asked 9 years ago
Postovani, obraćala sam vam se više puta i posle svakog vašeg odgovora osećala sam se mnogo smirenije. Ovaj put naslov je upomoć! Toliko se osećam nemoćno, očajno, grozno. Postavljam sebi pitanje gde sam pogrešila, a ne nalazim odgovor.
Moj mlađi sin je upisao srednju trogodišnju školu-zanat koji je on hteo. Jedva sam to u sebe prihvatila što je trogodišnja škola, on to želi, voli… a onda sada u 2. godini, počinje da radi sa starijim drugom (struže drva, frezeriše, ore…) ima svoj novac, počinje da izostaje iz škole, počinje da puši pa i da u društvu pije…. i tako dolazimo do pravdanja izostanaka, potpunog nezaninimanja za školu.Roditeljski sastanci,razgovori, pokušaji da ne napusti školu na kraju godine… On onda ide u školu ali ne popravlja ocene, vidim da nema nikakvog interesovanja , po ceo dan radi, dolazi umoran kasno. Nema vremena ni za koga sem za svoje društvo, ne mogu da doprem do njega, ne sluša ni mene ni oca. Mislim da je žalosno da na današnje vreme ima samo osnovnu školu, koliko god da je vredan, drukčije je ceo život zarađivati i izdržavati porodicu od fizikalisanja, da li smo mi kao roditelji pogrešili i gde? Kako da razgovaram sa detetom kad me ne čuje? Očajna sam. šta da uradim i da li je već kasno, jer on ne vidi ono što ja vidim?Sad mi je rekao da više neće da ide u školu, kako da pomognem detetu?
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Izvinjavamo se na čekanju. Odgovor će biti postavljen u toku sutrašnjeg dana.
Hvala Vam na razumevanju.
Srdačno,
Ognjen Vukotić
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Ne znam da li i kako možete dopreti do njega i čini mi se, kao i prošli put da je vaš sin, kao što je prirodno da se desi, izašao iz vašeg okilja i želi sam da bude krojač svoje sreće. Verujem da se to ne događa na onaj način na koji bi ste Vi želeli.
Takođe ne znam da li ste i gde pogrešili i takođe ne znam šta bi ste sa tim saznajem sada. Ono što vidim, osećam i razumem je da su se u vama pokrenula mnoga osećanja, zabrnutost, strepnja, strah, kajanje, očaj. Ono što svakako verujem je da možete biti tu za ova raznolika i mnogobrojna osećanja, da ih sebi možete dozvoliti, da možete tražiti načina da ih još potpunije izrazite (pri tome ne mislim da ih izrazite u odnosu sa sinom, već u odnosu sa svojim suprugom, rođacima, prijateljima, ne da bi ste nešto promenili već da bi ste se sa tim osećanjima sreli u očima drugih…). Ta osećanja su prirodna i izražavaju vašu ljubav. Ljubav i bol po prirodi su blizu jedno drugome. Ako se otvorte bolu, verujem da ćete početi da osećate ljubav a onda i veru za svog sina koji je izgleda prestao biti dete.
Srdačno,
Nikola