Poštovana,

Sinptomi o kojima govorite zapravo predstvalju posledicu a ne uzroke. Oni predsvalju poziv da pogledate u sebe i potražite razloge koji čine da strahujete za sebe.

Ti uzorci mogu biti u vezi sa načinom života koji vodite, sa vašom osvarenošću ili teškoćama da se ostavrtite na nekim bitnim sferama, od profesionalne preko emocionalne do socijane, mogu biti u vezi sa vašom prošlošću i negativnim iskustvima, mogu biti u vezi sa vašim očekivanjima i željama o vašoj budućnosti.

Bez konteksta, bez poznavanja vas i vašeg života o smislu i načinu prevazilaženja sinptoma o kojima govorite možemo samo nagađati.

Psihoteraija predstvalja prostor u kome možete učiti kako da razumete sebe i ono šta vam se događa, a razumevanje smisla vaših sinptoma na poleđini realnosti vašeg života predstavlja put u njihovo prevazilaženje.

S poštovanjem, Nikola

bila sam kod psihologa, nije mi nesto pomogao,a i nemam finansije za tako nesto. a ja samo zelim da znam da ce ovo proci, da necu misliti o ovome..lakse mi je ovih par dana.. jer mislim na ljepse stvari i trudim se da ne mislim o glupostima..ali nekad se javi taj napad i onda mislim kako cu da poludim, imate li mozda savjet kako da se kontrolisem?

Ja bi voleo da mogu da vam kažem ono što bi ste Vi voleli da čujete, a da to bude odgovoran odgovor iza koga mogu sa stojim. Pokušaje međutim da shvati da ja nisam vidovit i da bi za takav jedan odgovor morao znati mnogo više o vama i vašim stanjima nego što sada znam, pa čak ni tada ne bih mogao nešto da tvrdim sa potpunom sigurnošću.

Dakle sve što vam mogu odgovorno reći je da niste ni prva ni posledanja osoba koja ima ovakve sinptome i da kod mnogih s vremenom i godinama oni prođu, na ovaj ili onaj način.

Ako nemate novca za psihoterapiju savetujem vam da posetite psihijatra kako bi neko mogao da vas prati i eventualno uključi lekove. Postoje lekovi koji verovatno mogu olakšati vaše stanje i sprečiti eventalna pogoršanja.

Ono što možete sami da učinite je da prihvatite da trenutno imate problem i da će vam biti potrebno neko vreme da se oporavite. Dajte sebi vremena i budite strpljivi a za to vreme mislite pozitivno. Ponavljate pozitivne i ohrabujuće izjave ili ih pišite. Na primer: “Verujem da će sve biti u redu, opusti se!”. Možete napraviti spisak svojih. Trudite se da uživate u malim stvarima i da u njima svesno osetite zadovoljstvo. Kupanje u toploj kadi, zalazek sunca, šetanja po jesenjem lišću… Pronađite na interenu vežbe relaksacije i disnja i praktikujte ih. Vežbajte jogu, igrajte, slikajte, odlazite u prirodu, bavite se sportom. Provodite vreme sa prjateljima i ljudima koji vas vole.

Kada se pojave misli i strahovi koji vas opsedaju, pokušajte da radite neke sitne korisne poslove. Sve negativne misli možete zapisati na jednu polovinu papira, a na drugu napišite kontra misli koje su pozitivne. Na primer: “Boim se da ću umreti od heroina.” A onda: “Potpuno sam sigurna da ne želim nikada da probam heroin! Nikada neću probati drogu! Želim da živim i da se osećam dobro!”

Kada vas negativne misli opsednu, takođe jednostavno možete pozvati nekoga i razgovarati o običnim stvarima ili upaliti televiziju, poslušati omiljenu muziku ili pronaći nešto zanimljivo za čitanje… Jednom rečju možete pokušati da preusmerite pažnju na neku drugu stvar.

Želim vam puno sreće! Nikola

potrudicu se sama 🙂 nekako mi se ne koriste ni ljekovi ni slicno.. ovo drugo sto ste naveli je ok, sport mi definitivno treba, tj neka fizicka aktivnost, jer imam toliko slobodnog vremena za razmisljanje, a kako se svega plasim onda me misli bas isprepadaju 🙂 vama hvala puno! pozdrav 🙂

Znam da nije bas praksa, ali da li bi ikako mogla doci do cure koja je objavila ovaj post o strahu od heroina? Imam isti problem, ne pomaze ni psiholog ni moji najblizi, mozda bi mi pomoglo da razgovaram s nekim tko je imao isti problem. I jasno mi je da je proslo 2 godine ali eto, nitko ne razumije a ja sam ocajna.