelazi granicu prvo prijateljski što mi je bilo predivno i mnogo značilo.To je trajalo jedno vreme da bi mi ekspilictno i vrlo jasno ponudio vezu. Odbila sam,što je bila najteža životna odluka.To je bio čovek o kom sam sanjala,ali pogrešan trenutak.Nije navaljivao.U jednom momentu se javio i rekao da možemo da nastavimo sa terapijom,opet na vi,opet profesionalno i onda nestao.Nije se više javio ni na jednu poruku. Nikada nisam napisala neprikladnu poruku niti bih niti sam smarala.Napisala sam 3 poruke za 2 godine.Jasno mi je da čovek neće da se javi. Ne osuđujem uopšte.Profesionalne greške mogu da se dogode svima.Nije bilo nikakvih posledica.Ništa se nije dogodilo.Prosto mi mnogo nedostaje neko ko je bio jedna od najvažnijih ličnosti u mom životu ikada. Kako da ja prekinem tu žalost za izgubljenim prijateljem u svojoj glavi? Nikada to ne bih pomenula drugom terapeutu na drugoj terapiji da prošlog ne bih ugrozila.