asked 10 years ago Veoma sam emotivna osoba i svaka sitnica me pogađa,želim da uvek ljudi imaju lepo mišljenje o meni i kada čujem da je neko nešto loše ili ružno prokomentarisao i da je to vezano za mene odmah se uznemirim.Jasno mi je da me ne mogu svi voleti i da se svima ne mogu dopadati kao osoba,ali bih volela da me i pored toga ne komentarišu .I to je uglavnom tako,ali postoji devojka u mom odeljenju koja stalno komentariše ružno o meni,a sa druge strane je ok samnom.To je bivša najbolja drugarica moje najbolje i drugarice i mislim da tu postoji mala doza ljubomore sa njene strane,ali za taj prekid njihovog prijateljstva je sama kriva.Kako god.Moj glavni problem je zapravo u tome što kad god čujem da je neko nešto loše prokomentarisao uznemirim se,povučem u sebe i često zaplačem i umesto da prihvatim to i kažem sebi:,,ma briga,znam da sam u svakom slučaju bolja od nje” ja počnem da se pitam da li je problem u meni? Iako znam da nije jer za tu devojku je vezana gomila ružnih komentara,i svi znaju koliko je sklona lažima,ogovaranju i koliko je u stvari nezrela i razmažena.Volela bih da nekako imam više samopouzdanja u takvim situacijama i da psihički ne tonem kada se to desi,već da uzdignute glave podnesem sve to i kažem samo :,,ma baš me briga”.I ja to mogu da uradim pred ostalima ali kada ostanem sama neprekidno razmišljam o tome.Da li je to normalno,i kako da se oslobodim toga i dobijem više samopouzdanja? Hvala unapred! 🙂
Psihoterapeut Team Staff answered 10 years ago Zdravo!
Sasvim je prirodno i normalno da smo zainteresovani šta drugi milse o nama. Naročito kada smo po prirodi osetljiviji, mladi, ranjivi i još ne sasvim formirani.
Ima mnogo načina da se sa tim radi. Jedan od njih je da istražimo šta je to čega se zapravo plšimo. Na primer, plašim se podsmeha. Zašto? Zato što mislim da će ružno misliti o meni. Čega se tu plašim? Plašim se da će me izbegavati i da će me na kraju odbaciti. Zašto? Plašim se da ću ostai sam, da će me oni do kojih mi je stalo napustiti. Da li je takav scenario zaista realan. Verovatno nije ako su ljudi koje sam odabrao vredni moga prijateljstva i ako osećam da smo zaista povezani.
Drtugi način je da razgovoram sa onima kojima verujem i čujem šta oni misle o tome. Njihovi komnetari mogu mi pomoći da bolje vidim sebe i da vidim kako me drugi zapravo vide.
Treći i možda najvažniji način je da razvijam sebe. Ako sam u životu uspeo da pronađem ono što me interesuje, ako se bavim onim što me ispunjava, ako sam posvećen svom napredku, onda sam postajem sve stabilniji jer me to moje interesovanje, ta moja pasija drži. Sport, muzika, gluma, ples, popularna psihologija, moda, crtanje, slikanje, društveni rad, čitanje, pisanje neke su od mnogoborjnih stvari koje mogu poslužiti u tu svrhu. Kada je čovek predan radu na sbi na bilo kom polju to mu pomaže da oseti sebe i samim tim stekne veće samopouzdanje.
Četvrti način je da zaposlimo sebe. Ako svoj rad možemo s nekim da udružimo, onda je još bolje. U društvu je sve lepše i lakše. Rad krepi dušu i čini da se osetimo vrednim. Savlja našu izdržljivost na iskušanje i tome jača našu volju. Uopšte nije toliko bitno šta radimo i da li je u pitanju intelektualni ili fizički posao. Svako rad je, ako nije preteran, lekovit i garantovano podiže samopouzdanje.
Želim ti puno reće.
Nikola