asked 9 years ago
Petogodisnja devojcica koja je kasno progovorila (sa tri godine) ali dostigla svoje vrsnjake po testovima inteligencije, se lepo uklopila u vrticku grupu. Druzi se sa ostalom decom, ima najbolju drugaricu, ukljucuje se u grupne igre i lepo komunicira sa vaspitacicama kad direktno pricaju samo sa njom. Problem je sto ona ne shvata naredbe date grupi dece u kojoj je i ona, kao da ih ne razume, ne cuje ili misli da se ne odnose na nju tako da se njoj sve mora zasebno ponoviti (da napomenem da joj sluh nije ostecen, bili smo kod ORL). Npr kad vaspitacice kazu deci da izadju na dvoriste, njoj moraju posebno reci i sl. Kada se u grupi od nje trazi da odgovori na neko pitanje, ona se povuce i spusti glavu. Da napomenem da su vaspitacice divne i da ne trpi nasilje od strane druge dece. Kod kuce i pred nepoznatim ljudima nije stidljiva, ali je dosta osetljiva i na najmanje kritike. Cesto ocekuje pohvalu za sve sto uradi. Inace je mirnije dete. Da li je u pitanju njeno samopouzdanje ili samo karakter i kako da joj pomognem?
Hvala unapred na odgovoru.
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Najpre želim da pohvalim vaše celovito sagledavanje situacije i trezven, zdrav pogled na stvari. Stiče se utisak da tete dobro poznajete i osećate, da se deteom bavite i da ste prisutni za njega.
Deca, kao i odrasli imaju i svoj temperament i karakter i svoje preferencije. Nije neobično i da svoj tihi protest izražavaju tako što idu linijom manjeg otpora. Povučena deca, na primer, obično više vome da se igraju unutra nego napolju. To što “ne čuje” vaspitačice može da znači da je to njen način da kaže: “Radije bih ostala unutra.” Ne odgovaranje na njihova pitanja upućena njoj u grupi mogu biti njen način da kaže: “Ne želim da odgovorim na pitanje sada kada svi gledaju u mene.” Važno je da prepoznamo šta nam dete poručuje nekim ponašanjem i da to artikulišemo rečima. Na primer:”Čini mi se da bi se radije igrala u kući. Ipak, sada ćemo izaći napolje. U kući ćeš moći da nastviš da se igraš celo poslepodne.”
Na osnovu onoga što ste izneli meni ovo ne izgleda kao značajan probelm. Važno je da uviđemo i poštujemo preferencije svoga deteta, što svako ne znači da ćemo uvak ili često podilazti njegovim sklonostima. Postoje situacije kada je moguće izaći im u sustret i kada nije i deca se na to dosta dobro adaptiraju, ako rodietlji ne pokušavaju sa beskrjnim ubeđivanjima, nego pokazuju nežnu odlučnost.
Kako bi ste je podržali u njenom samopouzdanju, učestvujte u njenim igrama onako kako ona to voli. Igra lutkama je možda dobar način. Posećujte pozorišta za decu, odigravajte posle sekvence, smjte se… Ide proleće pa nastojte da što više vremena provedete napolju. Preporčljive su igre peskom kao i sve igre koje uključuju taktilnu komponetu: pesak, zemlja, prašina, plastelin, testo. Igre vodom i loptom takođe mogu biti podsticajne. Možda možete razmišljati o baletu, nekom sportu ili sličnim radionicama kako bi istražili i dali šansu i drugim skolnostima koje možda čuče skrivene. Dete koje se dobro i sigurno oseća u svom telu i ima poverenja u svoje fizičke veštine i sposobnosti je sigurno i samopoudano dete. Tobogani, sprave za pentranje i slično su tu veoma dobro došli.
Imajte poverenja u idaju da svako dete ima svoje načine i svoje puteve razvoja. Na nama je da nudimo druge, ali i da poštujemo prirodu svoga deteta.
S poštovanjem,
Nikola