Poštovani,

“Ono što od vas dobijam nije mi dovoljno u odnosu na novac koji vam dajem. Aali sada sam vam već dao tolko novca da ne mogu da odem. To je način na koji ste me zarobili i to nema nikve veze samnom. Ostaću tu uprkos svom nezadovoljstvu koje će da raste i smatraću vas krivim za to. Mučiću nas obojicu dok me ne napustite grubo i tako ću potvrditi svoju povređenost i uverenje da Vi samo uzimate pare i da ste me prevarili.”

Tako meni otprlike izgleda vaša pozicija pa vas pozivam da pogledate da li su te sadmozohistike vezanosti nešto što se vama događa i u vanterapijskim relacijama. Da ste moj klijent ponudio bih vam da radimo na tome što smo kreirali.

Drugo moram da primetim da ste od samog početka bili nezadovoljni time kako izgleda vaš odnos sa svojim teraputom, a ipak ste ostajali sa njim. Ima li tu vaše odgovornosti? Da li i u vanterapijskom životu dugo ostajete u nečemu što vam ne odgovara sve dok se ne osećtite zarobljeni onim što ste uložili i onda su vam drugi krivi? Da li ste Vi možda svejedno nezadovoljni životim i da li i inače osećate da život prema vama nije fer i da ništa što vam je ponudio nije za vas dovoljno?

Psihoterapeuti i psihoterapijske škole dosta se razlikuju. Moja preoporuka svima koji ovo čitaju glasi: Ako nakon 3 – 4 susreta niste zadovoljni kvalitetom odnosa sa svojim terapeutom, probajte sa drugim. Uostalom uvek se možete vratiti. Zapravo ako nemaju osećaj da dobijau dovoljno spram novca koji ulažu, klijenti spontano i vrlo brzo napuštaju terapiju jer je terapije skupa. Ako to ne rade na terapeutu je da preuzme svoj deo odgovornosti i sa klijentom istražuje šta se to događa pa klijnet ostaje u nečemu što mu ne odgovara. Preuzimenjem svog dela odgovornosti teraput podržava klijneta da ovaj preuzme svoj deo.

Ja ne mogu da govorim o podeli odgovornosti između vas i vašeg teraputa jer ne razumem šta se između vas dešava niti dovoljno dobro poznatem orjentaciju vašeg teraputa za koju mi se čini da je kognitivno-bihevioralna (moja orjentacija je geštaltističko-psihoanalitičko-telesna terapija a to je potpuno opozitna škola u odnosu na KB), niti poznajem njega, niti pozajem vas. Mogu da vam predočim delić onoga što se u mojoj psihoterpijskoj orjentaciji i mojoj praksi obično događa u situacijama koje su možda slične onima koje opisujete.

Uvek podržavam klijneta da otvoreno izrazi svoje nezadovoljstvo našim radom. To je veoma važno da bi smo zajedno tragali za drugačijim načinima. Svaka osoba je drugačija i držim da terapeut za svakog stvara jednu donekle novu psihoterapijsku kreativnu adaptaciju. Ovo je vrlo zahtevno i zato radim sa malim brojem ljudi u isto vreme, daleko manjim nego većina mojih kolega. Neka mi kolege ne zamere, ali mislim da je sve preko 10 do 12 seansi nedeljno previše.

Kada vidim da sam sa klijentom proveo 15 – 20 minuta ćaskajući, ja mu na to skrenem pažnju. “Ćaskamo danas i reko bih da vam je to prijatno. Da li je to tako? Ipak Vi ćete ovo vreme platiti. Da li ste sigurni da želite da ga koristimo na ovaj način?” To je način na koji nastojim da preuzmem svoj deo odgovornosti. Teraputi dakle imaju veliku odgovornost za sve što se u terapijskoj seansi događa. Da bi se sa tom odgovornošći nosili važno da je u mesec dana imaju barem 5 sati supervizije i da kontinuirano sami idu na psihoterapiju ili bar na edukaciju, što veliki broj kolega nažalost ne radi jer je suprvizija i kontinuirana edukacija skupa.

Sa klijentima ne vodim polemiku oko uverenja, jer to dokrtina mog psihoterapijskog pravca smatra ćorsokakom i ja se sa tim stanovištem slažem. Rasprava je loša terapija. Nikada ne tražim od klijenata da me u bilo šta uvere a kada primetim da ja pokušavam njih u nešto da uverim skrećem na to pažnju. “Čini mi se da se danas rvemo. Da li i Vi imate takav utisak? Kako smo to kreireli? Da li je to način na koji i inače funkcionišete? Da li bi ste pokušali da mi direktno kažete šta vas frustira, ne šetdeći me? Kako bi ste se tada osećali? Vidim da sada dozvoljavate sebi da se pojavi vaša ljutnja i to mi se dopada. Želite li da probate da tu ljutnju izrazite i fizički tako što ćete udariti po kauču? Kako je to sada za vas? Vidim da su se u vašim očima pojavile suze i dopada mi se što pokazujete svoje emocije. Da li sada osećate rasterećenje?”

Kada klijent želi da preuzmem veću odgovornost nego što osećam da mogu i da ga spasem ja mu predočavam moja ograničenja i pozivam ga da pogleda kako se oseća sa tim. Da bih mu u tome pomoga mogu mu rećimo ponuditi da proba da mi kaže: “Želo bih da ste moćni kao bog!” Posle toga je jedna od mogućnosti da razvijamo tu fantaziju. Kada smo deca naši su roditelji za nas bogovi. Možda moj klijent nije dovoljno doživeo bezbrižnost detinjestva u kome o njemu brnu dobi veliki bogovi (drugi) i sada luta svetom tražei te bogove u teraputima, patnerima, šefovima… Ako je to tako u njemu može biti mnogo tuge i ja ga mogu podržavati da tu tugu izrazi. Ako može da zamisli da sam ja bog, podržavao bih ga da sada samnom uživa u tom osećaju da je konačno zbrinut. Vodimo fantaziju dalje. Maštamo o tome kako bi naš odnos tada izgledao. Da li bih je mogao da mu čitam misli tako da on ne mora ništa da mi kaže? Da li bih mogao da mu dam čudesni savet? Šta bi se tada i kako promenilo u njegovom životu? Kako se oseća kada zamisli ove promene? Nije li to dete koje još veruje u bogove jedan prelepi deo njegovog bića? Može li religioznost biti od pomoći? Svi mi duboko u sebi nosimo ovu čežnju! Možemo li mi za nekog biti taj veliki dobri bog? Možda za svoje dete ili bar za svog psa?

Nakon toga klijenta mogu pozvati nazad u stvarnost. “Kako ste sada sa tim da ja nisam bog, već običan čovek kao i Vi? Da li vam se sada tragika ljudskog postojanja čini izdrživom? Da li idalje želite da dolazite i da nastoimo da se povežemo i razmenimo ijako ja nisam bog i nemam čudesna rešenja i da za to dajete svoj novac?” Pošto sam preuzeo svoj deo odgovornosti, ovo je način na koji klijenta pozivam da preuzme svoj. Ako je tehnika završavanja nezavršenog posla fantazijom bar donekle delovala, klijent će biti dirnut i želeće da dođe ponovo, svestan da mu ne mogu pomići više nego što mogu i da sam ja zapravo ili nažalost delom odgovoran samo za ono što se događa na seansi a ne i izvan nje.

Što se discipline tiče ja na svaku seansu gledam kao na biće za sebe. Važno mi je da znam kako mi se klijen na kraju svake seanse oseća. Pozivam ga da mi to kaže i da pogleda u to šta je ovaj put dobio i kako je to za njega. Kada bi mi se deslo da 4 – 5 seansi klijent ne oseća da smo se povezali i razmenili i nije zadovoljan istraživao bih njegova očekivanja i zanimalo bi me zašto donosi odluku da idalje dolazi. Ako sam imam utiksa da nismo u našem odnosu napravili pomak pitao bih ga kako bi se osećao kada bi probao sa nekim drugim i kako se oseća sa tim što ja ne mogu da mu garantujem ništa osim da ću biti posvećeno prisutan koliko najbolje znam, kao i do sada.

Pošto radim u sada i ovde, na čemu doktirna mog psihoterpijskog pravca insistira, nije mi potrebno da mi klijent mnogo toga ispriča o sebi. Zapravo meni su informacije potpuno beskorisne ako nisu u funkciji onoga što se sada i ovde dešava, tj, ako ne dolaze u pravo vreme, već sve odjednom. Nisam kompjuter i kada vidm da me klijent zaispa informacijama zaustavljam ga i kažem mu da mi se čini kako je doneo mnogo infomacije da bi ih stavio između nas. Objasnim mu kako verujem da je susret, kontakt, razmena ono za što je lekovito, a ne znanje i kako je ne moram da znam sve to da bi se mi sredli, razmenili, da bi bili u živom i iskrenom kontaktu uz svu ljutnju, svu frustriranost i svo zadaovljstvo, posvećenost iljubav koje jedan takav ekskluzivan kontakt može da ponudi.

Doduše klijentu mogu ponuditi da se sveno sakrije iza mnogo informacija, ako će to učiniti da se oseća lakše. Klijentima nekad prija da pričaju i pričaju o sebi, da se opuste, na ne moraju ništa, da iznose mnogo informacija ili da skaču sa teme na temu.., i to je takođe uredu, samo dok smo svesni šta radimo i dok smo svesni da postoje i drugi načini. Ako klijent mnogo priča i objašnjava i to mu prija, mogu sačekati da sam oseti da ga to više ne zadovoljava. Važno mi je da budem spreman da to uočim i da ga o tome ponovo i ponovo pitam. Kada se to desi kažem: “Hajde da sada pokušamo nešto drugačije.” Verujemo da je učenje i isprobavanje novog načina bivanja u sada i ovde lekovito. Novina neposrednog iskustva i novi doživalj je ono što samo od sebe menja uverenja, polemika i ubeđivanje je od neznatne koristi.

Deset godina, s prekidma, odlazim na psihoterapiju (do sada kod 5 različitih teraputa) i nešto kraće sam praktikujem psihoterapiju i od svakog klijenta učim a većina čini da osećam da se i sam razvijem. Moji klijneti pokreću moje lične teme i na meni je odgovornost da na njima radim. Najveća odgovornost psihoteraputa je odgovonorst za lični rast i razvoj. Veoma je važno da na psihoterapiju idemo kod onih, makar retkih psihoteraputa koji i sami kontinuirano idu na psihoterapiju ili ber na suprviziju i kontinuiranu edukaciju.

S poštovanjem,
Nikola