Hvala vam puno na odgovoru, malo ste mi olaksali….stalno odgadam odlazak psihijatru jer mislim da mogu to sama sa sobom rascistiti, to mi se pocelo dogadati unazad mjesec dana kad mi je muz otisao pa valjda se ne osjecam sigurno i jos sam sklona svasta citati na internetu u nadi da cu se utjesiti, a zapravo se jos vise ukopam…znaci ako sam razumila prvo sto ne trebam je da ne trebam vjerovati tim mislima.

….?

Poštovana,

Pokušajte na njih da ne obraćate pažnju. One su samo daleki odjek stresnih i velikih promena okolnosti kao što može da bude muževljev odlazak, rađanje pa zatim podizanje dece, opšte nezadovoljstvo, pritisak bremena odgovornosti i tako dalje. Počnite se suočavati sa svojim stanjem kroz konkretne korake kako sam vam napisao i biće vam bolje. Odlaganje vam neće biti od pomoći. Možda je potrabno da postepeno uvedete značjne promene u svoj život kao što je nalaženje vremena za sebe i svoje potrebe nezavisno od kuće i porodice. Kod anksioznosti veoma je važno da počnete raditi na dugotrajnoj traumatizaciji kojoj ste, pretpostavljam bili izloženi korz velike životne promene i da počnete reogranizovati svoje siteme podrške. Sistemi podrške mogli bi biti slobosno vreme, lična interesovanja koja nisu vezana za porodicu, prostor i način za razumevanje sebe, samospoznaju i duhovi rast, kontakt sa prirodom, prijateljstva, fizička aktivnost, kreativni protup vaspitanju dece, sve vrste učenja, prisutvo osoba sa kojima možete podeliti obaveze i odgovornost od guvrentante do psihoterapeuta… Razmislite kako se osećate sa ovakvom vrstom postepene reorganizacije, rebalansiranja i ucelovljivanja svoga života. Ovaj pogled u sebe daće vam dodatne informacije o vašem opštem stavu o sebi i svom životu…

Ovo je sada sve što mi možemo učiniti za vas.

S poštovanjem,
Nikola