asked 8 years ago
Postovanje.Dete je sa nepunih 7god.krenulo u prvi razred.Ide u skolu u kojoj nije niko od dece sa kojima je isao u predskolsko.Nema problema sa decom i druzenjem,ali ovde za sada nema povratne reakcije druge dece,jer su oni uglavnom iz istog vrtica i vec se znaju…Naime,problem je njegova vezanost za kucu,nas roditelje,voli rutinu koju ima kod kuce i kada treba da ga ostavim u klupi,krecu suze,strah da niko nece doci po njega,mada se to NIKADA nije desilo i jedna opsta tuga i nesposobnost da obavlja zadatke kako treba..On se posle smiri,ali uciteljica kaze da je nesiguran,spor,da se uspanici kada treba neki zadatak da se uradi ili da nadje knjigu koju treba u torbi,da druga deca urade dok on ne,pa mu ostane to za kod kuce kao domaci itd…Rekla bih da je dosta odgovoran i da se plasi da nece dobro uraditi to sto treba da se uradi..Nismo strogi roditelji,naprotiv mislim da smo prilicno popustljivi,ali ne znam sta da radim.Tesko mi je da gledam da u skolu ide uplasen svaki dan,mada ide tek 4 dan,a ne znam kako da mu pomognem.Molim za savet???
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago
Poštovana ,
Hvala vam što ste podelili sa nama vaša pitanja i nedoumice.
Iz vaših redova primetno je da se vaše dete u kući oseća zaštićeno, prihvaćeno, podržano, što je, naravno, od velikog značaja kako će se snalaziti van kuće i u situacijama koje su pred njim. Moguće je da je polazak u školu izazvao reakciju straha, nesigurnosti, stidljivosti i povlačenja, naročito ako je prvi put odvojen od vas i ako su se druga deca već međusobno povezala ranije a on na neki način za sada stoji po strani.
Važno je razgovarati sa detetom i pokušati njegov doživljaj artikulisati verbalno pošto verujem da je takav doživljaj za njega novo iskustvo i da nije siguran kako bi ga preveo u reči. Polazak u školu jeste na neki način prekretnica i promena za svako dete, odvajanje od porodičnog miljea i stupanje u nezavisnije odnose sa drugom decom, bez podrške roditelja koja je do tada bila na raspolaganju. Na taj način se uči, a u redu je i da se prave greške, o čemu možete otvoreno porazgovarati sa vašim detetom.
Takođe, deca često reaguju i na nesvesne sadržaje i procese kod roditelja. Često je korisno kada roditelj radi i osvešćuje svoje unutrašnje procese i osećanja koji su vezani za situacije u kojima se dete nalazi. Na koji način da pristupim detetu i budem tu za njega, u ovoj situaciji koja je na neki način van mog domena konkretne pomoći? Da li imam dovoljno poverenja da će se snaći i prevazići na svoj kreativan način prepreku na koju je naišao? Osećam se li nemoćno i da li to i kako deluje na naš odnos? Ovo su ipak hipoteze jer nemamo dovoljno informacija o vašem porodičnom polju i odnosima a ukoliko postoji potreba za dubljim istraživanjem neki vid psihoterapije i stručnog savetovanja mogao bi dati dobre rezultate i bolje razumevanje ponašanja deteta, kao i nove kreativne načine adaptacije.
Srdačno,
Bojana Radlović