Zdravo,

Većina tvojih vršnjaka sa sličnim ili istim problemom, odluči da sve sve svoje procese zadrže u sebi i nikada se ne obrate za pomoć. Razlozi su različiti, ali je to najčešće strah od srama. Ovakva odluka je svakako pogubna, jer se može dogoditi da samo “školski” problem,kako će ga neki ljudi (roditelji, psiholozi, profesori, itd.) okarakterisati, preraste na životni problem. Ti si lepo opisao svoje probleme, svestan si ih i želiš pomoć, a to je izuzetno zrelo od tebe. Nastavi da budeš tako svestan sebe i svojih procesa, jer je to jedan od najvažnijih koraka u životu i ličnom rastu i razvoju.

Sećam se svog polaska u srednju školu. Maksimalan strah. Iz osnovne škole sam izašao, potpuno sludjen. Društvo mi nije bio problem, imao sam ga, ali sam imao druge svakave procese koji su me kočili da normalno funkcionišem. Kompleks visine, izbačene zube, naočare, sve u svemu, nisam baš bio model Man’s Health-a. Igrao sam igrice po ceo dan i prekidao svaki sport na koji krenem. Devojke su mi padale na pamet, ali ne kao nešto što se može imati. Bio sam užasno nezadovoljan sobom, a da to nisam ni primetio. Uživao sam u svom društvu i voleo da idem u školu. Ali je to nezdaovoljstvo isijavalo na druge načine. Užasno sam bio nesiguran, živeo u stalnom strahu od napuštanja. Vrlo brzo sam u sebi prouzrokovao stvaranje OCD-a, uvek sam išao istim putem kući, palio uvek ista svetla, imao ritual ulaska u sobu, itd. Kada bi došao trenutak da razgovaram sa nekim novim, ko nije iz mog društva ili odeljenja, u meni bi došlo do potpunog kolapsa. E sada tako “oštećen”, dolazi trenutak da se promeni škola, da udjem u novo odeljenje u kojem nikoga ne znam. Sećam se da sam ušao i video da se većina ljudi već zna iz obližnje osnovne škole, što me je još više potuklo. Već prvog dana, svi su zauzeli mesta, ja sam kasnio, te sam seo u prvi red – još jedan problem. Prva misao koja mi je prošla kroz glavu je: “Brzo će proći ovih četiri godine, nije to toliko strašno, ne moram da se družim ni sa kim.”. Prolazili su dani, ja se stvarno nisam družio ni sa kim iz odeljenja, sem sa dva druga iz drugog odeljenja, koja sam odranije znao. A stanje sam PRIHVATIO takvo kakvo je i ništa nisam imao potrebe da menjam.

Pa sada kada ovo čitam, ne deluje baš ohrabrujuće, zar ne? Ali zašto sam napisao PRIHVATIO? Pa, vidiš, dogodilo se nešto što sam shvatio tek pre par dana, na psihoterapiji sa svojim mentorom, dogodila se paradoksalna promena (http://psiho.slavisa.us/psihoterapija/getalt-pristup/185-paradoksalna-teorija-promene.html). Tek kada ništa nisam menjao, kada sam prihvatio da me u odeljenju čudno gledaju, tada sam zapravo i počeo da pričam sa ljudima. To se dogodilo za manje od 3-4 meseca od početka škole. Onda sam počeo da se menjam. Da postajem sigurniji, da budem opušteniji, čak šta više, bio sam omiljen u svom odeljenju.

Ispričao sam ti ovu priču da bi mogao da imaš primer nekoga ko je prošao kroz slične procese kroz koje prolaziš i ti. Želim da te podržim, da probudiš sebe.

Okruženje nikada neće biti dobro prema nama ukoliko uvidi da smo slabi. Pogotovo ne “alfe”, muškarci sa većim statusom u školi. Dolaziće do zadirkivanja, podsmevanja, itd. To je nešto što je neizbežno. Naravno, ne možeš menjati svet oko sebe, ali možeš menjati sebe u svetu. Promenu nikako ne pokušavaj da forsiraš niti da je osećaš, samo se opusti. Zauzmi stav “zaj*bi, i ovo će proći”. Prihvati sebe, ali i prihvati svoje probleme i nemoj se bojati da ideš protiv njih. Ako si loš iz fizičkog, neće ti pomoći da sediš kući i patiš što si loš, ali teretana hoće.

Pokušaj i da se oslobodiš negativinih misli, kako ne bi dolazilo do samoispunjavajućeg proročanstva – ono što misliš, to se i dogodi.

Razmisli o stvarima koje ti znaš, koje možeš da ponudiš drugoj deci, šta su tvoje strasti, tvoji hobiji, ko si zapravo ti? Vodi dnevnik, to pomaže u oživljavanju samog sebe.

Biću iskren, veću apsurdnost od promene škole, nisam u životu čuo. Bežanjem od problema, nećeš postići ništa. Razmisli kojom bi se magijom ti promenio u drugoj školi? Stanje bi možda i bilo gore, jer ponovo menjaš poznato okruženje, što znači da ulaziš u odeljenje koje je već formirano. Ovo svakako može da ima svoje vrline jer te ljudi ne znaju pa se možeš pokazati sigurnijim i drugačijim nego što si to učinio u ovom. Ali razmisli da li bi dobio to “iznenadno” samopouzdanje, bežanjem?

Razgovaraj sa svojima o problemu, nemoj da dozvoliš da jedina pomoć bude ovaj online post, kada možeš toliko toga da postigneš. Ovde ti može pomoći psihoterapija. Razgovaraj sa svojima iskreno, reci im kako se osećaš, nemoj da se bojiš nekoga ko bi trebao najbolje da te poznaje.

Isto tako, nemoj da se bojiš da zauzmeš svoju poziciu protiv tih školskih siledžija. Ja na primer, nikada nisam dozvolio da me zajebavaju i uvek sam mogao da pokažem zube ako je to bilo potrebno (sećam se, da sam se na celoj petrovaradinskoj tvrdjavi, “nabado” u živac, sa jednim od najvećih školskih šmekera, sa kojim sam se kasnije te godine združio). Upravo to je ta paradoksalna promena, ljudi osete tu energiju i takve “siledžije”, neće želeti da te “smaraju”, ako im pokažeš da ćeš vratiti ili sve njihove reči okrenuti na šalu.

Imaš 16. godina i ceo život je pred tobom, nemoj da žuriš nigde i počni da prihvataš sebe uz stalnu vežbu i guranje sebe iz komfor zone. Ako se plašiš razgovora sa ljudima, nateraj sebe da razgovaraš sa ljudima, ako se plašiš oca, reci mu to, ako se plašiš fizičkog, vežbaj.

Pozdrav,
Ognjen