Poštovana,

Neki od nas jednostavno su stidljiviji od drugih. Stoga je važno da respektujemo svoju specifičnost i radimo na tome da prihvatimo sebe. Ovo tim pre što je stid veoma snažna emocija.

S druge strane kao i kod svake druge preosetljivosti moguće je radom na sebi postići izvesne rezultate. Taj rad može da se odvija u dva pravca. U situacijama koje ste opisali, u društvu, naša nespretnost ili crvenjenje ili ćutanje obično ne izazivaju neku posebnu pažnju. Drugi mnogo manje razmišljau o nama nego što mi to mislimo, pa i kada razmišljau to obično nije ni izdaleka tako opasno kao što se nama može činiti. Ako smo odgovorli nespretno, u najgorem slučaju društvo će se malo nasmetaji, malo će nas zafrkavati, a onda će se razgovor povesti dalje i za pet minuta svi će potpuno zaboraviti šta se dogodilo, jer je to drugima potpuno nebitno. Naprtiv, spetljani ljudi drugima često deluju simpatično jer se pored njih ne osećaju ugroženo, za razliku od onih samouverenih koji često mnogima idu na živce. Pošto je to uglavnom tako na stidljivosti možemo raditi tako što će mo se kontinuirano izlagati situacijama koje u nama izazivaju stidljivost kako bi smo se na njih što bolje navikli. Važno je da tom prilikom pred sebe ne stavimo velika očekivanja. Biti tu i istrpeti malo neprijatnosti sasvim je dovoljno. Kako naša sigurnost raste tako možemo početi da eksperimentišemo i sa drugim oblicima ponašanja.

Ako je za vas previše izlaganje u grupi, onda možete početi sa malim grupama (npr. od troje ljudi) ili sa izlaganjem u individualnim razgovorima. Tom prilikom može biti značajno da čujete šta drugi o vama misle kao i šta bi vaši prijatelji rekli na vaš problem ili na neku od istuacija u kojima ste oseili stid. Veoma je lekovit uvid u to kako nas drugi zaista vide. U sve ove svrhe sjajno može da posluži i psihoterapijska grupa.

Takođe je dobo sebi postaviti pitanje čega se plašim. Kada pronađemo odgovor, pitanje možemo ponoviti. Zašto se plašim toga, šta su moja očekivanja? Na kraju se sve obično svede na nerealna očekivanja kako će drugi o nama steći loše mišljenje i kako će nas odbaciti.

Drugi pravac rada je terapijski i on između ostalog podrzumeva istraživanje klime i događajima u kojima smo rasli i istražuje način na koji je naša stidljivost nastajala. Tu je važan porodični kontekst ali i naše iskustvo sa ranim pripadanjem grupama kao što su obdanište i škola.

Stid u terpiji takođe je česta pojava pa nam terija pruža mogućnost da na ovom stanju radimo direktno kada se pojavi.

S poštovanjem, Nikola