Draga Jelena,

Konkretne situacije, kao i deca međusobno se razlikuju i imaju svoju specifičnost. Stoga ne postoji univerzalni recept za vaspitanje ili postupanje u ovoj ili onoj situaciji. Pošto se kao i deca i roditelji razlikuju, dobro vaspitanje je više stalno traganje za dobrim načinom, osluškivanje, zapažanje i eksperimenitisanje. Zato pozdravljem vašu otvorenost da u tom traganju čujete mišljenja drugih, ali Vas istovramano i upozoravam da ja ne poznajem ni Vas ni vaše dete!

Kažete da se vaša ćerka “nije baš dobro snašla”. Pitao bi vas da li osim ovog pojedinačnog događaja koji ste naveli ima još razloga da tako mislite? Razmislite poznaje li vaše dete neku od dece iz odeljenja od ranije i u kakvom je odnosu sa njima? Ima li dece u odeljenu sa kojima se lepo slaže? Ima li omiljenu drugaricu? Da li uzima učešće u igrama koje se odvijaju u školi, na odmorima, na časovima fizičkog, muzičkog, ili van škole kada je izvedete napolje.., ili se radije igra sama? Šta dete kaže o tome kako se oseća u ovim igrama i odnosima, nevezano sa pomenutim incidentom? Kako se generalno oseća u školi, tj. da li rado ide u školu ili ne? Šta je to što joj se u školi sviđa i raduje je a šta ne? Koja deca je zadirkuju da je tužibaba? – verovatno samo neka.

Ako već niste, postavite svom deteu neka od ovih pitanja. Možete zatražiti od nje da nacrta jednu scenu iz škole i iskoristiti to kao materijal za razgovor. To što se desilo, naime, i to što je dete tužno u vezi sa tim još ne znači da se nije dobro snašlo. Budite oprezni u donošenju generalnih sudova i imajte u vidu da su oni koji se snađu baš po svim pitanjima retki i da će se slične stvari događati. Takođe imajte u vidu da se dečija raspoloženja i mišljenja o drugima brzo menjaju.

Što se konkretne situacije tiče najvažnije je podržati dete da govori o tome i da izrazi kako se oseća. Time je učite važnoj veštini da prepoznaje, uvažava i izražava svoja osećanja. Ako je tužna važno je da joj pokažete da razumete zašto je tužna, ne da je izvlačite odatle (ni jedna emocija nije loša), vać da joj se pridružite razumevanjem. U datoj situaciji gotovo svako dete će izabrati lojalnost učiteljici i to je za svako poštovanje. Tek na kraju je možete pitati da li želi da razume zašto su je neka deca proglasila tužibabom? Podstaknite je da se seti neke situacije kada je nju neko tužio recimo vama a Vi posle bili ljuti na nju. Kako se ona taka osećala? Ako ne ide odustanite.

Imajte u vidu da će je ponekad neka deca zadirkivati ma šta činila ili ne činila, da se to svima dešava, i da je tu naš zadatak samo da pomognemo detetu da se sretne sa svojim osećanjima i da ih uvaži. Ispričajte joj neku sličnu sitaciju iz svog detinjstva.

Što se drugog problema tiče imam malo informacija. Uvek je dobro pokušati razumeti zašto dete čini onako kako ono hoće i da li je baš toliko važno da nas oko tih stvari posluša, jer mi često ne vidimo stvari iz njihove perspektive. Potpuno je nromalo da nas deca u izvesnoj meri ne slušaju i da rade po svom. Ponekad, ali samo ponekad ona tima testiraju naše granice i traže ih. Tamo gde procenite da je zdravo važno da vas posluša i da je benefit koji dobija svojim ponašanjem manje znajačan od dobitaka koje bi imala kada bi poslušala vas, to mesto gde treba postaviti i braniti granicu. Dete će raditi po svom sve dok razlog da postupi drugačije nije jači od njenog raloga. Kada joj pokažete da ste razumeli zašto radi po svom, možete joj reći da Vi to ipak ne dozvoljavate i da će je u buduće snaći kazna. Deca proračunavaju dobitak i gubitak i menjau ponašanje tek kada je gubitak zbog kazne veći od dobitka od neposlušnosti!

Preporučujem knjigu Najdžela Lata “Kako deci postaviti granice i pri tom sačuvati živce”.

S poštovanjem, Nikola