Poštovana,

Izvinjavamo se na kašnjenu i od srca se zahvaljujemo na pohvalama i podršci.

Postavili ste veoma duboka, važna, komleksna i interesantna pitanje. Kao i kod mnogih drugih pitanja te vrsta, međutim, nema jednog tačnog odgovora. Mi sami, naši životi i iskustva, te situacije kroz koje prolazimo imaju svoju specifičnost tako da je jedini pravi odgovor na vaša pitanja taj da je važno da ih korz svoj život ponovo postavljamo u raznim kontekstima i ponovo tragamo za odgovorima kroz rad na sebi.

Ali evo da probam da kažem nešto više. Pođimo od poslednjeg. Od dece ali i od odraslih očekujese da “na slepo” poslušaju racionalne razloge zato što mi precenujemo snagu uticaja racionalnosti i kognicije na nas. Na primer ima mnogo alkoholičara koji su svesni da njihove navike nisu nimalo dobre ni po njih ni po njihovu porodicu, pa opet idalje piju. Naše biće je samo jednim malim delom racionalno, ali mi upravo taj deo poistovećujemo se sobom i smatramo da on vlada nama, što nije ni izdaleka tačno. Tome u prilog ide i činjenica da neretko ponavaljmo greške ili životne scenarije svojih roditelja i to, kako se pokazuje iz dubokih i nesvenih lojalnosti prema njima. Koliko god smatrali da su naši roditelji grešili u nekim stvarima velika je šansa da će mo ponoviti njihove ili njima suprotne greške. Njihove greške su oličenje njihove patnje pa je moguće da negde duboko u sebi osećamo da bi odstupanje od njihovih grešaka i njihovih patnji zapravo bila izdaja (imam li ja prava da budem srećan ako mama pati). Neki psiholozi danas smatraju da je, dakle, naše ponavljanje grešaka ili životnih priča naših roditelja izraz duboke, ponekad nesvesne ljubavi i lojalnosti koju imamo prema njima.

No vratimo se iz ovih dubina. Važno je reći da nema savršenog roditeljstva i da kao roditelji zapravo nemožemo zaštititi svoju decu od njihovih života i opasnosti koje oni sa sobom nose. Ako postoji ikakvo opšte pravilo o tome onda to pravilo glasi da je važno da se stalno trudimo da u našem nastojanju ne preterujemo s jedne strane, kao i da to naše nastojanje ne izostaje, s druge strane. Spoznaj samoga sebe i ničeg previše, dve drevne poruke koje su stari grci zapisali na ulaz u proročište u Delfima, kao i obično daju dobro generalno uputstvo. Ni previše brige ni previše nebrige. Samospoznaja. Ni previše autoritarnosti ni previše slobode, ni previše prisustva ni previše odsustva, ni previše zaštite i podrške ni previše odsustva istih i frustracije, kao i spoznaja o tome kom smo polu preterivanja skloniji ono je što ima najviše šanse da da zadovoljavajući rezultat.

Upravo oavakav umeren pristup omogućava detetu prostor da uči da se najpre oslanja na svoje snage i potencijale ali i da traži i veruje da će dobiti pomoć kada mu je zaista potrebna.

S druge strane kako god da smo vaspitavani u nama leže snage i potencijali za razvoj onoga što nam nedostaje. Vaspitavajući nas onako kako znaju i umeju roditelji nam u nasleđe ostavljaju prostor da rastemo koroz svesnost, samospoznaju i tražanja adaptibilnog načina za život. Taj prostor uvek postoji i taj rast je uvek moguć. Neko je davno rekao da kada ne bi bilo roditelja ni bi bilo ni psihoterapije čemu u prilog ide i čuvena Frojdova izreka da je dete otac čoveka. Tako ni čitava psihoterapija, kao ni život sam i nije ništa drugo nego taj rast i traganje za našim autentičnim odgovorm na ova pitanja. A život u nama zaista ima velku snagu.

S poštovanjem, Nikola

Uh, vaš odgovor me duboko, do suza dirnuo, a nisam to očekivala. Baš ste me u srce dirnuli i to najviše ovim delom: “Njihove greške su oličenje njihove patnje pa je moguće da negde duboko u sebi osećamo da bi odstupanje od njihovih grešaka i njihovih patnji zapravo bila izdaja. Neki psiholozi danas smatraju da je, dakle, naše ponavljanje grešeka ili životnih priča naši rodtelja izraz duboke, ponekad nesvesne ljubavi i lojalnosti koju imamo prema njima.”
Znala sam i do sada u teoriji da su i moji roditelji grešili jer su i sami patili, ali ovog puta sam valjda to i emotivno doživela. A, nisam ih ni videla ni čula godinu i po dana. Ali, ko zna hoću li ih ikad razumeti? Hvala od srca.

Poštovana,

Izvinjavam se na ogromnom broju grešaka u kucanju koje nam napravio i koje su tekst učinile gotovo nečitljivim.

Hvala vam što ste dozvolili da moje reči dopru do vašeg srca.

S poštovanjem, Nikola