Ovako, odakle da pocnem… Zaljubila sam se u razvedenog coveka, dosta starijeg od mene, mi smo usli u vezu, tajnu, koja je trajala otprilike 6 meseci. Bilo je dosta svadja, prepreka, i pod pritiskom smo raskinuli… Medjutim, ja nisam mogla da se saberem, svakog sam uporedjivala sa njim, bio mi je idealan, dzentlmen, zelela sam da ponovo osetim takvu paznju, ali to nisam pronalazila ni u kom od mojih vrsnjaka. Dok se nisam opametila i resila da pruzim sansu jednom vrsnjaku, studentu medicine. Razmislila sam, dobar decko, pametan, perspektivan. To su njegovi kvaliteti i to je ono sto mi treba. Na pocetku je bilo lepo. Nisam ga nikada prevarila sa ovim covekom, iako me je on sigurno jednom mesecno zvao, i tad bi me skroz poremetio. Medicinaru sam nalazila samo mane, on nije mogao da prati moj tempo, moje aktivnosti, sex nije bio nesto, pocela je da me gusi njegova povremena ljubomora… I tako smo mi prekinuli. Kada smo prekinuli, osecala sam se kao preporodjena, nista mi nije bilo, nije mi falio uopste. Zvao me je mali milion puta, nije znao sta ce sa sobom, neki put je bio sav nezan prema meni, molio me, drugi put ljut sto sam ja tako hladna. Sada, posle 7 meseci od raskida, videla sam ga na apsolvetskoj veceri sa novom devojkom. Toliko mi je bilo krivo. Ustvari ne krivo, poceo je da mi nedostaje. Placem vec par dana, spavam sa stvarima koje sam dobila od njega. Da mu pustim poruku, znam da ne bi odgovorio… Ne znam sta da radim. Shvatam da sam bila glupa sto sam ga pustila.