asked 11 years ago Postovani,
Imam 24 godine. Dovela sam se u situaciju da ne znam sta da radim u vezi mnogih stvari u mom zivotu, Problem nastaje u komunikaciji sa mojim roditeljima,ustvari sa tatom. Kako nije dozivio ljubav od svojih roditelja, htio je to sve nadoknaditi na svojoj djeci. Ali to sad mene, mladu osobom, koja sutra treba zasnovati svoju porodicu, mnogo gusi.Normalna sam djevojka, koja nije pravila nikad vece probleme. Imam momka 4 godine, koji se ne svidja mom taati,uvijek prigovara za izlaske,kao male tjerao na ucenje, i uvijek su tu u prvom planu bile kritike, nego pohvale.Od mog momka otac je druge vjere, ali sto se tice toga sa tim momkom nikad nisam imala problema, niti me je ikad na nesto nagovarao, cak sta vise bio mi je ogromna podrska.Jos jedna osoba iz prodice je samo protiv toga. Slusajuci druge dovela sam sebe u sl. situaciju: bila sam raskinula sa momkom, ali sad mu se opet vracam, cudno se osjecam,bojim se da ne grijesim, bojim se reakcije svog oca, koji ima zdravstvenih problema, sta god da radim mislim sta ce mi ko reci na to. I ja sa svoje 24 godine i dalje slusam druge, nisam sigurna u divnog momka koji je uvijek bio pored mene. I kako ja da se postavim pred svojim tatom koji ne zeli da shvati da sam odrasla i da se ne moze mjesati u neke moje zivotne odluke. Sutra cu i ja imati svoju djecu i bojacu se za njih, ali ovoliki pritisak necu vrsiti nad njima sigurno.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Poštovana,
Vaš otac izgleda oseća da ga Vi napuštate. U izvesnom smislu ovo i jeste istina. Čini mi se da Vi napuštate odnos dete-roditelj, kako bi ste ga reorganizovali u odnos dve odrsle osobe. Ovaj pokret kod radotelja izaziva mnogo straha, a kad nekih i dosta bola. Vaš otac ima pravo na bol napoštanja koji oseća, a Vi imate pravo da se po svojim stavovima razlkujete od njega. Imate pravo i da grešite i čak ako su vaši stavovi pogrešni, Vi opet imate pravo na njih.
Pozadina bola koji vaš otac oseća, kao i pozadina vaše brige za njega je ljubav. Rekao bih da među vama ima puno ljubavi ali ne i spremnosti na različitost. Ako možete pronaći načine da budete u kontaktu sa svojom ljubavlju pre ocu, da je izrazite i pokažete, istovremeno iskazujući svoju potrebu za nezavisnošću i slobodom (koja opravdano i prirodno postaoji čak i po cenu da niste u pravu), to bi moglo da bude od pomoći.
Ako, međutim vaš otac nema kapacitet da makar delom razume i prihvati vaš rast ka samostalnosti, i ako mu je zbog toga teško, odgovornost za to nije na vama nego na njemu, a bol koji mu sleduje deo je rodteljske uloge i on je po prirodi na njega “pristao” kada je odlučio da bude roditelj. To je važno da respektujete, ali ne po cenu odustajanja od sebe.
S poštovanjm, Nikola