asked 9 years ago
Postovani,
molim Vas pomoc ili bilo koji savet a vezano za decaka uzrasta 9 godina. Decak je jedinac i trudili smo se da ga ne razmazimo. Odlican je djak i kada je rad i ucenje u pitanju sve je na svom mestu. Medutim primetili smo kod njega da uvek ima potrebu da skrece paznju na sebe ali losim gestovima. Mora da se umesa u bilo kakve situacije (u skoli izmdju dva druga dok se svadjaju) i na kraju nekako uvek ispadne kriv. Jako je nervozan u smislu kada mu se nesto prica, roditelju stvara onaj osecaj “na jedno uvo udje na drugo izadje” i samo sto pre da se zavrsi predavanje. Takodje kao da jedva ceka neka losa desavanja u smislu neke svadje izmedju drugova pa mozda i onog decijeg sutiranja kako bi odabrao stranu i bio ucesnik. Jako je povodljiv cini mi se i mislim da ce pre uraditi ono to mu neko od drugova kaze a da je lose nego razmisliti i postupiti ispravno i dobro. Mozda mi ocekujemo previse od njega u smislu da se zrelije ponasa ali moje misljenje i njegove gluposti koje redovno pokazuje govore drugacije. Kako treba da se ponasamo prema njemu i kako da ga naucimo da ne resava tudje probleme vec da gleda svoje? Unapred zahvalna,
Psihoterapeut Team Staff answered 9 years ago
Poštovana,
Vi verovatno radite odličan posao kada je u pitanju učenje, delujete kao posvećen roditelj i to su načini na koje ispoljavate svoju ljubav. Siguran sam da se to na vašem detetu vidi na mnoge načine i da je za mnoge on dete koje bi se samo poželeti moglo. Da li dovoljno dajete sebi prostora da osećate ponos i zadovoljstvo vašim detetom?
Kako ste, međutim, sa idejom da su moći roditelja ograničene, da nema idealnog roditeljstva i da, koliko god se trudili, naša deca ostanu prikraćena na mnogo načina jer je život prosto previše komplikovan i nimalo lak? Kako ste sa idejom da će s vremenom vaše moći biti sve manje i manje i da dete mora sticati svoje vlastito životno iskustvo kroz iskušenja i padove i da ćete vi sve manje moći da ga od stoga spasete? Jednom rečju, kako stojite sa temom potrebe za kontrolom(!)? Kako stojite sa svojom verom u njega i kada pravi gluposti? Koliko mu šaljete poruku da je u redu i grešiti jer svi grešimo?
Evo nekolko mojih utisaka, tj, kako se ja osećam kada se stavim na mesto vašeg deteta. Kada mi drže predavanja, oni ne vide mene i moje razloge i to ih ne zanima. Zanima ih samo da se ja ponašam “kako treba” i teško im je da prihvate moju različitost. A ja jesam različit od svih drugih i moje potrebe su različite od njihovog “trebalo bi da”. Npr. umešati se u sukob između drugara tako mi snažno daje osećaj važnosti i izražava moju potrebu za kontrolom(!). Tako mi je važno da budem važan i da potvrdim sebe i svoju moć.
Kada mi drže predavanja, to znači da nema mesta za mene i da oni neće da mene čuju (predavanje je jednosmerno, negira razmenu i oduzima snagu). Postoji samo njihova istina, moja ne. Ne vide moj doživljaj i ne uvažavaju ga, štaviše, plaše ga se. Ja nemam pravo na svoj doživljaj stvarnosti i njih se ne tiče kakav je moj doživljaj stvarnosti. Njih ne zanimam ja, nego da li ću se ponašati na, za njih, adekvatan način. Sve me ovo može činiti dosta nervoznim i nesigurnim, jer ne samo da ih ne zanima šta se u meni događa i samo hoće da me poprave, već se ne vidi i da se jako trudim i da mnogo toga pružam. Njima je tako normalno da sam ja, na primer, odličan đak, a u stvari da bih to bio ja moram da se suzdržavam i da radim umesto da se igram, što bi mi mnogo više prijalo. Nekako oni uvek gledaju ono negativno kod mene, a ono dobro se podrazumeva.
Tako mi oni drže predavanja koja ja već znam napamet i još hoće da stojim mirno i upijem svaku reč. Pa ko bi živ mogao da izdrži toliku neviđenost i nepoštovanje?! Kako i gde ja da potvrdim svoju istinu, svoju različitost u odnosu na ono kako bi oni hteli da ja osećam i ponašam se i svoj doživljaj stvarnosti?
S poštovanjem,
Nikola