Poštovana/i,

Ko bi još birao da živi i radi sa takvim bićima kao što su ljudi?! Zaista smo kao vrsta i kao pojedinci puni nedostataka. Ponekad se pitam kako smo uopšte preživeli. Razočaran sam u ljudski rod i stid me je što sam ljudsko biće.

Živim i radim sa ljudima. Sebičnost, egotizam, dvoličnost, pritvornost, slabost karaktera, nesvenost, sklonost izdaji, malodušnost, prenaglašena samouverenost, srebroljublje, pohlepa, zavist, strahovi.., nešto su sa čim se svaki dan susrećem kako kod drugih tako i kod sebe samog.

Moj posao psihoterapeuta, učitelja i upravnika psihoterapijske škole, s druge strane neizostavno je usmeren na ljude. Pored mnogih nedostataka koje kao vrsta i kao pojedinci posedujemo (tu ubrajam i sebe), godinama otkrivam u ljudima i mnogo plemenitosti, ljubavi, dobre volje, lojalnosti, požrtvovanosti, zahvalnosti… Kako barem za sada nisam odlučio da se odselim u divljinu i ostatak života podelim sa vukovima, kako sam odlučio da sudbinu delim sa ljudima, nastojim da budem pošten i samosvestan i da slabosti koje vidim kod drugih prepoznam i u sebi. Godinama treniram sebe da ne sudim olako i dopustim mogućnost da se varam te da svoje sudove proverim u iskustvu, nastojim da u drugima i u sebi prepoznam iskru dobrote, nastojim da poklonim svoje poverenje, svestan svojih strahova i spreman da zbog toga snosim i posledice.

Kao neko ko ima 40 godina, sve više sam spreman da sačekam svoju sudbinu, da dozvolim da mi ljudi urade sve ono što su spremni da mi urade, ma šta to bilo.

Zasada je rezultat takav da idalje želim da ostajem ovde gde sam i da pripadam. Zasad mi se čini da iskušenja kroz koja prolazimo i ja i ljudi oko mene imaju smisla i da daju više dobra nego zla. A šta će biti do kraja, to ne znam.

Srdačno,
Nikola