Poštovani,

To je stvar ličnog izbora. Ja je veoma retko pijem, jer iste sadržaje i efekte, u zdravijim oblicima, dobijam iz čaja.

Pozdrav,
Ognjen

Shvatam, pitam zbog toga sto sam procitao na jednom sajtu da mi koji se borimo sa anksioznoscu trebamo izbjegavati kofein, koliko sam shvatio i on doprinosi razvoju iste. pa sad, i kafa i zeleni/crni caj sadrze kofein, kontam da bih nesto od ovoga trebao izbaciti, pa neka to bude kafa. 🙂

Poštovani,

Želeo bih da dodam, nešto što mi je promaklo, a što je od velike važnosti za osobe koje žive kako sa socijalnom anksioznošću, tako i sa ankisoznošću uopšte. Takodje Želim da se zahvalim mentoru i kolegi, Nikoli Krstiću, koji je odvojio vreme da mi skrene pažnju na to. Svakako je jedan od bitnih aspekata rasta i razvoja ličnosti, prihvatanje grešaka i kritika, ne lično, ne kao napad, već kao pomoć.

Malo je verovatno, zapravo skoro i nemoguće, pobediti anksioznost. Ona je sastavni deo života i javlja se (kod ljudi koji od nje generalno ne pate), sa vremena na vreme. Onda dakle nije stalna, ali je opšte prisutna i česta. Možda Vam, sledeća rečenica bude čudna, ali ona je na neki način i potrebna.

Šta je zapravo anksioznost?

Ona je tu da nas zaštiti. Instiktivna je i primitivna, upravo nam zbog toga toliko i smeta. Možda zvuči smešno reći da je ona potrebna i da nam pomaže, jer sasvim dobro znate, koliko je neprijatna i ograničavajuća. Ona je zapravo to da nam ne dozvoli da se izlažemo situacijama koje su našoj animalnoj prirodi čudne, opasne, nepoznate.

Ako uzmemo za primer socijalnu anksioznost – šta bi bila njena osnova?

Čovek je društveno biće. Kao što i sami znate, šimpanze, naši najbliži životnjiski preci, žive u čoporima. Ukoliko se dogodi da jedan od članova iz bilo kog razloga (prilazak alfinoj ženki, pokušaj dominacije nad čoporom, itd.) bude izbače iz istog, sasvim je sigurno da je to potpisana smrtna kazna. Sama šimpanza u divljini, neće imati velike šanse u borbi protiv drugih zveri, a isto tako, njegovo potomstvo će najverovatnije biti zauvek ugašeno. Pristup drugom čoporu, biće skoro nemoguć, a jedina stvar koja mu se može dogoditi sa drugim, nepoznatim čoporom, je da im upadne na teritoriju i bude zbog toga ubijen. Dakle u osnovi ove cele priče, najstrašnije je biti – ODBAČEN. Odbačen od društva znači smrt. Ovaj instiktivni strah, deo je naše kolektivne svesti, ima ga svaka osoba i ima ga svaka životinja kojoj je u prirodi da bude deo čopora.

Moderan čovek se relativno brzo stvorio, a potom je nastavio brzo da stvara nove stvari. U modernom društvu se konstantno dešavaju promene. Da li je realno da naš um ima toliku brzinu adaptacije na to – pa i nije baš. Jedinom delom mi smo i dalje samo šimpanze u betonskoj džungli, prestrašene od silne brzine, buke, notifikacija, obaveza, informacija. Na sve to, imamo i više kognitivne sposobnosti, te kada dodamo našu mogućnost da razmišljamo o budućim dogadjajima, mogućim ishodima i rezultatima – tu dobijamo sasvim plodno zemljište za razvoj anksioznosti.

Dakle, anskioznost nije bolest. Ona je prirodan odgovor još nedovoljno adaptiranog organizma (veliko je pitanje da li će se ikada i adaptirati). Samim tim anksiozni ljudi nisu bolesni (sem ako anksioznost nije nuspojava nekog većeg problema), već su samo zaboravili na sebe.

Šta podrazumevam pod zaboraviti sebe?

Našem umu i našoj psihi, potrebno je negovanje. Kao što negujete telo, kupate ga u mirišljavim uljima, odlazite na masažu, isto tako potrebno je “masirati” svoj um. U današnjem društvu, sasvim je lako zaboraviti sebe. Okrenuti se poslu, zadacima, drugim ljudima, devojkama, a da se ni ujednom trenutku ne zapitamo kako nam je? ; da li nam nešto treba? ; zašto se osećamo onako kako se osećamo?

OKrenuti smo previše spoljašnjosti, a zaboravljamo da imamo dušu koja pati. Tražeći instant odgovore, misleći da sve možemo osvojiti, pobediti, našu dušu vodi još većoj patnji, patnji za realnošću. To je ona realnost koju možete videti kod životinja. Kada je umorna, ona spava. Kada je besna, ona reži. Baš sam juče razgovarao sa veterinarom koji mi leči psa. Rekao mi je: “Obrati pažnju na bolesnu životinju. Ona bolest preleži. Nemoj ga cimati da izlazi, ako to ne želi. Zato većina njih i ozdravi za menje od nedelju dana. A čovek? Bio bolestan ili ne, on juri da stigne, da uradi, da završi, da ne propusti.”

I tu je potpuno bio u pravu.

Svakako možete reći da je smešno uporedjivati čoveka i životinje. Ali zapravo nije. Svi smo nastali od iste istvari. Psihologija je u suštini veoma slična.

Dakle šta bi onda bilo “rešenje”?

Pa zapravo, rešenja nema. Medjutim postoji uživanje u traganju za rešenjem, odnosno uživanje u putu, u procesu. Zahtevati da se iskoreni ankioznost je zapravo potpuna besmislica, podjednako je aspurdna kao što bi bila potreba da se iskoreni disanje. Kakav bi bio smisao, tolikog hladnog samopouzdanja?

Realno je, zapravo, da je prihvatimo. Da je analiziramo, da se stalno pitamo – zašto?

Zašto sam sada anksiozan, da li je realano to što mislim?
Zašto mi je bitno da me ovi ljudi ne odbace?
Zašto mi je bitno da me ova devojka prihvati?
Zašto sam sada ljut?
Zašto sma sada tužan?

Analizom sebe, svojih procesa, dolazimo do velikih otrkića. Do onih, do kojih se ne može doći jednostavnim površnim sagledavanjem činjenica, jer kod modernog čoveka činjenica ima mnogo. Trebalo bi da zastanemo i pokušamo da osetimo. Da zapravo osetimo tu dubinu koja nas muči. Naravno, ne samo da je potrebno tu dubinu, te emocije osetetiti i kada smo srećni, to je NUŽNO, za jedan zdrav život. Često se zaboraimo, prepustimo sreći, da uopšte ne obratimo pažnju da bi i nju trebalo negovati jer “ona je sreća, sama po sebi, zašto bismo to radili?” Pa radi učvršćivanja tih emocija, pozitivnih informacija koje prolaze našim telesnim kanalima. Upravo učvršćivanje njih, nam u životu dalje pomaže da ih se, u teškim trenucima, prisetimo, da nam daju snagu.

Zapisivanje naših pozitivnih i negativnih misli, je fantastičan način za sticanje kontrole nad sobom. One tada više nisu apstrakne, one su tu i na njima se može raditi.

Dakle, posotje psiholozi, koučevi i ostali ljudi, koji će zastupati stanovište da je anksioznost nešto što se može pobediti. To govore, da bi uzeli pare. Najlakše se pare uzimaju od čoveka koji pati. Nudeći mu pomoć koja više ne postoji, oni takvom čoveku daju običnu vodu, pod nazivom “Lek protiv raka”. Čuvajte se ovakvih ljudi i informacija koje nude.

Ne možemo znati ništa sa sigurnošću. To je osnova anksioznosti. Život je nepredvidiv, često nepošten. Ali takav je. Svet ne možemo menjati prema našim prohtevima, ali možemo menjati naš pristup njegovim. Nikada ne možeš da znaš da li će te devojka, koja sedi na klupi i čita knjigu u parku, odbiti ili možda postati buduća žena.Neizvesnot je tu. Strah je svakako tu. Uvek će i biti tu. Ono što mi možemo jeste da ga umirimo. Kontrolisati je snažna reč, koja opet daje čoveku neku veliku nepotrebnu sliku o moći. Zato sam izabrao “umiriti”.

Samoispitivanjem, sagledavanjem, disanjem, prihvatanjem, stavljanjem stvari na jedan lagan nivo, postajemo u mogućnosti da svoj um umirimo u ovoj celoj gunguli informacija i brzine i budemo samo još jedan od retkih koji to uspeju.

Anksioznost za Vas sigurno nešto znači, to je Vaš poseban proces. Zapitajte se šta ona kod Vas predstavlja? Kako bi Vaš život izgledao bez nje? Da li ste zadovoljni slikom koju vidite? Koliko ste spremni da se predate i prihvatite je kao svoj deo?

Svakako ovo je samo mali broj pitanja. Vrlo je verovatno da će Vam se samostalno javljati brojna pitanja kada započenete samoispitivanje.

I potrebno je da imate strpljenja. Nemojte ići protiv sebe. Ali nemojte ni zabušavati. Sada ovo možda zvuči kliše, ali nadjite sredinu. Shvatite da nikada nije kasno i da Vi imate vremena da dostignete neke cilj, ali ne i kraj. Sebe stalno treba predstavljati kao nedovršen projekat, jer samo ćete tako biti otvoreni za konstantan rast i razvoj.

Ja svoju anksioznost nisam pobedio. Ona je tu. Šta više, evo dok pišem, prisutna je. Medjutim, shvatam da je tu. Prihvatam je kao deo ovog trenutka i paradoksalno, ona će tada sama od sebe i proći.

Obogadjujte sebe stalno. Rešenja trajnog i fiksnog nema, kao što nema ni toga kraja. Šta bi zapravo za Vas bio kraj? Kako posmatrate tu “borbu” sa anksioznošću?

Svakako, ovim postom ne osporavam ni jednu činjenicu iznešenu u prethodnim. Jednostavno dodajem informacije. Rad i akcija je nešto je nužno da bi se nešto postiglo, ali samo to može biti izuzetno pogubno za um. Nije nam cilj da od sebe napravimo nespontane, rigidne, mašine, jer nam postojanje naše duše govori da to upravo nismo. Dakle, okretanje na svoje uspehe (i neuspehe), samosagledavanje istih, čestitanje sebi, analiziranje sebe, unošenje spokoja i mira život, od podjednake je važnosti takodje.

Dakle umesto “borbe”, pokušajte da nastavite da jednostavno “živite” po izmenjenim pravilima, sa izmenjenim pogledom na svet i na sebe samog. Tako će Vaš put zapravo biti odmor, a ne ratovanje sa apstraktnim, snažnim, a zapravo besmrtnim aždajama.

Pozdrav,
Ognjen

Imaš kafu od mene 😀

Svjestan sam ja da ove strahove ne mogu u potpunosti iskorjeniti ali u odredjenim situacijama koje bi Vama ili nekom drugom djelovale sasvim normalne ja osjetim abnormalan strah. Npr. polažem ispit, prije nego dođem na red na ja se uporno pitam ‘šta ako dobijem pitanje koje slabije znam pa ne položim, šta ako dobijem 6, šta ako ovo, šta ako ono’ znači od situacija koje se još ni dogodile nisu ja pravim buku. Ili, sjedim sa društvom, razgovaramo o nekoj temi i meni blam postaviti neko pitanje jer kontam ispšću glup. E taj strah ja želim da prevazidjem.
Baš kao što ste i sami rekli, jedini način da se to iskontroliše nije da se pobjedi anskioznost jer je to nemoguće ali naučiti kontrolisati se u tim situacijama, prije svega kontrolisati te negativne misli koje nam i izazivaju takve osjećaje i strahove a u tome su mi zasad od pomoći one seanse sa bloga koji sam pomenuo u prvom komentaru i knjiga koju trenutno čitam a koja takodje sadrži vježbe koje će nam olakšati ovaj proces.