Nedavno sam prekinula drugarstvo od 8 godina za grupom toksicnih drugarica iz srednje skole. Trebalo mi je dosta dugo da shvatim koliko su zapravo lose po mene i da dalje sa njima necu moci. U njihovom drustvu sam se osecala bezvredno, nesigurno, anksiozno i konstantno napeto i pod stresom. Mislila sam da ce mi zivot postati lepsi kada se rastenem od njih, ali zapravo je tezi. Odjednom sam sama, nemam bas mnogo drugarica jer sam u prethodnih godinu dana izgubila kontakt sa dosta ljudi kada sam konacno skupila hrabrost da priznam sebi da me ne cene, da zovu samo kada im nesto treba, da ne zovu jer ih mrzi itd. i da ne zelim vise da budem okruzena laznim ljudima. Nisam introvertna, po prirodi sam druzeljubiva, volim ljude i volim da provodim dane napolju, volim da sve delim i radim sa prijateljima, najsrecnija sam kada sam sa drustvom, zato me sada bukvalno ubija sto vise nego ikada provodim vreme kod kuce sama i to me cini depresivnom. Zelim da uzivam u ovim godinama a ne da ih provodim u samoci. Ne zelim da se vratim starim drugaricama, zelim da sklopim nova poznanstva i drugarstva koja ce biti pozitivna ali ne znam kako ni gde. Imam par drugarica ali tu nema neke bliskosti i povezanosti, ili smo prosto u toj meri razlicite da se sa njima osecam jos usamljenije. Jos uvek nemam posao, nemam decka, ne mogu da se setim nijednog hobija kojim bih pocela da se bavim i upoznam nove ljude- uglavnom sama treniram napolju, vozim bicikl itd. Osecam kao da sam izgubila jedan deo sebe zajedno sa prekidom tog prijateljstva i pocetkom samoce. Izgubila sam samopouzdanje, ambicije i neku energiju. Odjednom mi gomila stvari u zivotu predstavlja problem-strah od buducnosti,brige o novcu, poslu, ljubavi, o cemu pre nisam razmisljala jer sam imala koliko-toliko oslonac i nekoga sa kime sve mogu da podelim. Mislim da se ovaj period nikada nece zavrsiti jer traje vec 6 meseci. Nekako uspem da preguram lose periode ali se uvek vrate i cini mi se da sam iz dana u dan sve usamljenija i zatvorenija.