Postovani,
Imam problem I nadam se da cete mi makar malo pomoci, bar u razumevanju istog.
Naime, imam 31 godinu I nisam zadovoljan svojim emotivnim zivotom…mislim da nikad nisam ni bio.
Jesam se zaljubljivao, bio uglavnom u vezama ne duzim od 6 meseci, devojke su uglavnom vise davale i pruzale u vezi nego ja, ali nikad nisam bio iskonski srecan.
Uvek sam imao neku rezervu, vodio me racio, ne srce. Devojke u koje sam se najvise zaljubljivao su uglavnom ostajale samo simpatije…kad god bi mi se neka previse priblizila, ja sam “bezao”.
Vazim za “iskusnijeg” ili slobodnijeg kad su veze i vezice u pitanju, imao sam poprilican broj partnerki (bar dosta vise nego vecina mojih prijatelja) ali to me nikad nije usrecivalo…naprotiv.
Znam da su se devojke uglavnom ludo zaljubljivale u mene i da im je bilo lepo, zabavno, romanticno, ali, manje vise, sa svakom se zavrsavalo na slican nacin…tako sto ih ja “smorim” svojim “osecajem za pravdu I ispravljanjem krivih Drina” (to su najcesce reci koje cujem od bivsih devojaka)
Takodje, imam potrebu da svaki raskid bude miran, bez tenzije i agresije (naravno tuzno je za oboje), ali sam uvek insistirao na tome da ne bi trebalo da se mrzimo samo zato sto se ne slazemo ili nismo jedno za drugo. Svaka devojka postuje to, ali je takav raskid mnogo tezi, mislim na proces tugovanja nakon njega.

Isto, sto me nagonilo na razmisljanje je, cinjenica da “najbitnije” devojke s kojima sam bio u vezama su:
dve devojke su deca razvedenih roditelja, devojka koja je odrasla bez oca, dve mladje razvedene zene itd…bojim se da tu postoji neki obrazac…ja ih stalno nesto “spasavam”, glumim heroja, pomazem im kad su nestabilne,slusam, oprastam itd. a nikad ne dobijem nesto zauzvrat(govorim o poverenju i podrsci)?!
Ja sam iz “normalne” porodice, otac,majka, 40god u stabilnom braku, sestra starija od mene 8god, udata, ima sina kog obozavam itd. Sve deluje manje vise idilicno.
Razmisljam, da nije moj odnos sa sestrom zasluzan za moje “promasaje”…nikad nisam bio blizak sa njom, uvek sam jurio i trazio njeno drustvo, ali normalno zbog razlike u godinama, ona mi nije posvecivala previse paznje, niti mi je bila neka podrska, sto me je cinilo nesrecnim. Mada, i danas kad smo oboje odrasli i zreli ljudi, meni fali ta bliskost s njom…poprilicno sam siguran da ona ne zna ni 10% stvari o meni i mom karakteru, mom zivotu uopste, dok ja o njoj znam skoro sve… ona jednostavno ima svoju porodicu i svoje “probleme” i nasa komunikacija se uglavnom vrti oko njenog sina…kad bolje razmislim, vec par godina unazad, ja kod njih idem i najvise zbog njega (on bar kaze da sam mu najbolji ortak kome bezrezervno veruje itd-sad ima 10god).
Poenta je, da se ne bojim samoce, cak i uzivam u njoj (iako se povremeno vidjam s jednom devojkom,neobavezno), ali me brine to sto ne mogu da ostvarim normalnu, uspesnu, progresivnu vezu…zelim da stvaram porodicu, da se skucim, gradim s nekim zajednicku buducnost itd, ali nikako ne mogu da nadjem osobu koja bi me uverila da je ona ta!
Da li i kako mogu da pomognem sebi, da prebrodim ovo, tj da recimo savladam te neke osecaje straha I dopustim sebi da se zaljubim u devojku koja mi se dopada, da prihvatim te neke zenske “mane” i razlicitost u razmisljanju, a najvise, da pokazem svoja osecanja i ostvarim bliskost?!