asked 7 years ago Molim vas da mi pomognete jer me strah da ludim. Saznala sam da moja tetka po ocu ima dijagnozu paranoje i od tada se jako plasim za sebe. Molim vas dajte mi neki savet ne znam sta da radim. Pre neki dan sedim u kaficu i kad sam videla onoliko ljudi oko sebe neki nemir kao da me uhvatio i ja danas razmisljam samo o tome i plasim se da je ovo pocetak paranoje molim vas kazite mi sta da radim. Samo citam po internetu i preispitujem se bas mi je lose
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago Poštovana,
Pozivam Vas da u trenucima intenzivnog straha, ostavite sebi mali prostor i par puta duboko udahnete svesni mesta gde ste i trenutka u kojem se nalazite.
Vidim da Vas je dijagnoza Vaše tetke pogodila i da se sada možda po prvi put susrećete sa nečime sličnim u Vašem životu. Važno je da znate da takve dijagnoze imaju neke svoje duboke razloge, ponekad daleko od naše svesti ukoliko se njima ne bavimo radom na sebi. Stoga posmatrajte sebe i postavljajte svom novom iskustvu pitanja – Šta je za mene paranoja? Kakav je ovo strah koji osećam? Da li mi je poznat? Ako da, odakle? Kada se prvi put javio? Šta ga je pokrenulo? Kako se ponaša moje telo u stanju straha? Kako se ponašam ja? Šta bi se dogodilo ukoliko bih poludela? Šta za mene znači tetkina dijagnoza? Kakav je moj odnos sa tetkom? Šta za mene znači celokupno ovo isksutvo?
Ponekad naše nesvesno radi tako da nas poveže sa iskustvom koje mi mislimo da nama bliske osobe osećaju i kroz šta prolaze, kako bismo ih bolje upoznali i razumeli. Možda je to smisao tvog straha – potreba da bolje razumeš tetku, da i sama osetiš to i budeš njena podrška onda kada joj to bude potrebno.
Srdačno,
Ognjen Vukotić
Psihoterapeut Team Staff answered 7 years ago U pravu ste. Ona ima 50 godina i ja nikad za nju ne bih rekla da je bolesna na taj nacin. A bolesna je vec 30god. Nikad se nije ponasla cudno ili drugacije. I sad to saznajem i mogu da zamislim koliko joj je tesko bilo. Mi se nerviramo oko svega i ne pomislimo nekad sta se sve moze desiti. Eto npr ona, kako je njoj bilo znajuci da ta njena psihoza moze isplivati svaki dan a ona toga da ne bude svesna. Da ne moze da kontrolise. Mnogo mi je zao. I namerno sam isla kod nje da ona vidi da se nista nije promenilo. I ako moze jos jedan savet, mislite li da je ok da je pitam nesto za to? Da pocnem nekako razgovor? Pa ako bude zelela da prica da mi de poveri, mada ne bih volela da se potrese npr ili ne daj Boze shvati pogresno.