Poštovana Milena,
Zaista Vam hvala na Vašoj otvorenosti o ovoj temi. Verujem da će Vaš primer spremnosti za rad na sebi poslužiti i drugima koji možda prolaze kroz sličnu situaciju. Izabrao sam da Vam da oba pitanja odgovorim ovde, a vaše drugo pitanje “Posledice loše veze” kopirao bih u ovo, ukoliko se slažete, obzirom da mi se čini da daju celovitiju sliku.
Nepoverenje i povlačenje, prirodna su reakcija naše duše na nasilno probijanje najvećeg poklona koji nekome možemo pokloniti – sebe samog. Silovanje ili pokušaj istog je jedan od najgorih vidova prodiranja naših granica, jer probija našu fizičku kao i psihičku granicu intimnosti. Ovakvo razaranje drugog za sobom može ostaviti samo osećaj bola i praznine u nama. Straha da se isto može ponoviti, straha da ponovo probamo i poklonimo nekome naše poverenje. Zaista, uplašena i krhka duša slomljena težinom isksutva bira da ostane sigurna i sama. Sa druge strane, u našoj je prirodi da nastavimo dalje i pronađemo nekoga ko će nas razumeti, videti i voleti, ali duši je ponekad potrebno više vremena da se isceli nego što mislimo. Dve godine za nju mogu biti samo dva trena, a patnja i njena bol koju ne razumemo ili pokušavamo da uklonimo postaju sve bolniji i jači za nas.  Možda je to razlog Vaše osetljivosti, sada je za Vašu dušu svako probijanje granice pa makar bilo i verbalno, svaki sukob koji zahteva da pokažete sebe i svoju granicu, za Vas sada preplavljujuć. 
Više od svega na svetu bih želeo da se Vaše isksutvo samo zaceli, ali bih lagao ako bih rekao da je to moguće. Možda, nekada i nekako. Ali uz bivanje sa tom temom, uz snažno istrajavanje onoga što iz gledanja u sebe može isplivati. Silovanje sa sobom nosi velike ljudske teme, teme identiteta, snage, krivice, moći, prava na postojanje. Ovo su teme za koje je potrebna hrabrost za suočavanje, ali i koje donose plodonosno procvetavanje naše duše. Ovo su teme za koje možda treba dosta vremena i rada. 
Odlaskom kod psihijatra mogli biste naći sebi utočište u umirivanju isksutva, ali bih voleo da vam skrenem pažnju na opasnost od toga da samo “umirenje” simptoma ne znači nužno i isceljenje. Naše teme ostaju otvorene i pronalaze načine da se vraćaju u životu, kroz njih rastemo i razvijamo se. Pozvao bih Vas da taj razgovor svakako obavite, kao prvi korak ka svom predstojećem putu. Verujem da će Vam psihijatar i sam preporučiti da je možda najbolji način za rad sa ovakvim delikatnim temama psihoterapija i da je odlazak na psihoterapiju uz podršku psihijatrijskim lekovima nekada velika podrška za nas u teškim i mračnim trenucima. 
Verujem da Vam je majka bila veoma značajna podrška u prevazilaženju teškoća sa bivšim dečkom. Roditelji su tu da ostanu uz nas, kao neko na koga uvek možemo računati. Ali ne smemo izgubiti iz vida da su i oni samo ljudi, ponekad snažni i ponekad slabi. Vi ste mladi, prirodno je da Vam majka još uvek predstavlja snažnu podršku, ali možda je ipak došao trenutak kada ćete morati da napravite korak za sebe, pa makar on značio i “okretanje” od majke i njenog saveta. Razmislite da li Vam i za to treba hrabrosti, da li i čega se bojite ako biste sami krenuli kod psihijatra ili potražili neki vid pomoći? Poslušajte svoju dubinu i pozivam Vas da možda ipak sami odlučite o tome kako ćete raditi na sebi, možda je majčina uloga sada samo da bude tu za Vas. 
Srdačno, 
Ognjen Vukotić