asked 8 years ago Poštovani,
Studentkinja sam druge godine univerziteta u Beogradu. Dolazim iz druge države, iz malog grada. Prva godina je dobro prošla i na fakultetu, a i što se tiče privikavanja na novu sredinu. Živjela sam sa najboljom drugaricom, ali se ona vratila kući i sad živim sama.
Inače sam plašljive prirode, ali mi to nije stvaralo ovakve probleme. Sve je počelo kada sam krenula na kraći put autobusom iz Beograda i pozlilo mi je. Od toga dana nigdje više osim na fakultet, pored kojeg i živim ne idem sama. Osjećam se nesigurno, uznemireno, bojim se da će se ponoviti isto. Takođe se javlja strah od velikog grada i samoće.
Trenutno sam u mome gradu i tih strahova nema, ali kako se primiče dan mog polaska za Beograd sve sam više uznemirena. Bojim se da putujem sama, ne znam kako da odem jer je put dugačak. Strah me da putujem vozom ili autobusom, to mi je predugo, čak i avionom iako je mnogo kraće. Svjesna sam da je to sve iz glave, ali ne mogu da se izborim sa tim. Zbog ovoga sam sve češće uznemirena i osjećam aritmije. I pored toga što obožavam ovo što studiram i što u mojoj državi to nema, došla sam do toga da razmišljam da se vratim, jer ne mogu da živim sa tim strahom i da ne izlazim nigdje iz kuće.Kako da se izborim sa tim?
Hvala unaprijed
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Nekada je teško, a skoro i nemoguće “izboriti” se sa problemima koje nam na ovaj ili onaj način zadaje život ili o kojima nas na ovaj ili onaj način obaveštava naša duša. Paradoksalno, onda kada počnemo da se bavimo smislom onoga što nam se dogadja i onoga što osećamo i kada taj smisao uvidimo i prihvatimo, tada dolazi do promena kojoj težimo.
Stoga se zapitajte jednostavno kako se osećate kada pomislite na samoću? Da li ste često sami? Da li ste ovakve napade panike dobijali i u nekim drugim situacijama? Šta je ono čega se bojite u putu? Sagledajte vaše strahove, vaša iskustva i vaš život celokupno, dajte ovome što se dešava smisao veći od toga da ste imali napad panike.
Samoća jeste nešto što našu dušu može da boli. Ali isto tako samoća može biti lekovita, kada je prihvatimo kao deo našeg života i u njoj pokušamo da nadjemo ono što je našoj duši potrebno. To može da bude vreme za razmišljanje, meditacija, možda čak i spavanje, tugovanje za otišlom drugaricom ili pak za nešto treće. Samoća i tuga su čoveku potrebna isto koliko i druženje. Pokušajte da ponesete tu sigurnost od kuće i načinite je delom sebe. Znajte da niste sami i onda kada fizički vi to jeste. Razmislite ko su vaši prijatelji u Beogradu i na koji način oni mogu da vam pruže sigurnost koju tražite. Pokušajte da održavate kontakt sa porodicom putem interneta, Skajpa ili Vibera, neka vam to bude česta navika.
Život van kuće i porodice, u novom gradu, u vašem slučaju u novoj državi, nije nimalo lak. Razmilsite da li ste uopšte sebi dali dovoljno vremena da tugujete za svojima, za toplim porodičnim osmesima i domom? Ljudi se na novu sredinu ne navikavaju lako, zato dajte sebi vremena, jer je duši to potrebno.
Srdačno,
Ognjen Vukotić