Poštovani
već godinama se interesujem za psihologiju zbog ličnih problema, pa sam tako naišao i na vaš sajt. Muče me nedostatak osećaja lične vrednosti, samopouzdanja, sigurnosti i sl. Čitajući tekstove iz vaše struke uvideo sam značaj najranijih godina, pa čak i perioda dok smo još u stomaku. Koliko nas to sve odredi, gurne u određenom pravcu, formira naš život. Pa bih vam postavio baš ova pitanja iz naslova.
Prvo je kako se menjaju uverenja? Ok, vremenom sam osvestio koja uverenja imam, ali ona su i dalje tu. Vidim da mi ljudi nismo automobili, pa kada se neki deo pokvari on se izvadi napolje, stavi se ispravan i idemo dalje. Sa uverenjima to nije tako.
A drugo je ima li uopšte svrhe menjati ih? Ovo mi je malo teže da objasnim, oprostite ako ne budem jasan. Naime, kada sam od malena zadojen negativnim uverenjima, onda se ja kroz život krećem baš u pravcu tih uverenja. U školi bivam maltretiran, povređivan, nemam dobro društvo već par manipulatora koji me 90% vremena povređuju a ostatak su kao ok. To se manje više nastavi i u srednjoj školi, pa delimično i na radnom mestu. Rečju – stvarnost je formirana tokom dugog niza godina, učvršćena, višestruko potvrđena. I kuda sada? To moje osvešćivanje uverenja me je dovelo do toga da poželim bolju stvarnost za sebe. Ali kako doći do nje? Sve što mogu je da menjam svoju percepciju, a meni je potrebno da se svet promeni, a znam da je to nemoguće. To me i obeshrabruje da krenem sa tim nekim unutrašnjim radom na sebi, ta svesnost da ne mogu da menjam ponašanje drugih prema meni, kao ni prošlost. Ta svesnost da se i drugi sećaju moje prošlosti. Pred nekim ko me prvi put vidi ja i mogu da, nakratko, budem ok. Ali šta ću kada naiđem na nekoga iz moje prošlosti, nekoga ko zna moja ranjiva mesta, zna gde da pritisne pa da me zaboli? Pogađa me ta čvrsta konstrukcija moje stvarnosti koja neprestano odjekuje porazne poruke, koja mi iznova pokazuje moju nemoć, zakašnjenje, uzaludnost napora, koja me podseća na sve one porazne situacije kojima su i drugi svedočili kada sam ispadao smešan, luzer, slabić, mekušac, nenormalan itd. Nije to niko zaboravio i neće hteti da me tretiraju van tog okvira. Uvek me mogu poniziti, bocnuti, povrediti, pričati i drugima negativno o meni. Menjati sada uverenja mi deluje kao davanje češlja nekome ko je oćelavio. Uzaludno. Da sam sa sedam godina znao šta sada znam imalo bi svrhe.
Sramota me da kažem, ali tek sada kada sam dobrano prevalio tridesetu godinu u meni se budi neka nejasna želja za kvalitetnim odnosima, za ostvarenošću itd. a pojma nemam kako to da izvedem, kako da iz jedne stvarnosti pređem u drugu. Moji vršnjaci su miljama ispred mene, sve što bih ja sada oni su (pa i ljudi mlađi od mene) obavili još u detinjstvu i mladosti.