asked 11 years ago Dobar dan,zamolila bih vas za pomoc.
Imam 18 godina i vec godinama imam tremu.Jos od malena kada sam isla u muzicku skolu pred nastupe imala sam ogromne treme i svaki put sam jedva cekala da se zavrse.Takodje u osnovnoj skoli pred odgovaranja mi nije bilo opusteno.U poslednjih par godina mi se to pogorsava.Za odgovaranja u skoli uzasno imam tremu i desava mi se da se skroz blokiram i ako znam tu oblast i dobijem negativno ocenu zbog toga.Sve vise se povlacim u sebe i sve manje zelim da izlazim i da se druzim sa ljudima.Bude mi neprijatno sa dvoje ljudi da pricam,u tim slucajevima se ucutim i cekam da se razidjemo i da odem kuci.Kada odem u skolu neprijatno mi je da se pozdravim sa ljudima i da pricam sa njima,samo cekam da se zavrsi skola i da odem odatle.Isto tako u sportu,na mecevima se sva ukopam i ne mogu da pokazem kako zaista mogu da igram.Ne znam sta da radim,kako da prebrodim te strahove.Imam zelju da upisem fakultet i ne zelim da mi se to desava da se blokiram na ispitu i da onda ne uspem da ga zavrsim.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Zdravo,
Izgleda da je strah od treme kod tebe polako postao gori nego što je sama trema. 🙂 To nam se često dešava. Ne samo da se nečega plašimo, već počemo da se plašimo i samog tog straha. Tako moramo da se borimo sa dva straha, a to baš nije lako.
Kada neku osobinu prepoznajemo kod sebe od malih nogu, to može da znači da smo mi jednostavno takvi. Ovakva pomiso obično je nerpijatna jer je naš strah od treme postao glavni problem i mi ne želimo da prihvatimo taj deo sebe. Ipak kada se nekako počemo miriti sa tim da je trema sastavni deo života, kad počemo jednostavno živeti i ne obraćati mnogo pažnje na nju, bude nam lakše.
Tolike godine živiš sa tremom. Nastupaš, baviš se sportom, radiš kontrole vežbe i pismene zadetke, odgovaraš, razgovaraš sa prijateljima, bez obzira na tremu. Nekad te poremti više, nekad manje. Ipak u svemu tome, uprkos tremi uspevaš tolike godine.
Elem sada je na redu fakultet. Sama pomisao na nepoznato, novo, veliko, dugotrjno, obimno.., na novo društvo, nove profesore svakome zvuči pomalo zastrašujuće. Mislim da je trema sastvani deo toga svega i znam da čak i najbolji imaju tremu i strahove. Pokušaj dakle na to da gledaš kao na deo tebe i tvog života. Kao na nešto što će u izvesnom obliku i intenziteu verovatno uvek biti tu. Kako si do sada živela sa tim, tako ćeš i od sada. Govorim to ne samo kao psihoterapeut, već i kao ovejani tremaroš, seronja i paziguz. 🙂
Eveo i nekih praktičnih zapažanja i uputstava. Iako me je trema gotovo uvek omela da pokažem ono najbolje od sebe, ipak sam uspeo i na studijama i kasnije. Stotinama puta sam bio izložen pred grupom i svaki put mi je lupalo srce, crveneo bih, jedno vreme sam čak i mucao i bilo bi mi neprijatno. Nastvaljo sam da se izlažem uprkos tome. Mislim da je upravo to važno. Ne povući se sa nerpijatnih mesta, ostai u kontaku pa kao ide da ide.
Trema je u vezi sa viskim očekivanjima koja stavljamo pred sebe. Obično prirodno želimo da se pokažemo u što boljem svetlu. Značjano je, koliko to možemo, spustiti očekivanja. Ako očekujem od sebe samo da uspem da se izložim, izdržim tremu, budem pristuan i pokažem svoj minimum (umesto maksimuma), biće mi lakše. Ipak problem je u vrednosnom sistemu i uverenjima o vlastitoj vrednosti, koje je u adolescenciji krhko pa smo nesigrni.
Jedan od velikih problema sa tramom je što je ona u vezi sa tim kako nas drugu vide, procenjuju i doživljavaju. Tu je važno znati da je druge zapravo savršeno baš briga za nas. Čak i da smo im smešni, vrlo brzo će to zaboraviti i suštinski time ne pridaju nikavu važnost. Obečmo, međutim imaju potrebo da nas podrže, saosećaju sa nama i imaju poštovanja za nas i naše probelme. Ljudi lakoše prihvataju ljude sa problemom, nego uspešne i jake. Pred njima osećaju zavist i pritisak da se dokazuju.
Sve to, međutim nije dovoljno samo znati već nam je potrebo da to i iskusimo, a radi toga je potrebno da sa drugima govorimo o sebi i svojim problemima, kao i da ih pitamo kako nas vide. Upravo ovo je treći način kako možeš pomoći sebi. Mi imao potrebu da artikulišemo ono što osećamo, da izrazimo svoje strahove. Šta je ono čega se zapravo plošiš i šta će se desiti ako stvari krenu po zlu? – to su pitanja koja možeš postaviti sebi sveki put iznova kada pronađeš odgovor. Npr. plaim se javnog nastupa. Zašto? Plašim se da ću ispasti glup? Pa šta s tim, zašto je to strašno? Pa plašim se da neće uvideti kolko mogu, znam, vredim. Pa šta onda, zašto je to problem? Pa neće hteti da me podrže i neće me prihvatiti… Kolko god da su ova intima razmišljanja nerealna, nama je važno da ih izrazimo i artikulišemo. Takođe imao potrebu da dobijemo povratnu informaciju i da čujemo iskustva drugih. Moje iskustvo je da su drugi često imali mnogo bolji utisak o meni, nego što sam ja imao o sebi (recimo o svom javnom nastupu) a da kada nisu imali dobar utisak, čak kada su mi se podsmevali, da to nije bilo stvarno opasno i da mi zbog toga nisu okrenuli leđa.
Dakle, hrabro napred u svet sa sve tremom! Sama po sebi, osim neprijatnosti (a to je satvni deo života) trema ti neće napraviti nikave velike probleme. Pre ćeš ih napraviti sama povlačeći se pred svojom tremom i strahujući od nje. U životu ne uspevaju ni savršeni ni šarmantni i opušteni, ni mnogo pametni nego oni koji ne odustaju lako, uporni.
Želim ti mnogo sreće! Nikola