Poštovana Šumska Vilo,

Čitajući vaše pismo razmišljao sam o svojoj veri u emotivne veze i o tome kako se ona teško oporavlja kad god pretrpim emotivni gubitak. S druge stane težina života polako kruni našu snagu i spremnost da se revitalizujemo. S obzirom na gubitak, možda je vašoj duši još uvek potreban odmor i opraštanje od svega onoga što je otišlo, možda od nada i snova, možda od vremena koje je proteklo… Možda smatrate da nemate vremena i da morate da požurite napred. Ali tempo duše često nije u skladu sa tempom koji svesno želimo.

Emotivna vezanost od suštinske je važnosti za naš opstanak od samog početka života. Kako život međutim nosi cepanje emotivnih veza, mi skupljamo u sebi nepoverenje i strah a nekad ih i nasleđujemo od svojih roditelja. Naravno, živimo i biromo se! Nasmejani smo i prijateljski raspoloženi, lepi, trudimo se da vodimo računa o sebi i drugima i sve nam to pomaže da zaboravimo na bol. Kada nas neko iskusvo slomi bol se izliva iz duše. Duša se isprva guši u njemu i panično pokušava da izađe. Nejčešće se međutim predajemo i dopuštamo sebi da budemo svladani i da sve pustimo. Potrebno nam je vreme. Ponekad u procesu žalovanja duša više puta prolazi kroz sve faze iznova i bez reda.

S vremenom pojavlje i se i faza u kojoj polako počinjemo da se ponovo osećamo dobro, kao ponovo rođeni. Nešto se desi u duši i život ponovo počne da pupi u njoj. Iako nikada više nije kao pre, život nadvlada, mir se vrati. Naravno, žalovanje sa vreće u naše živote. Odajemo mu se povremeno ali s druge strane polako ponovo gradimo svoj duševi mir i tražimo smisao svog postojanja, učimo da verujemo i da uživamo u odnosima koje imamo na nove načine, one koji su mogući.

Mislim da je samo deo oporavka vezan za naš volji napor u vezi sa kojim je pitanje kako ponovo verovati. U drugom delu vera se jednostvo javi kao stanje duše kada joj se posvetimo korz osluškovanje, razumevanje i strpljenje. Javi se onoliko koliko je moguće i raste koliko može.

Ka kraju se možda ipak moramo izmiriti sa činjeicom da potpuna emotiva satisfakcija nikad nije postojala i da duša savremenog sveta pati od vlike otuđenosti kojom smo svi pogođeni. Ipak biću slobodan da kažem da se iz vašeg pisma čini da u vašoj duši ima još puno života i energije, a u srednjim godinama imamo još puno vremena da dajemo oblik smislu našeg života, da stvaramo i radujemo se, da se izmirujemo sa sobom i drugima, sa prošlošću i onim što nas čeka.

Možda sve ovo deluje kao traženje puta kroz gustu šumu iz koje puta nema. I najzad, možda je upravo ta šuma naš dom, s onim što u njoj ima i s onim što u njoj nema.

Srdačno, Nikola

Duša jedne ŠUMSKE VILE bi svakako uživala u čudesnoj igri svetlosti kroz lišće drveća i vazduhu punim iskričavosti…
Istina je da bez obzira na razočaranost ,ja u sebi osećam tu bujicu života i u ovom času čeznem da sve to izađe iz mene.Možda mi osujećenost moje životne filozofije ,zapravo i najteže pada .Za nekoga ko je sa osmehom prevazišao operaciju kancera pre četiri godine ,sama sebi u ovom trenutku izgledam smešno , ali kao što rekoste valjda mi je sve to bio okidač.Očito svi imamo svoje granice !
Hvala Vam na odgovoru ,koji je pre svega prijateljski i iskren.
Hvala Vam i što ste me podsetili da zapravo svi svo vreme tragamo za svojom suštinskom potrebom -da smo srećni.
Hvala Vam na osmehu , pa čak i ako nikad ništa ne bude kao pre !
P.S. Zavidim pesnicima jer oni čak daju smisao i slomljenom srcu 🙂