asked 11 years ago Imam 19 godina,za vreme leta prosle godine,postao sam jako depresivan,par meseci pre toga mi je deda umro od raka,slika njegovog lesa mi nije izlazila iz glave,jos je pred smrt vredjao mog strica i strinu,ja tu nisam bio,to mi je ispricano,a nikad ne bih rekao da on tako nesto moze da uradi…u oktobru sam pokusao da se ubijem,bio sam cetvrta godina srednje AB*,nisam zavrsio skolu,u medjuvremenu sam bio u Palmoticevoj,iskreno,kajem se sto sam tamo uopste i isao,samo sam pio terapiju od koje sam bio uzasno usporen,razgovora sa strucnim licima skoro da nije ni bilo…kad sam izasao,vratio sam se u skolu,koncentracija mi je strasno tada opala i popustio sam u skoli,sto je mene potpuno porazilo i demotivisalo,ubedio sam sebe da su mi lekovi unistili mozak.U toku celokupnog skolovanja sam bio medju najboljim djacima,a i po rezultatima testova kod skolskog psihologa i u Palmoticevoj sam natprosecno inteligentan,a od tada sebe vidim kao apsolutno nesposobnu,mizernu osobu.Potpuno sam izgubio motivaciju,kako za skolovanje,tako i za sve ostalo…Kao mali sam bio prezasticen,puno stvari mi je prikazano kao nesto strasno sto moze da mi nanese bol.U predskolskom i osnovnoj skoli sam se jako lose uklapao,bio sam ismejavan jer sam imao drugacija interesovanja,ja sam nekako na to preterano burno reagovao.Imam strah od novih ljudi i stvari,hvatam se za sigurno i provereno,plasim se da ostanem sam i da me niko nece voleti,plasim se neuspeha,kritike od strane drugih,plasim se da imam svoje misljenje,plasim se da budem drugaciji,tj. da imam sopstveni stil jer ne znam kako ce to da bude prihvaceno,cesto se uspanicim i to vrlo zestoko,najvise i najcesce ako mi se devojka ne javi,u takvim situacijama pocinjem da lomim stvari koje mi prve padnu pod ruku…imam osecaj kao da je u meni neka crna rupa koja me iz dana u dan sve vise usisava…Unapre Vam hvala!
*Administrator je ukolnio naziv škole radi zaštite identiteta korisnika.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Zdravo!
Živeti to znači ponekad prolaziti korz teške krize, iskušenja i teška stanja. Mnogi veoma inteligentni i veoma nadareni ljudi koji su u umetnosti i istroriji ostavili traga, baš zbog svoje senzibilnosti, inteligencije i specifičnosti prolazili su tokom svojih života korz ozbiljne mentalne krize. Neretko su iz njih čak i crpli svoju inspiraciju.
Koliko mogu da razumem, tokom poslednjih godinu dana podneo si veoma teške udarce. Bliski kontekt sa smrću verovatno je pokrenuo neke mentalne procese koji su doveli do pokušaja samoubistva, smeštanja u ustanovu, uzimanja lekova, gubitka godine… Sve to što se izdogađalo uopšte nije malo a sve si nekako ipak uspeo da izdržiš. Čak i kada bi sve procese koji su do svega toga doveli ostavili po strani, sami ovi događaji uzdrmali bi i najstabilniju osobu. Stoga uopšte nije čudo što si izgubio samopouzdanje, što si se demoralisao i što sebi deluješ mizerno. Bio si među najboljima i odjedamput se sve preokrenulo. Ko ne bi izgubio samopozdanje, čiji psihološki aparat bi bez posledica izdržao takvu vratolomiju? Život je udario svom svojom silinom, kako samo ume, a ti si ipak ostao na nogama. Mislim da ćeš kada prođu godine biti ponosan na to kako si sve ovo izdržao.
Sačuvao si sebe i to je zasada najvažnije. Pitanje je naravno šta i kako dalje. E pa sada je važno da daš sebi priliku da predahneš, da daš sebi vremena, da staneš na loptu. U tebi očigledno postoje važni psihološki procesi koji zahtevaju da im se posvetiš. Vreme je da nađeš nove načine da počneš polako da se baviš sobom i svojom dušom. Možda bi najbolje bilo da pronađeš dobrog psihoterapeuta čiji senzibilitet je sličan tvom i da polako počneš da istražuješ sebe i ono što ti se dogodilo. Ovo bi ti omogućilo da više razumeš i voliš sebe te da počeš sa svojom istorijom da se smeštaš na nove načine.
U ovom trenutku i na osnovu onoga što si napisao ja ti ne mogu ništa reći o dubljim procesima koji su u tebi verovatno tinjali i koje je dedina smrt razbuktala. Šta god bih ti reko bilo bi puko nagađanje i ne bi bilo odgovorno s moje strane. Ono što je važno da znaš to je da svi imao takve procese, a to pogotovo važi za inteligentne ljude koji su na neki način izuzetni. Bavljenje sobom može ti pomoći da se konsoliduješ i stekneš velika i važna iskustva. Ta iskustva su već počela krizom koz koju prolaziš i ja verujem da će jednoga dana, kada sve ovo bude iza tebe, upravo ova kriza biti počekat puta iz koga ćeš crpeti iznspiraciju možda za ozbiljno bavljenje umetnošću, za življenje umetsnoti ili bilo čega drugog, čime se već budeš bavio.
U tvojim godinama ja sam takođe prolazio kroz teško krizu, najtežu u mom životu. Razmišljao sam i o samoubistvu i u jednom trenutku bio sam na ivici ponora. To iskustvo mi danas pomaže u radu i danas mi je drago što to nisam učinio.
Želim ti puno sreće!
Srdačno, Nikola
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Hvala Vam na odgovoru.Zaboravio sam da dodam da sam u osnovnoj skoli doziveo neprijatnosti,za koje mislim da su imale uticaja.Npr. na fizickom smo povremeno obavezno morali da se delimo u timove i da igramo fudbal,kosarku…Ja sam inace apsolutni antitalenat za sport,jos sam uzasno smotan.Kad god bih napravio gresku,decaci iz mog tima bi me vredjali,a iz protivnickog bi se smejali.Kad bih radio zadatak iz matematike na tabli,dakle pred odeljenjem,povremeno bi mi neko nesto dobacio,a drugi bi se smejali.Neki put,kad bih nesto pogresio,ili se zbunio (a to svakom moze da se desi),takodje bi se smejali i dobacivali mi.Kad sam dosao u srednju skolu,molio sam se da me ne prozovu da izadjem pred odeljnje,kad bi bilo neko odgovaranje,ja bih umro od straha,kad bi dosao red da odgovaram,seo bih u klupu ispred katedre i trudio bih se da sto tise pricam,kako bi me samo profesor cuo.Jos sam nesto zaboravio u vezi osnovne skole,kad bih povremeno odlazio na rodjendane ono malo ljudi sa kojima sam se druzio,kad bih upoznao druge osobe,posle izvesnog vremena bi poceli da me ismejavaju za nesto.To se toliko cesto desavalo,da ja verujem da svi mogu da me ,procitaju, i da ce se ista neprijatnost ponoviti kad nekog upoznam.Jedina osoba sa kojom sam bio najbliskiji u osnovnoj,moj najbolji drug,bila je jedna moja dalja rodjaka.Kao i ja,i ona se bavi muzikom,trenutno studira solo pevanje.Njoj su se takodje smejali,ona je inace jako otvorena,iskrena i spontana,desavalo se da nekad kaze nesto sto se drugima cinilo ,,ludim,, (u negativnom kontekstu),ali nju je oduvek bilo bas briga sta joj drugi kazu,a ja iz straha nisam smeo da budem ono sto jesam,to je cudan osecaj,kao da sam zaboravio ono sto jesam,jer stalno gledam da budem neko drugi,iz straha,a sto se moje prijateljice tice,Vi cete u bilo koje doba dana videti NJU.
Inace,voleo bih da jednom dodjem kod Vas na razgovor,ja sam citao neke clanke na ovom sajtu,vidim da postoje neke grupe,a i individualno,trening licnog rasta i razvoja,da se i oko toga dogovorimo.
Psihoterapeut Team Staff answered 11 years ago Možeš me slobodno nazvati telefonom pa će mo se dogovoriti o svemu. Nikola