asked 8 years ago Moj stariji sin je postao punoletan. Ide u srednju strucnu skolu koju je on zeleo da upise. U osnovnoj je bio solidan djak, odlican, vrlo dobar. U srednjoj dobar, bez iole truda i ucenja, a prosle godine je imao jednu slabu ocenu. Po prirodi je vrlo tvrdoglav, nekada do krajnih granica da to se pretvori u svadju, viku i vredjanje koje on uopste ne dozivljava kao takvo. Izuzetno je vredan i radan i to mu nista ne pada tesko, preduzimljiv je i samo masta o tome da pocne negde da radi i da zaradi novac. Nije bas emotivan i postao je jos grublji i svadljiviji (strasno se psuje). Ima svoje drustvo a mimo toga svi mu smetaju dosadni su, dave ga… Tako su mu dosadni i roditelji, narocito majka koja stalno prica “filozofira i maltretira ga”, pitanjima gde ide, sta radi, kada ce kuci…On sve ume bolje u sve se razume i sve zna. Izlazi uvece, ostaje do kasno , piju, ne razume strah i brigu, pisanje poruka (na koje uvek odgovori iako ljutito). Za svo ponasanje, njegovo opravdanje je da je punoletan, on to moze, sta mi imamo sa njim (roditelji)? Ne razgovara, ne obazire se na brigu i pokusaje da makar razgovara sa nama. Tako se lose ponasa i u skoli, bezi sa casova, pa je dogurao do 1 iz vladanja, a ja kao roditelj do toga da neznam kako da doprem do njega?
Psihoterapeut Team Staff answered 8 years ago Poštovana,
Neka istraživanja su pokazala da su najnesrećniji ljudi na svetu roditelji čija deca imaju između 15 i 20 godina. Razlog leži u tome što to može biti period velikih previranja, nestabilnosti, stranputica, iskušenja za, sada već doraslu decu, a da roditelji obično ne mogu da im pomognu, jer im deca to više ne dozvoljavaju.
Punoletstvo dakle donosi potrebu i moć mladih ljudi da sada sami kroje svoje živote, da prave greške i da mi, njihovi roditelji više nemamo moć da ih od toga zaštitimo. Tada smo za njih obično već učinili ono što je bilo u našoj moći i sada nam ne preostaje ništa drugo nego da se borimo sa svojim strahovima i tražimo u sebi veru da će oni ipak naći svoj put kroz bespuća ovoga sveta. Padovi i stranputice takođe su deo životnog puta i izgleda da su čoveku veoma potrebni da bi kroz iskušenja učio. Vaš sin u tom pogledu nije posebno različit od svih drugih i kao i drugi moraće da se suoči sa posledicama sopstvenih izbora i da na njima uči.
Samim tim što ima vas, što ima gde da se vrati, što mu nudite jednu bazu koja će mu uvek biti na raspolaganju kada mu bude potrebna, Vi već dajete ono što je do vas, ono što je u vašoj moći i to što mu na taj način dajete nije malo.
S poštovanjem,
Nikola